0
Selektor futsal reprezentacije Srbije, Dejan Majes, govorio je za Nova.rs o iskustvima koje nosi sa Svetskog prvenstva, trenerskim počecima, razlikama između muške i ženske selekcije, ali i o trenutnom stanju futsala u Srbiji.
Futsal reprezentacija Srbije na planetarnom šampionatu zaustavljena je u osmini finala. Nisu mogli Majesovi izabranici preko Portugala da prođu dalje, hrabro su se borili i pali su nakon produžetaka sa 4:3, a rival je predvođen maestralnim Rikardinjom kasnije i osvojio titulu.
„Svetsko prvenstvo je najveći događaj u našem sportu. Mi smo prezadovoljni kako smo se predstavili na njemu. Imali smo osnovni cilj, koji je bio da pobedimo Ameriku u „grupi smrti“ u kojoj smo bili sa (bivšim) prvakom i sa trećom ekipom sveta. Jednostavno smo znali da će biti veoma teško, međutim prošli smo i na kraju naišli na Portugal. I sa njima smo bili ravnopravan protivnik i izgubili nesrećno na produžetke. Možda smo malo bojažljivom igrom u prvom poluvremenu obeležili tu utakmicu, ali smo se izdigli iznad toga. Ne zaboravite, Portugal je na kraju osvojio Svetsko prvenstvo. Generalni utisci su da smo svakako zadovoljni.“
PROČITAJTE JOŠ:
Argentina i Portugal su kasnije igrali i u finalu, kako ste videli tu utakmicu?
„Ispratio sam sve utakmice sa prvenstva. Mislim da je ovo prvenstvo pokazalo veliki napredak što se tiče futsal igre i samog sporta. Mnoge ekipe su bile konkurentne i bilo je dosta ravnopravnih utakmica, što nije do sad bila karakteristika i mislim da će u buducnosti biti sve manja i manja razlika između timova.
Za nas predstavlja jos veći uspeh što su te dve ekipe igrale finale. Sa Argentinom je bila veoma problematična utakmica. Imali smo vođstvo u dva navrata. Neke pomalo čudne sudijske odluke su možda uticale na konačan rezultat. Da je sve bilo kako je objektivno trebalo, verovatno bi sve bilo i drugačije i pitanje kako bi se dalje odvijalo prvenstvo za nas. Sa četiri boda bismo bili drugi u grupi i išli bi na drugu stranu žreba, koja je bila mnogo lakša, a ovako nas je sačekao Portugal.
Protiv Portugala smo odigrali hrabro, hteli smo da se nadigravamo i celokupna futsal javnost se slaže da smo bili ravnopravan protivnik u najmanju ruku. Pokazali smo da možemo da igramo protiv obe, trenutno najjače ekipe na svetu.“
Imali ste priliku više puta da se na terenu sastanete sa Rikardinjom, koji godinama važi za najboljeg futsalera. Kakvo mišljenje imate o njemu?
„On je pravi primer kako treba da se ponaša sportista u svakom smislu. Posle utakmice protiv Srbije, prišao mi je i imali smo kratak razgovor na centru. Rekao je da je oduševljen našom ekipom. Njega vežu mnoge lepe uspomene za Beograd i za Evropsko prvenstvo, jer je doživeo ovacije na tribinama. Tad je stvarno bio dominantan. Ono što je veoma interesantno za njega je to što je do pre par godina igrao i za sebe i za ekipu, a ove godine je bio isključivo timski igrač. Jedna velika ljudska gromada i veliki sportista.“
Sa druge strane u našoj selekciji se posebno izdvojio Jovan Lazarević, kako vidite njegovu karijeru?
„Jovan Lazarević je predivan momak, koji je specifičan zato što ispoljava preveliku veru u sebe. To nije loše, samo se razlikuje od ostalih. Ostali znaju sebi da postave znak pitanja da li mogu nešto da urade. On veruje da sve što zacrta može da uradi. Mislim da je doživeo veliko sazrevanje pred ovo Svetsko prvenstvo. Promenio je zemlju, odnosno klub u kom igra. Sada je u Tjumenu u Rusiji i mislim da je to bio kamen koji mu je pao sa leđa. Otišao je u ozbiljnu ligu, potpisao dobar ugovor i došao na Svetsko prvenstvo da pokaže šta ume i zna, a to smo svi videli. Ono što je bitno za njega je to što mislim da još nije dao svoj maksimum i mislim da će ga naredna godina u Rusiji, kao i baraž, a nadamo se i naredno Evropsko prvenstvo jasno definisati kao igrača na najvećoj sceni. Preduslov za to je da sve bude u redu sa njegovim zdravljem. Mislim da će dugi niz godina imati zapaženu ulogu u reprezentaciji i svetskom futsalu.“
Da li je bilo planski napraviti spoj mladosti i iskustva u reprezentaciji?
