Mnogo nam je bio i bod

Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m's.

Nervoze je u petak bilo poprilično. Imao sam tu sreću da do popodneva nisam ni morao da razmišljam o utakmici sa Švajcarskom.I mogu da vam kažem sva sreća što je tako, jer sam išao da gledam i pratim navijačku reprezentaciju Srbije čiji domaći zadatak Piksijevi igrači nisu mogli da odrade.Navijači su stigli do finala prvog Mundijala namenjenog njima i prvi poraz su upisali tek od poljskih profesionalaca u finalu. Naterali su nekoliko nas okolo da se emotivno unesemo kao da su igrali za pravu "boginju".Pošto je u petak raspored organizatora bio takav da se igraju sve utakmice nokaut faze takmičenja, nije bilo vremena da se za Švajcarsku u želucu kuva ona euforija kojoj smo skloni kao narod (pa što bih se i ja razlikovao).

Na bini je reprezentaciju navijača dočekao Kafu lično, čestitao im, podelio medalje i to je u haotičnom ritmu četiri utakmice u četiri sata popravilo dan. Sve posle toga, onaj "pravi Mundijal" bio je emotivni kolaps svih nas, desetak hiljada koliko nas se našlo na tribinama.A verovao sam do samog kraja. Od prve utakmice na Lusailu do poslednjeg zvižduka na Stadionu 974, sad slobodno đavo može da mu nosi pod presu u neki reciklažni centar svaki od 974 brodska kontejnera.Samo da ga ne gledamo i ne prisećamo se. Kad bih mogao da biram sopstvenu amneziju, evo štangla, samo pogodite gde treba. Neznanje bi bilo blagostanje.

Nije nam u petak uveče povređen samo takmičarski ego, povređen je i onaj nacionalni, zato što smo opet dozvolili da budemo robovi provokatora koji ne znaju za manire i fer-plej.Prvi od njih ućutkuje srpske navijače posle gola, drugi kasnije nastavlja sa glupostima. Najluđe od svega su Švajcarci koji skandiraju imena tih fudbalera, totalno nesvesni da skandiraju i liku koji promoviše teroristu. Pa ko bi pri zdravom razumu i svesti radio tako nešto? Niko, ali to je problem šireg konteksta o kom nema potrebe posebno ovde razglabati.Kamerunu svaka čast na pobedi nad Brazilom, sreću je trebalo zaslužiti, ali smo svi kada smo kretali od Al Bida parka gde su navijači igrali, pa do Stadiona 974 verovali da ipak to mogu i Stojkovićevi igrači.

Znate i sami da kad pobedite, to vam ulije neki novi elan, novu želju. Ovi momci su u Al Bida parku igrali na jedinu kartu koju su imali u rukavu.Nikad se pre toga nisu sastali, nikad pre toga igrali zajedno i onda su zajedno mogli samo da grizu.Ne kažem da to nisu radili i igrači Srbije na svom turniru gde su remizirali sa Kamerunom, a poraženi su od Brazila i Švajcarske. Samo kažem da to nije bilo ni blizu dovoljnog.

I hvala Rikardu Kaki što nas je smatrao potencijalnim iznenađenjem, tvrdeći da smo opasna ekipa, ako ništa drugo, prevarili smo još nekog ko zna fudbala."Evo vala da nismo ušli u finale, majke mi, ne znam šta bi me podiglo sad", kaže jedan od momaka iz navijačke skupine "Džentlmena" dok na platou ispred stadiona pričamo šta je moglo i kako je moglo drugačije od 2:3."Ne može Pavlović sam da pokriva odbranu, ne vredi bez ful bekova duva promaja", čuje se u razgovoru.

Svi smo već tokom meča videli i kako je Piksi reagovao, kako je opsovao. Videla se ta emocija, a na kraju je izgledao kao izduvan balon, pa se mrežama širi njegov lik koji je završio i na naslovnim stranama novina.To je ono što nam je potrebno. Ali od prvog do poslednjeg minuta, kod igrača na terenu, ne samo na mahove i u naletima.I kad je Vlahović dao drugi gol za 2:1, svi skačemo, tamnoputa žena pored koja bodri Srbiju gleda i čudi se.

Objašnjavam joj zbog čega je bitno da pobedimo, a iz glave bih, da sam mogao, klinom izbio pomisao: "Vodimo 2:1, ali lagano mogu da nam daju još dva komada".Možemo da damo tri, ali možemo da primimo četiri. Cela filozofija.Zbog toga ispade da nam je, suprotno tekstu "Mitrogola", popularne pesme "Negujma", mnogo bio i ovaj jedan bod koji smo osvojili na Mundijalu.Nas kao navijače je tu poljuljala već ona prva utakmica s Brazilom i nemoć u odbrani u poslednjih pola sata.Ta sumnja i euforija su se smenjivale tri puta. Euforija pre Brazila, pa onda sumnja dva dana, pa onda euforija dan pred Kamerun i na dan utakmice, pa opet depresija dva dan i tako do Švajcarske.Da nas nema takvih, trebalo bi nas izmisliti, što ne znači da su te osobine dobre. Gledamo ovde sve vreme Kamerunce i Argentince.

Kamerunci svakog dana kostimirani od glave do pete, pevaju, trube i igraju kao da osvajaju Mundijal.Hrvati iz istog smešaja mi kažu da su i oni morali "mnogo 'leba da pojedu" i više puta da ispadaju, pre nego kao normalno počnu da očekuju da prođu grupu.Argentinci izgube od Saudijske Arabije, pa se u centru okupe i prave žurku kao da i oni uzimaju "boginju".

Oni su ipak posebna sorta. Mi volimo da pobeđujemo, njima je fudbal stvarno religija sa, zna se kime, kao vrhovnim bogom.Možda nije hrišćanski imati idola, ali nama fudbalski idoli poput nekog Maradone svakako fale na i muralima i u ložama, na tribinama.Videli smo to u prethodnih petnaestak dana i u Kataru. Kad nema simbola, sve ostalo je kratkoročno "loženje", iz kog teško proističe nešto veliko.Evo Hrvati recimo obogtvoravaju Modrića, a on uglavnom uvek uzvrati i jednog dana će se sigurno u njega zaklinjati i u njega će gledati neki klinac koji navlači štucne i obuva kopačke.

A ako se i bez toga desi uspeh, onda će biti kratkotrajna varnica posle koje se sve vraća u osrednjost, gde mi, fudbalski, levitiramo već predugo.Porazi od Brazila i Švajcarske nisu kraj sveta, teško su nam pali, bole nas jer smo imali veru. Još jedan osnovni preduslov da može da se uradi nešto moćno.Hajde onda za početak da probamo da sačuvamo kakav-takav kontinuitet, da odemo na Evropsko prvenstvo, da vežemo možda još neki Mundijal, pa da onda na nekom od sledećih takmičenja možda opravdanije dobijemo nalet adrenalina i euforije, zbog koje će mnogo Srba ovih dana popiti tuce "bromazepama".BONUS VIDEO: Navijače Švajcarske teraju sa tribina

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=navijaevajcarsketerajusatribinaik-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4756920"]