1
"Napravila se fama kao da dolazi general, koji će to sve da dovede u red" rekao je Dragan Stojković Piksi aludirajući na euforiju koja je nastala onog trenutka kada je izabran za novog selektora Srbije.
Iako se nije previše toga promenilo u našem fudbalu jer ga i dalje vode isti ljudi, prate isti skandali i na kraju krajeva dres reprezentacije nose mahom isti igrači, čini se da je ta jedna promena, selektorska, digla naciju na noge. Fudbalski umetnik na terenu, autoritativan trener i čovek sa harizmom pobednika koja ga u očima nacije željne uspeha prikazuje kao „mesiju“ srpskog fudbala.
PROČITAJTE JOŠ
Zato će njegov početak biti posmatran pod mikroskopom pod kojim će mu se i najmanja gestikulacija i potez koji napravi meriti i analizirati. Odlukom da na svoj prvi spisak ne stavi nekoliko veterana već je pobrala simpatije ali i podignute obrve onih koji se pitaju da li će se i kada saplesti.
Dragan Stojković Piksi nije prva fudbalska legenda koja je dočekana kao spasilac, a neki su uprkos dobrim rezultatima i uspesima u kvalifikacijama maltene prognani iz srpskog fudbala. Uspeh se ovde teško prašta, ako o njega ne možeš da se očešeš i da na njemu profitiraš, pa su oni, koji su želeli da ostanu dosledni i ne dozvole da drugi kupe kajmak ili da se na njihovim rezultatima prave nekakve poslovne kombinacije morali da odu.
To su na svojoj koži osetili pre svega Radomir Antić i Slavoljub Muslin, koji su bez obzira na rezultate bili primorani da napuste kormilo nacionalnog tima.
Euforija sa dolaskom Dragana Stojkovića, najlakše bi mogla da se uporedi sa svojevremenim dolaskom „Mistera“ na klupu Srbije. Radomir Antić je na klupi zamenio Miroslava Đukića nakon debakla na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine. Posle godina prizivanja da preuzme vođenje nacionalnog tima u Srbiji su dočekali da jedan od najuspešnijih srpskih trenera u istoriji povede Srbiju do zvezdanih visina.
Srbija je, primetili su svi na prvu loptu, dobila selektora kakvog zaslužuje. Perfektnog minulog rada. Antić je pored svog znanja imao i neophodnu harizmu, ogroman autoritet i karijeru trenera prema kojoj je moglo samo da se duboko nakloni.
Kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 2010. bile su maltene kao iz snova. Srbija je osvojila grupu ispred jedne Francuske, a u leđa su nam tada gledali i Austrijanci, Rumuni, Litvanci i Farska Ostrva.
Krenulo se teškom pobedom protiv Farana u Beogradu sa mršavih 2:0, a onda je usledio i poraz u Francuskoj od 2:1.
To kao da je samo dalo dodatni motiv Antićevoj četi, pa je usledila serija pobeda. Litvanci su ispraćeni sa 3:0, nakon čega slede dve velike pobede na strani protiv Austrije 3:1 i Rumunije 3:2 i već se tada nazirao put u Južnu Afriku.
Niz je nastavljen novom pobedom u Beogradu od 1:0 protiv Austrije i 2:0 na Farskim Ostrvima, pre nego što je uledio veliki spektakl protiv Francuza. Srbija je imala velika četiri boda prednosti jer su Francuzi do tog meča prosuli dosta bodova. Uprkos početnom vođstvu golom Milijaša iz penala, „trikolori“ su stigli do boda, ali plasman je već praktično bio overen. Petarda protiv Rumuna označila je veliko slavlje, dok je poslednji meč u Litvaniji odigran tek reda radi.
Antić je postao heroj nacije, a Svetsko prvenstvo 2010. se čekalo kao nijedno do tada.
Spektakularna pobeda nad Nemcima i nesrećni porazi od Gane pre toga i Australije posle toga, ostavili su nekako gorak osećaj u ustima, osećaj da je moglo bolje, ali niko od navijača nije sumnjao u „Mistera“. Svi su se nadali da bi popravni mogao da usledi na Evropskom prvenstvu dve godine kasnije.
Utakmice reprezentacije Srbije nisu bile sportski događaji, već blokbasteri koji su se čekali mesecima. Radomir Antić je bio selektor iz kategorije javnih ličnosti prvog reda. Jednako voljen i na „severu“ i na „jugu“.
Međutim raskol između selektora i predsednika saveza Tomislava Karadžića, koji se stvarao još u periodu pred Svetsko prvenstvo, kulminirao je nakon njegovog završetka.
Za smenu su glasali svi članovi Izvršnog odbora FSS-a, ljudi Tomislava Karadžića. Navedena su četiri razloga, ali je i tada i sa ove vremenske distance bilo jasno, da je „Mister“ jednostavno bio čovek kojem nije moglo da se nameće bilo šta i koji je imao autoritet i integritet da ne dozvoli bilo kakvo mešanje u rad i da na kraju krajeva ne pristaje na kompromis kada je u pitanju potpisivanje novog ugovora što je bio jedan od kamena spoticanja.
A kada govorimo o mešanju, slučaj Slavoljuba Muslina, posebna je priča. Muslin nije došao sa oreolom i sjajem sa kakvim je došao Radomir Antić i nije ga pratila tolika pompa, ali je posao do trenutka dok nije smenjen odradio gotovo besprekorno. Preuzeo je tim sa zadatkom da ga odvede na Mundijal u Rusiju i posao završio do kraja. Srbija je kao i sa Antićem završila prva u grupi ispred Republike Irske, Velsa, Austrije koja se ponavljala poput sudbine i nejakih Gruzijaca i Moldavaca.