„Stariji igrači koji su pre dve godine odustali od reprezentacije iz nekih ličnih razloga ili sukoba, su svakako potrebni. Spoj iskustva i mladosti je veoma bitan u sportu. Svi vrhunski sportski klubovi imaju taj sklop. Mi smo probali to da napravimo i pokazalo se kao dobro. Povratak Bobe Rajčevića, Mladena Kocića, Miodraga Aksentijevića dali su sigurnost mladim igračima, jer su se prema njima postavili na pravi način i dali im vetar u leđa. Objasnili su im stvari koje su oni vec prošli. Podsticali su ih da daju sve od sebe i to je bio pravi pogodak.“
Kako bez tih starijih igrača u budućnosti, ima li još mladih potencijalnih reprezentativaca?
„Stariji su vraćeni zbog dva velika takmicenja. Nikad nije bilo ovako da se u šest meseci igra i Svetsko i Evropsko prvenstvo. To je veliki naboj i ljudi koji se bave sportom znaju šta to znači. Stariji su vraćeni da podignu svest mladima i da im daju samopouzdanja. To je uspelo na Svetskom prvenstvu i ja sam siguran da će ti stariji posle Evropskog prvenstva završiti reprezentativnu karijeru, a možda će ostati još godinu ili dve u klupskom sportu, nakon čega će preći u trenerske vode.
Što se tiče mlađih igrača imamo ih. Fudbalski savez Srbije na čelu sa Bojanom Pavićevićem je napravio projekat da klubovi koji se takmiče u Superligi futsala moraju da imaju i mlađe timove. Pojavljuju se mlađi igrači. Mislim da je promocija sada napravljena na pravi način, kao i na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Interesovanje će biti još veće u narednom periodu. Moj pomoćnik, selektor U19 Vladimir Jovanović u Vrnjačkoj Banji, uz pomoć grada i FSS-a pravi turnir U19 reprezentacija, koji se igra od prvog do šestog novembra. Od toga pokušavaju da naprave brend i mislim da će uspeti. Nadam se da će kroz nekoliko godina to biti jedan od najjačih evropskih turnira za taj uzrast.
Verujem da će to doprineti da se mladi momci više prihvate futsala. Kada uzmete u obzir da u fudbalu imamo mnogo klubova i liga i da svake godine u svakom klubu izađe od 16 do 25 igrača iz omladinskog staža, shvatite da za sve te dečake nema mesta u fudbalu, to jednostavno nije realno. U futsalu trenutno ima dosta mesta i verujem da će ih povući ta situacija da recimo naših devet reprezentativaca već igra u Evropi i to za velike plate. To je pokazatelj da od futsala može da se živi. Ukoliko se nastavi sa turnirima, ulaganjem finansijskih sredstava, zapaženim rolama naših igrača za Srbiju i klubove, mnogi mladi igrači će krenuti put futsala.“
Goran Ivančić je sa reprezentacijom ostvario nekoliko zapaženih rezultata. U jednom ranijem intervjuu je i sam pomenuo da je sve to plod sistema rada. Mislite li da ste ostali deo tog sistema i da li se uopšte nešto promenilo od kada ste selektor?
„Posle Gorana je sve bilo mnogo lakše. Ostavio je sistem rada u kom je sve jasno definisano. Definisano je šta može, a šta ne, koje su obaveza trenera i igraca i jasno je definisano sta reprezentacija igra. U svakom momentu se zna zbog čega se nešto igra. Uveden je profesionalan rad, uz analize protivnika, ali i nas samih. Bio sam deo njegovog sistema, kroz školovanje i direktan rad sa njim zadnjih godinu i po dana, pa sam upoznat sa njegovim radom od a do š. Ovom prilikom mu se zahvaljujem za sve što je napravio. Nisam imao mnogo vremena da menjam, ali nije bilo ni potrebno mnogo toga menjati. Osim pristupa koji je drugačiji od trenera do trenera, motivacije, sitnih detalja i starijih igrača koje sam vratio jer verujem u spoj mladosti i iskustva, jer sam bio ubeđen da će to doneti pomak pogotovo za mlade, sve ostalo je bilo na svom mestu.“
Kakva atmosfera vlada u reprezentaciji?
„Dobra atmosfera je ono što krasi ovaj skup predivnih momaka u ovom momentu. Izjavio sam posle Svetskog prvenstva da je stvarno čast i priviligeja meni dodeljena da budem njihov trener i na neki način budem na vrhu te piramide. Naravno, svako ima svoja shvatanja i svi smo različiti, međutim uspostavili smo harmoniju i vid šale koji svima prija. Trebalo nam je malo vremena, brzo smo se skapirali. Anegdota je mnogo, ali bih njih ostavio za nas jer su interne. Trudimo se da sve budu na zatvorenim treninzima i u prilikama gde smo sami, jer to ostaje između nas. Možda nas je i taj segment pogurao da budemo bolji. Segment, gde je mnogo toga dozvoljeno, gde ima možda nekad i prekomerne šale, ali to je između nas jasno definisano u tim prostorijama gde smo mi i tu se zatvara.“
U novembru futsalere Srbije očekuje baraž u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, kakva su očekivanja i ciljevi?
„Kao što smo postavili cilj za Svetsko prvenstvo, što je bila pobeda nad Amerikom, tako smo postavili i cilj u baražu. Pokazali smo da možemo da se nosimo sa ulogom favorita od čega ne bežimo ni protiv Belorusije. Verujem da ćemo nastaviti pristupom utakmicama kao i do sada. Protiv jakih je lako naći motiv, da se ne brukamo i to mnogi kazu. Međutim, mi smo pokazali protiv Amerike da znamo da uđemo u takve utakmice i da možemo da demonstriramo silu i nosimo ulogu favorita. Cilj je zacrtan i on nije samo otici na Evropsko prvenstvo. Cilj je pobediti obe utakmice.“
PROČITAJTE JOŠ:
Na društvenim mrežama viđene su mnogobrojne poruke podrške dok ste bili na Svetskom prvenstvu. Koliko osećate podršku naroda?
„Društvene mreže su nam mnogo pomogle. Određeni igrači imaju ogroman broj pratilaca i to je krenulo da se širi od načih prvih pripremnih utakmica protiv Maroka. Onda je usledio dvomeč protiv Brazila i mislim da je tu svest i zainteresovanost porasla. Prvu utakmicu smo izgubili 4:3, dok je u drugoj bilo 1:1. Mislim da smo posle dužeg vremena dobili pažnju televizije. RTS je to ispratio na pravi način. Imamo informaciju da nas je dosta ljudi podelilo na društvenim mrežama. Možda su malo novine zakazale, mogle su više da nas isprate pogotovo u situaciji kada smo prošli tešku grupu.
Podrška u narodu je bila ogromna. Iznenađen sam, nisam verovao. Mnogo poziva, poruka podrške, međutim ono što je stvarno začuđujuće doživeo sam kada sam se vratio kuci. Ljudi na ulici su prilazili da mi čestitaju na odnosu igrača i trenera prema reprezentaciji i zemlji za koju igramo. To je bio naš cilj, pored pobede nad Amerikom. Nismo obrukali zastavu i grb za koje igramo.“
Kako se Srbija predstavila van terena u Litvaniji?
„Ispričaću vam samo da su nakon ekipnog slikanja svi bili oduševljeni našim ponašanjem. Dosta smo se smejali i mislim da smo se pokazali u najboljem svetlu van terena.“
Bili ste selektor i ženske futsal reprezentacije. Koje su razlike u vođenju muške i ženske ekipe?
„Trenutno sam još uvek selektor i ženske i muške selekcije. To još nije rešeno, zato što je Goran nažalost, morao da napusti mesto selektora zbog ličnih problema, pa sam kao selektor ženske reprezentacije i kao čovek koji je već bio u savezu, odabran kao adekvatan naslednik.
Kada sam počeo sa ženama pre tri godine bio sam i srećan i nesrećan. Svi mi želimo da budemo na čelu reprezentacije, to je nešto najlepše što postoji, ispunjenje snova, nagrada i verifikacija za protekli dobar rad. Kroz trogodišnji rad sa ženama i njihov napredak zavoleo sam taj posao. One nemaju skrivenih ambicija u tom sportu, nemaju ambiciju da zarade novac. One jednostavno mnogo vole taj sport, pedantne su, poslušne, žele da napreduju iz dana u dan, čak su u početku delovale kao naporne. One su u stanju da stalno zovu telefonom i pitaju kako ovo kako ono. Željne su znanja i spremne da napreduju u svakom momentu. Kada se otvorila mogućnost da postanem selektor muške reprezentacije, srce je govorilo „da, to moraš da prihvatiš, to je nešto što si želeo celog života“, međutim glava mi je slala signale da će biti mnogo lakše raditi sa ženema. Ne zbog manje posla. One slušaju, upijaju, rade, ne postavljaju mnogo pitanja, dok su muškarci drugačiji.
To su momci koji već imaju ozbiljne karijere iza sebe, u ozbiljnim su klubovima, sreli su se sa mnogo različitih načina rada kroz rad sa mnogim trenerima, i svakom nešto drugo prija. Ne može Dejan Majes da prija svakom igraču ili da svako prija meni. Uvek ima tu nekog ko je malo povređen, neko kome nisu ispunjenje želje, i dolazi do tih neću reći zategnutih situacija, vec do male doze nezadovoljstva. Ispunjenje sna su mi svakako muškarci i to je veliki izazov. Sa ove tačke gledišta voleo bih da napravim istorijske rezultate sa muškom reprezentacijom, ali bih voleo da završim karijeru kao selektor ženskog tima.“
Šta ćete posebno pamtiti od iskustava za ženskoj selekcijom?
„Ah, sam početak. Prvi trening. Imali smo specifičan način okupljanja reprezentacije, jer ne postoji liga futsala za žene. Postoji par klubova koji su uglavnom studentski i koji se takmiče između sebe. Reprezentacija je pozivala žene da probaju da postanu reprezentativke, iako pre se pre toga nisu ozbiljno bavile futsalom. Onda sam doživeo strašan šok u balonu u Šumicama. Na prvom treningu je bilo 30 i nešto devojaka, interesovanje veliko, ali posle treninga sam shvatio da je kvalitet mnogo mali. Razočarao sam se u sve, ostao u šoku, nije mi bilo jasno kako, nisam imao pojma da toliko devojčica želi, hoće i voli taj sport, dok nisam upoznao i veliki fudbal koliko njih zapravo igra. Došlo mi je da ostavim sport, zbog razočarenja. Ta moja tranzicija sa njima u roku od 6 meseci, njihov napredak, pronalaženje igračica iz velikog fudbala, iz klubova koji igraju Superligu, ta njihova ljubav me je ostavila bez teksta. Transformacija iz nečeg mnogo lošeg u nešto što liči na dobro je ogroman plus. Mi smo otišli posle prvog okupljanja u pretkvalifikacije u Portugal. Doživeli smo tri debakla i veliko razočaranje. Posle šest meseci smo odigrali sa dve reprezentacije koje su nas pobedile i uz naš veliki rad i trud smo uspeli da im se revanširamo. Iz rezultata 7:1 i 8:0 mi smo im se revanširali. Taj motiv i želju koju sam tad dobio od njih je nešto što nikad nisam doživeo.“
Odakle ljubav prema futsalu, pošto je veoma primetna emocija i predanost ekipi na terenu?
„Iz fudbala, on je moj život. Kao klinac sam trenirao, rano sam se povredio i započeo sam trenersku karijeru. To je bilo sa 19 godina u prvoj privatnoj školi brace Protić. Posle šest meseci sam dobio poziv Čukaričkog da se vratim tamo i budem trener. Proveo sam 12 predivnih godina tamo i to je jedini posao u mom životu gde nikada nisam gledao materijalnu korist. Fudbal, futsal i sport su, mislim da će me mnogi razumeti, jedna bolest koja ide kroz organizam. Ne može da prođe nijedan vikend da ne pogledam utakmicu, ne jednu, već dosta njih. Fudbal je jedini sport koji ne mogu da gledam i da ne navijam ni za jedan tim. Uvek se opredelim za nekog i uvek se nerviram. Volim kada moj tim pobeđuje, ali tu sam i kad se gubi. Ne vidim nikakav interes u ovome sem promocije sporta i ljubavi. Ovo je pored porodice najveća stvar u mom životu. Svi uspesi u nekom drugom poslovnom smislu mi nisu ni približno dragi kao oni u fudbalu i futsalu.“
Ko vam je bio mentor/učitelj u trenerskom poslu?
„Mene divni trenuci vezuju za braću Protić, koji su mi bili treneri kao kadetu i omladincu u Čukaričkom. Kad su saznali da sam doživeo tešku povredu oni su me i pozvali da budem trener. To su dva čoveka koja su u mene usadila ljubav prema trenerskom poslu i ne bih bio ostvaren bez njih. Taj njihov pristup deci i radu sa njima, ta ljubav prema sportu, oni su me zarazili i naučili šta je taj sport i kako treba trener da se ophodi prema sportu.
Što se tiče velikog fudbala prve velike pomake u svojoj karijeri sam napravio uz Zvonka Radića, koje je pozitivno ime u našem fudbalu, i uz pokojnog kondicionog trenra Peđu Stanojevića, koji je bio uz Zvezdu kada je pokorena Evropa i svet. Oni su počeli da mi daju ozbiljnost u radu.
Što se tiče futsala mislim da Goran Ivančić ima najveći uticaj na moje usavršavanje. Toliko me je izmaltretirao u toj školi, naravno iz dobre namere i vere u mene, da sam praktično dobio sve od njega što se tiče znanja o malom fudbalu. Kada se sve to sklopilo i sam sebe sam prijatno iznenadio kako sam vodio reprezentaciju na Svetskom prvenstvu.“
Basket 3×3 je zvanično postao olimpijski sport od ove godine. Kakav je položaj futsala u tom pogledu?
„Bilo je pokušaja da futsal postane olimpijski sport. Postoje razne priče, kao što je predlog da se izbaci veliki fudbal jer ne dolaze najveće zvezde da nastupaju za svoje zemlje na Olimpijskim igrama. Mislim da je sa ženama napravljen projekat 12 igračica na Evropskom prvenstvu, da bi se ispitao momenat da li njih 12 mogu da iznesu jedan turnir od tri do pet utakmica. Na Olimpijskim igrama je bitan broj sportista, pa se ide logikom ako se izbaci veliki fudbal mogli bi da upadnu i muški i ženski futsal. Ne verujem da će se to desiti 2024. na Igrama u Parizu, ali da je neki pomak u tom pravcu veoma blizu to jeste tačno. Očekujem da se futsal kao olimpijski sport pojavi na drugim ili trećim Igrama od danas.“
Kakav je položaj srpskih futsal klubova, da li se tamo igrači mogu razvijati na pravi način?
„Bivši selektor Goran Ivančić je sa FSS-om pre tri godine pokrenuo obuku trenera za B licencu. Njihov stav je bio da prvo moramo da edukujemo trenere, da bi oni mogli da budu u klubovima i da svi rade kako treba. To je put na kome je u prvoj generaciji izašlo 25 trenera, a toliko bi trebalo i u drugoj. FSS je postavio jasne parametre da u prvoj i drugoj ligi moraju da budu treneri sa B licencom. Na taj način se podiže svest trenera koliko je ovo ozbiljan posao i samim tim kad podižete svest trenera i klubova da moraju da imaju licencirane trenere sa školom, koji moraju da budu plaćeni, jer niko neće da dođe za džabe da radi. Čim postoji ulaganje novca sve počinje da raste. Nažalost, to je tako. Bez toga nema ništa, ali sa ulaganjem ima i rezultata. Ovo je bio početni korak, ali već ove godine vidim da se pojavilo dosta mladih igraca od 17 do 21 godine. Zvezda je ispala u drugu ligu i prednjači u radu sa mladima. Novi Sad, koji je iz treće učao u drugu, takođe ima velike ambicije. Mladi momci to prepoznaju i mislim da svi zajedno rastemo.“
Koliko su mladi željni da se bave futsalom u Srbiji?
„Željni su dosta, a najbolji pokazatelj toga je konstantan rast letnjih i zimskih futsal turnira koji se igraju. Ranije su se takvi turniri igrali po nekim drugačijim pravilima, a sada po pravilima futsala. Na mnoge turnire su ubacili i original lopte sa tegom. Na tim turnirima se vidi ogromna zainteresovanost mladih momaka. Kada bi klubovi jos malo ojačali i kada bi svi uspeli da naprave mlađe selekcije, mislim da bi bio još veći odaziv mladih igrača, čak i onih koji su trenirali ili treniraju fudbal trenutno.“
Da li mislite da će futsal publika u Srbiji postajati sve brojnija?
