Srpski fudbal je najgori u Evropi - valja se u blatu za potpuni kolaps

Srbija je imala direktnog predstavnika u Ligi šampiona, i još dve ekipe koje su imale garantovanu grupnu fazu nekog od evrokupova. Pored toga i dve ekipe koje su za to imale šansu kroz kvalifikacije, od kojih je jedna bila Partizan. Crno-beli su u 21. veku tim sa najviše uspeha na evropskoj sceni i na papiru je situacija izgledala odlično jer se otvarala priča o četiri tima u evrokupovima.

Srbija se dičila 11. mestom na UEFA rang listi, iako je svima bilo jasno da je realnost potpuno drugačija.

Epilog prošle sezone bila je samo jedna pobeda na evrosceni i to Partizana protiv ekipe Sabaha iz Azerbejdažana. Crvena zvezda je odigrala jednom nerešeno i doživela pet poraza u Ligi šampiona. Isti scenario je imao TSC u Ligi Evrope, dok je Čukarički doživeo šest poraza u Ligi konferencija.

Rana eliminacija Vojvodine i dva poraza od kiparskog APOEL-a deluju kao davna prošlost.

Tako se u samo nekoliko meseci percepcija srpskog klupskog fudbala na evrosceni promenila naglavačke, a priča ni ove sezone nije ništa bolja.

Zapravo, deluje da je situacija još gora i da ako je prošle sezone moglo da se izvuče neko opravdanje u ne baš sjajnom žrebu, nedostatku iskustva pojedinih timova, ove godine i to pada u vodu.

Srpski klubovi su ostvarili dve pobede uz jedan remi i čak deset poraza i gol razliku 10:26, a po učinku smo najgori u Evropi među 54 zemlje. Iza Andore, Lihtenštajna, Malte, Luksemburga...

Radnički iz Kragujevca je u stilu Vojvodine ispao odmah u prvom pokušaju, s tim da su oni imali neuporedivo lakši zadatak.

Mornar iz Bara došao je iz jedne od najlošijih liga u Evropi i pritom kao debitant i ekipa koja ne spada ni u vrh u svojoj zemlji. Zapravo, u tekućem šampionatu se nalazi na poslednjem mestu uz meč manje, ali to nije sprečilo Radnički da se obruka i ispadne posle dramatične penal serije uz ostvarenu jednu od dve pobede srpskog fudbala ovog leta.

TSC je posle prošlogodišnjih čak i solidnih izdanja sa nekim ozbilljnim timovima doživeo težak poraz od neuporedivo slabijeg Makabija iz Tel Aviva što je dokaz da kao tim nisu napredovali, a utisak je da su na svim nivoima otišli i korak unazad.

Imaće šanse da kroz Ligu konferencija poprave stvar, ali razloga za optimizam i nema previše.

Vojvodina je posle dobrog utiska protiv Ajaksa doživela eliminaciju od ekipe Maribora, duplo jeftinije po tržišnoj vrednosti. Iako je pobedila u revanšu, to nije bilo dovoljno da se prođe dalje. Daleko od toga da je Maribor skup anonimusa, ali ako ne možete da preskočite prepreku tog ranga, kakvom ozbiljnijem iskoraku možemo da se nadamo kada je srpski fudbal u pitanju.

Partizan je posebna priča i klub iz Humske već neko vreme nezadrživo grabi ka ponoru. Crno-beli su se izblamirali u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ispali iz kvalifikacija za Ligu Evrope, a na putu su da u mesec dana ispadnu i iz kvalifikacija za Ligu konferencija. Jedan remi u pet mečeva uz prošlogodišnji fijasko dovodi do podatka da je Partizan u devet poslednjih mečeva u Evropi ostvario jednu pobede uz jedan remi i gol razliku 6:21.

Crvena zvezda je ponovo investirala ogroman novac da bi igrala Ligu šampiona koja joj ove godine nije garantovana, da bi na jedvite jade na gostovanju u Norveškoj isčupala minimalan poraz protiv ekipe Bodea i nadu za revanš iako igra nije dala razloga za optimizam.

Bodo nije naivan rival, ali teško je zahtevati lakše od toga u plej-ofu za elitu, a narednih godina će zbog srozavanja koeficijenta put biti samo teži.

Iako se čini da bi za ovu ekipu Liga šampiona bila preveliki zalogaj i da bi i za Zvezdu i srpski fudbal bolje bilo da igra Ligu Evrope, finansijski momenat i velika ulaganja jasno stavljaju do znanja da bi neulazak u elitu bio veliki neuspeh.

Kada se sve to sabere, došli smo do toga da smo sa 11. pozicije pali na 20 mesto UEFA liste koje može da ide samo još niže ako se nešto ne promeni, a to znači da će i za Crvenu zvezdu, a pogotovo Partizan kao ekipe koje su prethodnih godina uspevale da skupljaju bodove, biti đavolski teško da se u godinama koje dolaze plasiraju u grupnu fazu evrokupova.

Za to vreme u domaćem fudbalu imamo veliku besmislicu.

Liga broji 16 klubova što je na primer dva manje od jedne Bundeslige, a u ovom trenutku imamo samo jedna tim koji može da napravi rezultat u Evropi.

Kada je i bio pokušaj da se liga smanji, umešao se predsednik Srbije i praktično je na njegovu inicijativu prekršen statut da liga ostane na nepotrebnih 16 ekipa.

Uz to, država je investirala u stadione niželigaša na kojima se ne igra ozbiljan fudbal, a ne nekima od njih poput Loznice ni fudbal uopšte jer je teren upropašćen održavanjem političkih manifestacija.

Da stvar bude još gora, situacija i problemi sa infrastrukturom su takvi da je sezonu čak 11 timova krenulo kao domaćin na nečijem drugom terenu.

Od pet preostalih koji su dobili dozvolu da u sezonu uđu igrajući na svom terenu Čukarički je morao, bar za duel sa Crvenom zvezdom da kao domaćin igra na neutralnom terenu jer travnjak na Banovom brdu nije u dobrom stanju.

Sa druge strane, Jedinstvo je naknadno dobilo dozvolu da u Ubu igra svoje mečeve, što je samo još jedan pokazatelj da su kriterijumi nešto što se određuje i menja u hodu.

Sa druge strane, država pompezno najavljuje gradnju nacionalnog stadiona za ogroman novac, a ne postoje uslovi da se normalno igra prvoligaški fudbal.

Teško je očekivati da u takvom ambijentu mogu da se stvaraju budući reprezentativci koji bi mogli da prave rezultate pa je i pitanje da li nam treba nacionalni stadion kao priroritet.

Međutim, dok se pravila ne budu poštovala i donosila nakon stručne analize i sa ciljem da doprinesu kvalitetu i napretku fudbala, a ne šibicarenju i interesima grupa i pojedinca, dotle će se i fudbal valjati u blatu.

BONUS VIDEO