Podsećamo na neke od anegdota i priča koje su obeležile život ikone jugoslovenskog fudbala.
Legendarni fudbaler i trener Ivica Osim preminuo je oko 10.00 u Gracu, gde je poslednjih godina i živeo.
Čuveni „Švabo“ bi šestog maja napunio 81 godinu, a kao igrač i trener je obeležio više generacija jugoslovenskog fudbala.
PROČITAJTE JOŠ:
Najviše je i igrao i radio u Željezničaru, gde je proveo oko dve aktivne decenije, što u kupačkama, što u cipelama.
Posebno je upečatljivo to što se za njega vezuju priče da je, u vreme kada je bio trener Partizana i selektor Jugoslavije, bio jedan od inicijatora da se izgradi sportski centar „Teleoptik“.
Kao selektor Jugoslavije dao je ostavku maja 1992. nakon što je počela opsada Sarajeva u jeku rata koji je razbio zemlju.
Osim je mnogo kasnije napisao predgovor knjizi „Detinjstvo u ratu“, Jasminka Halilovića i u njemu je trener izneo sećanja na ratne godine.
„Na samom početku rata, kada sam poslednji put dolazio u Sarajevo, na aerodromu u Beogradu me pitaju: ‘Gde ćeš’. Kažem: ‘U Sarajevo’. Oni kažu: ‘Ti si jedini putnik koji ide u Sarajevo’. Bio je april 1992, seo sam na avion i došao u Sarajevo. Stjuardese su mi govorile: ‘Šta ćete, gde ćete, niko ne ide tamo, ne sme niko da izađe iz aviona’. Bio sam jedini u avionu, viskija je bilo za sve, a ja jedini“, piše Osim.
Baš tog aprila je počela opsada njegovog grada, zbog koje je mesec i po dana kasnije podneo ostavku na klupi reprezentacije.
„Mnogo puta su me dosad pitali da govorim ili pišem o ratu. Šta god kažeš o ratu, nekoga ćeš zakačiti, to je tako. To je uvek delikatno. Ali sa knjigom ‘Detinjstvo u ratu’ je drugačije. Kad su deca u pitanju, drugačije je. Ovo je knjiga želja. Te male sitne želje – da mi je ovo, da mi je ono. Kad nema rata, nema takvih želja. Stanje koje je nenormalno, rat, dovede čoveka u situaciju da poželi ono čega je uvek imao“, priča čuveni trener.
PROČITAJTE JOŠ:
Dodaje da kad nestane svega, onda te male i normalne stvari postaju – velike. Prisećao se još nekih strahota rata.
„Odleteo sam nazad za Beograd jednim od poslednjih letova iz Sarajeva i doživeo ono što se dešava na aerodromima kad su zemljotresi, prirodne nepogode. Raja se skupila da beži. Mali avion, a pun aerodrom. Ono malo sveta što me prepoznalo, svi misle da ja imam koliko hoću karata. A ja imam samo jednu. Onda sam leteo po aerodromu, uspeo sam da nabavim pet karata i podelio raji da i oni odlete“, kaže Osim.
Zabolelo ga je što su ga nakon ostavke targetirali kao izdajnika.
„Malo nakon toga se desilo nešto što me zabolelo. Prolazio je pored mene razred đaka, a ispred njih učitelj, mlađi čovek. Prepoznao me, i kaže deci: ‘Evo izdajice Jugoslavije’. Da sam mogao da ga uhvatim, rastrgao bih ga tad. A šta sam drugo mogao da napravim nego da dam ostavku. Kako sam i rekao tada, to je bio moj privatni gest, moja lična odluka. Jedino što sam mogao da učinim za svoj grad, koji je bio granatiran“, ispričao je čuveni trener, koji navodi da su mu žena, ćerka i sin bili u Sarajevu.
Svaki put kad se čuje sa njima telefonom, čuo je i detonacije u pozadini.
„Kad god zazvoni telefon, pomislim srušilo se opet nešto. Ne smeš da uzmeš slušalicu. Uvek čekaš neprijatnu vest. U Grčkoj pogotovo – prekinute veze, ne možeš doći do telefona. Tad sam trenirao Panatinaikos. Preko nekih satelitskih veza smo uspostavljali kontakt sa Sarajevom. U Sarajevu nije bilo telefona nego su radio-amateri spajali. Voleo bih da nađem čoveka koji me spajao sa ženom da mu se zahvalim. Taj čovek je znao sve moje probleme, kao i moja žena. Pričaš sa ženom, linija otvorena, nema intime. Pričaš svoj život, a on sluša“, opisao je Ivica Osim.
BONUS VIDEO: Govori na sahrani Moce Vukotića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar