Gledam analitiku čitanja sportskih vesti i očima ne verujem. U jeku Olimpijskih igara u Tokiju najveću pažnju u Srbiji privlače ne-olimpijske discipline - vređanje predsednika na utakmicama i mahnito uvlačenje istom.
Dok se jedni, konkretno deo navijača Partizana, napinju iz petnih žila da na svakoj utakmici „informišu javnost“ o, pre bih rekao karakteru, nego seksualnim sklonostima predsednika države, drugi se polomiše da dokažu da Vučić nije peder.
PROČITAJTE JOŠ
I da je taj „peder“ omogućio Partizanu da igra fudbal u Evropi, da je Željko Obradović došao u košarkaški klub njegovom zaslugom, da je pohapsio „grobare“ koji su kasapili druge „grobare“… I da njega nije bilo niko na stadionu ne bi bio bezbedan pred grupom koja je nastala upravo za vreme ove vlasti.
Ali, „grobari“ su nezahvalni, imaju kratko pamćenje ili su instruisani, i ne staju sa pogrdnim skandiranjem. I hajde što se predsednikovi ljudi lome, nego su u toj nameri spremni da polome i druge, pa su nedavno na utakmici Partizan – Dunajska Streda angažovali neke uniformisane momke da lupaju klempe svakome ko na stadion nije došao isključivo zbog fudbala.
Ok, na stadion se dolazi zbog fudbala, ali čovek je malo homo erektus, malo zoon politikon, pa ima potrebu da mu i delovi tela iznad kukova nekad stoje uspravno, na primer – kičma. Želi da iskaže svoje mišljenje, pa ne bira ni vreme, ni mesto, ni način. Meni se, recimo, ne sviđa način na koji „grobari“ protestuju, ali nije najgori koji smo videli. Ako me sećanje služi navijači su od Borisa Tadića i Slobodana Miloševića „tražili“ da se ubiju.
Dakle, „grobari“ su se opet podelili. Iako ni do sada niko nije mogao da shvati ko je koja frakcija i koliko ih uopšte ima, sada su im navijači crno-belih zadali novu mozgalicu – da li je „Vučić peder“ jer je osvedočeni navijač Crvene zvezde ili zato što im se ne sviđa kako vodi državu.
Branioci lika našeg predsednika, s druge strane, nemaju dilemu.
Vučića prozivaju ostaci mafijaške hobotnice, strani plaćenici, domaći izdajnici i „Đilasovi svedoci“. Šta god da je u pitanju, povici a potom i reakcije na skandiranja definitivno su pažnju javnosti preselili sa terena na tribine.
Kapiten Vladimir Stojković je napustio klub, Natho je sa dva pogotka pobedio Vojvodinu, Partizan je 17. jula bio ispred Crvene zvezde prvi put posle četiri godine, osnovana je Fondacija KK Partizan… Sve ove vesti ostale su u senci verbalnog obračuna dela Partizanovih navijača sa prvim čovekom Srbije. U zemlji kakva je naša i u fudbalu kakav je naš nekako je i logično da se sve manje priča o idejama trenera Aleksandra Stanojevića, o konkurenciji na desnom beku, ko će biti zadnji vezni, ima li koga da ubaci s klupe. Povremeno čitanje „ne ode u crveno“ kada Košarkaški klub Partizan dovede pojačanje, ali i to je kratkog daha. Jer se i takve vesti, posle kratke analize igrača, odmah pretvore u prepucavanja o „državnim projektima“, „bankomatima“ i „Vučić platio“ provokacijama.
Srbija je čista egzotika, a dobar glas daleko se čuje. Otuda ne čudi što su navijači Velsa još 2017. godine u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u ime „grobara“ na južnoj tribini razvili transparent „Vučiću, šećeru, hvala ti za titulu“.
O srpskom sportu danas je najbolje razgovarati sa strancima. Jedan kvalitetan imao sam pre neki dan sa jednim Grkom, navijačem Panatinaikosa i Željka Obradovića. Da, Željka Obradovića, baš se tako predstavio. Pola sata kvalitetnog razgovora o sportu, jer čovek ne zna ni ko je Vučić, ni da li je peder.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare