Ugasili su nas kao zadnju cigaretu

Posetite Aroma markete i osetite duh Mundijala i u Srbiji.Ugasili su nas kao zadnju cigaretu, a onako umorni, istrošeni, "pocepanih" glasnih žica, stvarno smo bili poput opušaka.Dva sata je bilo potrebno da od stadiona Lusail stignem do smeštaja. Dva sata torture i slavlja različitih grupa Brazilaca.Jedni stoje ispred bine s koje trešti teška elektronika, i skaču, drugi staju i zaustavljaju ceo red ka metrou i prave čep da bi snimali grupicu Arapa koja igra orijentalni ples.Navijači iz Srbije uglavnom putuju u tišini, opaljeni šamarom realnosti, oličenoj u dva gola Rišarlisona za 2:0.

Znali smo da su Brazilci bolji, ali niko ne može da nam oduzme pravo da se nadamo iznenađenju.Sve je nekako podgrevalo to raspoloženje i raspirivalo vatru. Stav selektora, raspoloženje u ekipi, kvalitet igrača, njihove partije, rezultati.Noć pre okršaja sa Brazilom, spavao sam skoro pa nikako. Dok sam uspeo da sklopim oči, sa obližnje džamije već se čula prva jutarnja molitva, pa je svaki san pao u vodu.

Znate ono kad imate sutra nešto bitno, morate da ustanete ranije, a mozak vas teroriše raznim glupostima?E tako mi se po glavi vrzmao 201 scenario šta može da se desi, šta ako im pritisnemo zadnju liniju presingom, šta ako ovo, šta ako ono.A niti sam Piksi, niti bilo ko od fudbalera. Dok je došlo vreme za TV uključenje, već sam bio budan i tu sam rekao da se nadamo pobedi, jer zašto bismo inače gledali fudbal?

Zašto je nekoliko hiljada ljudi došlo uopšte u Dohu ako se tom nekom čudu ne nada. Ne bi imalo razloga.A potegli su sa svih strana. Sreo sam oca i sina sa Floride. Đorđe ima 19 godina i slabo zna srpski, ali se trudi da ga nauči, još jedan otac i sin bili u Dubaiju, tu su se našle i stjuardese iz Srbije koje nekoliko godina rade u Kataru.Okupljanje većine tih ljudi bilo je organizovano na dva mesta. U 14.30 sam otišao na ono prvo, u "Selu Tahitija".

Oko sat vremena od smeštaja na jednom mestu se u lokalu uz poznati hotel i na obali mora, našla grupa ljudi koja se povećavala.Kako je broj Srba rastao, konobari su sve češće kao hobotnice nosili ture piva, muzika je postajala sve glasnija, a atmosfera je bila pozitivno naelektrisana.Svi su bili dobro raspoloženi. Pevali su štošta od Mitra Mirića, Goce Lazarević, Danice Crnogorčević, Nedeljka Bajića Baje, pa do četničkih pesama i Baje Malog Knindže.

Na vodi su svi mogli da vide kako prolaze brodovi koji su imali jedra u bojama zastava učesnica Mundijala.Neprijatno nas je sve iznenadilo što niko nije video brodić sa srpskom zastavom, ali nije moglo da pokvari celu atmosferu.Sve je prštalo. I sa kim god biste popričali, niko nije "nudio" ispod dva gola u mreži Alisona Bekera.

Svi smo se manje ili više i prevarili. Oko tri, tri i po sata kasnije pošli smo ka stadionu Lusail, gde je već bilo mnogo Brazilaca i njihovih lažnih zemljaka iz Pakistana, Indije, FIlipina.Neka bubnjarska trupa je svirala u zaraznom ritmu, a Srbi su se okupljali nedaleko odatle kod poznatog restorana brze hrane.Odatle su svi krenuli na krug dug bar jedno dva kilometra, pošto je ceo stadion opasan onim montažnim ogradama.

Kad izađete iz metroa, već vidite Lusail ovako na stotinak metara. Valjda da bi se poboljšao protok ljudi, organizatori uzmu i stave ogradice svuda, usmeravaju navijače i onda kružite oko celog bloka da biste došli do njega.Na tribinama se svaki dobar potez srpskog tima, pa čak i svaka lopta na bok za centaršut, pratila skakanjem sa ivica sedišta.Orilo se "Srbija, Srbija". Deo nas i momaka iz grupe "Džentlmena" bio je smešten tako da "čuva leđa" Vanji Milinković-Saviću u prvom poluvremenu.

Neki čovek obučen u naš dres se dole i desno raspravljao sa onima iznad sebe u bojama Brazila... Sve to je pokazatelj o emociji, niko nije bio ravnodušan.Tadić dobije loptu, Radonjić probije, Mitrović se zagradi, to su odmah uzdasi, "ajde" ili "opaaa".Toliko nam je bilo bitno. Baš u 61. minutu pogledao na semafor, bar deseti put od početka utakmice i sećam se da sam pomislio - šta je ovo, čoveče, prošlo je bar 20 minuta, a sat pokazuje da su prošla samo četiri?!

To je bila strepnja. Strah od onoga što smo mogli da vidimo na terenu. Jedva minut kasnije, sevnuo je napad Brazila, a gol Rišarlisona nas je ubio. Pomislio sam: "Pa gde baš ovako, je l' moguće da smo ovakvi baksuzi?!", zbog odbitka.Ali, pošteno govoreći, zaslužili su ga. Ovako ili onako, zaslužili su da ga daju. Zato je drugi gol u 73. minutu bio stvar lepote i samopouzdanja koje Brazil ima kao ekipa.Brzina "selesaa" je stvarno jedna druga dimenzija i potrebni su nam svi u najboljem izdanju da bismo možda mogli da ih izazovemo.

Uz određenu dozu sreće, naravno. Posle utakmice smo konstatovali da su bolji, uglavnom hodali u tišini, provala emocija je dotle uveliko prošla.Bilo je vreme da se sistem u duši resetuje, da bi već sutradan mogli da se setimo još jedne čuvene Džejeve pesme."A ritam vozi, vozi, vozi ne staje", kaže Džej, a nama za tri dana već stiže Kamerun. Nema vremena za stajanje, ne ostaje nam ništa drugo nego da se "ložimo", obrni, okreni, nemamo ništa od toga što smo klonuli jednom. Kako mi, kao navijači, tako i fudbaleri.BONUS VIDEO: Srpski navijači čekaju meč sa Brazilom uz domaće pesme

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=srpskinavijaiekajumesabrazilomuzdomaepesmeik-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4677066"]