#related-news_0
Počelo se mlako, remijem sa Ircima u Beogradu. Da bi usledile dve pobede u kojima su postignuta po tri gola – 3:0 na gostovanju u Moldaviji i u uzbudljivom meču sa Austrijom u kojem je Tadić golom doneo pobedu od 3:2. Usledilo je osvajanje velikog boda u Velsu, pa pobeda u gostima protv Gruzije. Ponovo je sa Velsom bilo 1:1 u Beogradu, da bi se činilo da posle pobeda protiv Moldavije i Irske, delovalo da smo blizu plasmana.
Usledio je hladan tuš u Austriji i poslednje kolo, Srbija je dočekala sa bodom zaostatka iza Velsa. Bila je potreban pobeda i kiks Velšana. Iako se mučila sa Gruzijom, Srbija je golom Prijovića u 74. minutu na stadionu „Rajko Mitić“ uz poraz Velšana kući od Republike Irske otišla u Rusiju.
Opet je krenulo veliko slavlje, euforija pred put u Rusiju i hladan tuš.
Smenjen je Slavoljub Muslin, selektor koji nas je odveo na Svetsko prvenstvo.
Kako je javnost u prvom momentu percipirala razlog je bio talentovani Sergej Milinković-Savić koji je poput Damoklovog mača stajao sve vreme Muslinu iznad glave. Talentovani vezista se nije uklapao u koncept selektora, a javnost ga je želela u timu, koji po mišljenjima mnogih nije igrao dovoljno atraktivan fudbal.
„Kada sam potpisao ugovor sa Srbijom, FSS bio je dao moć da biram. Uvek sam odlučivao o tome ko će mi igrati u reprezentaciji, kakve će biti formacija, koji će mi ljudi biti pomoćnici. Tokom kvalifikacija niko mi se nije mešao u posao. Međutim, posle plasmana na Mundijal rečeno mi je da moramo da promenimo način igre“ ispričao je tada Muslin.
Sukob je ipak bio dublji. Još uvek aktuleni prvi čovek FSS-a Slaviša Kokeza, prema rečima Muslina, jednostavno je želeo da menja spisak i određuje ko će da igra.
„U poslednjem razgovoru sa predsednikom Saveza kome je prisustvovao i nekadašnji direktor, na žalost sada pokojni Goran Bunjevčević, razgovarali smo o svemu. Shvatio sam da je to definitivan razlaz između nas. Dok su trajale kvalifikacije niko se nije mešao ni u sastav tima ni u spisak igrača, međutim tada sam shvatio da predsednik hoće da izmeni tu listu već za prvu azijsku turneju. Za Svetsko prvenstvo su pominjani neki igrači koji uopšte nisu učestvovali u kvalifikacijama. Ja kao profesionalac nisam mogao to da dozvolim“, otkriva bivši selektor Srbije.
Srbiju je na Prvenstvo umesto Muslina odveo Mladen Krstajić, a uprkos početnoj pobedi protiv Kostarike, usledili su bolni poraz od Švajcarske i fijasko protiv Brazila i još jedna šansa je otišla u nepovrat. Još jednom su mešetarenje i zakulisne radnje odnele prevagu.
Karadžić copy, Kokeza paste.
Ilija Petković, takođe, nije imao podršku za stvari koje je radio posle jednih od najupečatljivijih kvalifikacija u novijoj istoriji. Srbija je bez poraza i sa samo jednim primljenim golom otišla na Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Defanzivna klinika, bedem ispred gola, i igra na rezultat bili su postulati Petkovićevog uspeha. Imena u timu koja su igrala i na visokom nivou u klupskom fudbalu poput Nemanje Vidića i Dekija Stankovića bile su razlog da se sa velikim nadam „orlovi“ isprate u Nemačku. U kvalifikacijama smo ostavili Špance iza nas ne primivši ni jedan gol u dva meča uz veliku pobedu u Beogradu od 2:0.
Sve je izgledalo kao bajka a onda je usledio jedan poziv.
Pred Svetsko prvenstvo u Nemačkoj 2006. godine Ilija Petković digao je javnost na noge pozivanjem sina Dušana u nacionalnu selekciju. Za tu odluku javnost nije imala sluha, ali izostala je i odlučna podrška iz Fudbalskog saveza.
Petković je odustao od ideje, a astmefera je bila trajno narušena pred Mundijal na kome smo bili u „grupi smrti“ sa Holandijom, Argentinom i Obalom Slonovače. Ispostavilo se da idila nije dugo trajala, a sve je samo razotkrilo sukobe iza kulisa.
Srbija je doživela debakl, tri poraza od kojih se pamti onaj protiv Argentine od 6:0 kao jedna od najvećih šamara u reprezentativnoj istoriji.
Ispostavilo se tako da je uspeh u Srbiji varljiva kategorija. Iako su iza sebe imali ozbiljne rezultate trojica selektora su otišla.
Zato je izazov pred Draganom Stojkovićem još veći.
Slaviša Kokeza je još tu, a i da ode u dogledno vreme, sistem je predugo bio zatrovan da bi odlazak jedne figure rešio sve. Tu je i nacija gladna uspeha, uverena da selektor ima čarobni štapić.
Nagazne mine su svuda, na Piksiju je da pronađe put do cilja i izađe neoštećen. Jer sve drugo će biti još jedna protraćena nada.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