„Mislim da hoće. Imali smo eru Marba koji je dugo godina vladao u srpskom futsalu, pa je bio Ekonomac i jednostavno kad imate klubove koji dugo vladaju, kad se zna ko je prvak čim počne sezona, ne postoji neizvesnost koja privlači i vezuje ljude. Međutim poslednje dve godine primetan je razvoj mnogih klubova. Pojavljuje se Novi Pazar kao stabilan prvoligaš, koji je čak i konkurent za titulu. Pojavila se ekipa FON koja predstavlja Beograd. Niš ima svoje ekipe, Vinter je prošle godine bio u samom vrhu, Vranje je došlo do polufinala… Pojavili su se futsal sportski centri koji napreduju. Iskreno se nadam da će Novi Sad vratiti jednog stabilnog prvoligaša i da će vremenom postati konkurentni. Sama ta neizvesnost će povećati publiku na prvenstvenim utakmicama. Futsal i mali fudbal su veoma slični. Mali fudbal svi igraju po halama, to je najrasprostranjeniji amaterski sport u svetu. Verujem da nema čoveka koji nije igrao fudbal sa društvom u sali ili u firmi, pa se posle toga ode i na piće. Mislim da predstavljanje reprezentacije na ovom Svetskom prvenstvu i potencijalan iskorak na Evropskom, mogu mnogo da doprinesu, kao što je prošla neizvesna sezona u futsal ligi doprinela popularnosti. Moramo da iskoristimo ovaj momenat jako velike blizine Svetskog i Evropskog prvenstva i verujem da ako to sada bude ispraćeno od strane televizije, ali i drugih medija, pre svega novina, mislim da ćemo napraviti veliki iskorak.“
Kako država može da pomogne i da utiče na promociju futsala?
„To je meni zaista malo strano pitanje. Svi mi očekujemo pomoć od države. Zna se da svi traže finansije. Država je prošle godine pomogla rukomet i to znam jer mi sin trenira taj sport. Država treba da pomogne oko reprezentativnih skupova, da to bude na nekom višem nivou, da bude malo bolje propraćeno. Ne bih se petljao u relaciju država-sport. Država je država, a sport je sport.“
Postoje li uslovi da Srbija uskoro bude domaćin nekog velikog takmičenja?
„Mi smo organizovali 2016. godine Evropsko prvenstvo u Beogradu. Sve reprezentacije su u tom momentu bile prezadovoljne organizacijom, a i UEFA takođe. Sve je bilo na najvišem mogućem nivou. E sad, to je taj momenat gde država i sport mogu da pronađu zajednički interes i naprave kolaboraciju i da se napravi iskorak i u tome da budemo još bolji prilikom organizovanja. Sada imamo i iskustva i lepe uspomene i mislim da bi to bio jak pečat za celu Evropu i futsal javnost. Da pocnemo i ponovimo Evropsko prvenstvo kao domaćini, pa onda da pričamo i o Svetskom u budućnosti.“
Kako teče razvoj futsala u ostalim zemljama?
„Nemci su pre tri godine pokrenuli ligu, pa je ugasili, jer su sa reprezentacijom doživeli dva ili tri katastrofalna rezultata. Nakon toga dali su jasan program od tri godine i ove godine im je startovala Bundesliga. Čim je država dozvolila da to bude Bundesliga, od Nemaca se može očekivati da budu ozbiljan rival vrlo uskoro.
Francuzi su na zadivljujuće brz nacin podigli futsal na visok nivo. Amerikanci su se pojavili na Svetskom prvenstvu i ako ih ne pojede neuspeh, ako shvate da je uspeh sam dolazak na prvenstvo sveta i ako nastave da rade, mislim da bi od njih moglo dosta toga zavisiti u budućnosti.
Portugalci su imali jasan desetogodišnji program i on je kompletiran titulom svetskog prvaka. Dakle, samo ljubav, ulaganje i rad.“
BONUS VIDEO: Poštar iz Pavlovaca o sprecifičnom poklonu za Novaka Đokovića
Pratite nas i na društvenim mrežama:
