"Ljudi, umro Miha": Nikad nisam video tužniji Rim nego pre godinu dana VIDEO

Ona najteža vest koju je objavila "Gazeta delo Sport" pod naslovom „È morto Mihajlovic, il duro dal cuore grande: stroncato a 53 anni dalla leucemia“, samo mi se pojavila na Tviteru (još uvek se tako zvao). Onaj užasan osećaj kada nešto gledate i odbijate da poverujete, pa proveravam da nije neki lažni profil (takvih ima previše), nije, izgleda da je - stvarno.„Preminuo je Mihajlović, borac velikog srca, od leukemije sa 53 godine“. Otišao je u legendu, u večnost.To je ona zastrašujuća istina u koju ne želite da verujete, za koju vam treba i nekoliko meseci da obradite do kraja, mada je pitanje i da li uspete do kraja.

Umro je Siniša Mihajlović! I dalje odzvanja, i dalje me prođe jeza od izgovaranja tih reči pre tačno godinu dana. Koliko mi je drago što sam u potonjim danima bio u Rimu i imao priliku da ispratim takvog velikana, to su definitivno bili i najteži i najtužniji dani u neponovljivom gradu.Kako sam počeo da procesuiram da ga više nema, tako sam se isplakao kao kiša po dolasku kući. Jecao sam kao dete dok sam se vrteo po sobi...Navirale su reči pokojnog deda Žike o Mihi Barbiki zbog frćkave frizure koju je furao u crveno-belom, navirala su sećanja o nebrojano gledanja utakmice sa Bajern Minhenom na "Marakani" u polufinalu Kupa evropskih šampiona na kaseti (i dan danas je imam, taj VHS stoji na polici kao najvrednija umetnina). O tim nekim ranim emocijama za koje tada, sa četiri-pet godina, pojma nisam imao šta znače."Jugović... Jugović, Jugović do Pančeva... Jugović... Prosinečki je tu, Prosinečki! Mihajlović u sredinu! Šta je sada ovo (začulo se u pozadini), 2:2! Gol, gol, gol, gol! Nebo se otvorilo! Stadion je eksplodirao! Galer (sudija, prim.aut) izbacuje rukovodstvo Crvene zvezde! Čitav Bajernov tim je na travi, nokautirani su fudbaleri Bajerna". Teško da neki zvezdaš ne zna ove rečenice u pola noći. Kultno veče na Marakani 24. aprila 1991. godine kada je Crvena zvezda odigrala 2:2 sa Bajernom u revanšu polufinala KEŠ, posle trijumfa 2:1 u Minhenu, i domogla se velikog finala.A svega toga ne bi bilo da nije bilo 10. decembra 1990. godine kada je Siniša Mihajlović prešao iz Vojvodine u svoju Crvenu zvezdu i počeo da spaja nespojivo, o čemu svedoči i to da je Vojvodini doneo titulu prvaka Jugoslavije 1989. i od tada šampionski pehar nije se vratio u Novi Sad.Plakao sam za čovekom koga lično nisam znao, a opet sam znao nekako. Formirao je mnoge generacije koje su tokom devedesetih i u ranim 2000-im odrastale uz fudbal, pogotovo italijanski.Kada sam se iole sabrao, krenulo je planiranje odlaska u Rim, u koji smo i krenuli na dan finala Mundijala u Kataru, a dan kasnije bila je sahrana, 19. decembra 2022. i nepuna 24 sata proveli smo u italijanskoj prestonici.Posle neprospavane noći u Večnom gradu, krenuli smo tog jutra pomalo naivno oko osam časova, dosta pre zakazanog okupljanja za 11.00 ispred bazilike „Svete Marije, anđela i mučenika", u kojoj je bio kovčeg da se oda poslednja počast. Mislili smo da ćemo se smestiti da čekamo ljude, a već su bili tamo. Najpre navijači, poštovaoci, prijatelji, porodica… Ceo svet se tih dana opraštao od Mihe.

Tu je bio jedan navijač sa šalom Lacija, pa Torina, pa Rome, Intera, Milana, nema navijača kluba koji je legendarni Siniša vodio a da se nije pojavio... Vrlo brzo su se okupljeni brojali u stotinama, pa onda desetinama hiljada. Ceo trg je isto tako brzo bio zatvoren. Sve je stalo tog dana u Rimu u kojem je sunce sijalo, ali nije grejalo jer suze i ogromnu tugu ništa nije moglo da zameni.Opelo je održao vladika švajcarsko-austrijski Andrej koji je na kraju pozvao okupljene da se pomole za mir podsećajući da je Siniša govorio da je rat nešto najgore i da je crvena boja krvi nevinih ljudi. Nakon službe, kovčeg su izneli fudbaleri predvođeni Dejanom Stankovićem i Robertom Mančinijem, a emotivni trenutak je pratio aplauz svih okupljenih koji su u redu čekali satima.Iako je veliki broj ljudi došao da prisustvuje opelu, mnogo njih je moralo da ostane ispred bazilike, pošto nije bilo mesta za sve unutra... Ispred su bili i venci brojnih asova, fudbalskih velikana, saigrača, poslednji pozdrav poslali su i UEFA, FIFA, klubovi u kojima je Siniša ostavio neizbrisiv trag kao igrač ili trener. Došli su njegov Deki, Mančo, legende kao što su Frančesko Toti, Frančesko Toldo, Anđelo Peruci, Danijele de Rosi, Vinčenco Montela… Pa Piksi, Vladimir Jugović, Slaviša Jokanović, Dragiša Binić, Gordan Petrić, Zoran Bata Mirković, mnogi iz njegove Zvezde… Došla je cela ekipa Bolonje, na čijoj klupi je poslednje sedeo, i Lacija, kome je udenuo šampionski DNK.Poseban performans imali su navijači Lacija koji su na sahranu doneli orla, pticu koja je zaštitni znak kluba u kojem je Mihajlović proveo najveći deo karijere. Oni su u trenutku polaska povorke ka groblju napravili bakljadu, a plavi dim se zaviorio uz najtužnije skandiranje koje sam ikad imao priliku da čujem.

Usledilo je 45-minutno pešačenje do monumentalnog groblja "Verano", gde je sahranjen samo uz prisustvo porodice i najbližih prijatelja, a na mestu na kome počiva nalazilo se nekoliko lepih poruka, ona na srpskom je i uklesana u spomenik – „Volimo te“.Ispraćen je dostojanstveno i gospodski, uz emocije kao nikad, suze, pesme, aplauze i baklje - u legendu. Otišao je i ostavio nam u amanet toliko toga za pamćenje, a tih nekoliko sati u Rimu ostaće mi zauvek u sećanju.Svaki detalj, svaka suza, uzdah, jecaj, tužni pogledi, pesma, plavo-beli dim... Ispratili smo velikog šmekera, humanistu, borca, patriotu. Ko nije dizao kragnu u školi zbog Mihe, taj fudbal verovatno nije pratio. Digao bi kragnu, zaleteo se i – pobedio. Životnu utakmicu na kraju nije uspeo da dobije, ali je objasnio generacijama kako se to radi.Miha je simbol jednog vremena, odrastanja, stasavanja, borbe, unikatni dečak iz vukovarskog Borova naselja... Dobio je državni orden najvišeg reda, Crvena zvezda je centralni deo zapadne tribine nazvala po legendi fudbala, počasni je građanin Novog Sada, ali i mnogo, mnogo više od svega toga.Nije hteo da igra protiv svoje Zvezde, nije hteo da ćuti kad je Srbija bombardovana 1999. godine, verovatno nije mnogo toga nije hteo, odnosno radio je ono što mu je u srcu, jer bio je – svoj. A to je danas verovatno i najteže.Nadam se da negde tamo i dalje diže kragnu uz onaj svoj osmeh, i da s vremena na vreme zategne neki slobodnjak čisto da objasni nebeskoj ekipi kako se to radi. Može i Džej da im otpeva "Nedelju"...Jer, Miha živi i živeće u srcima svih nas zauvek.Miha, per sempre.

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*

*BONUS VIDEO Siniša Mihajlović 1969-2022