Nakon što je usvojena ostavka Dragana Stojkovića na mesto selektora Srbije, veliki broj navijača kao idealnu zamenu video je Paunovića, koji se izgleda nećkao da li da prihvati poziv. Mogao je telefon da mu zazvoni i mnogo ranije, ali zašto bi se u Srbiji bilo šta dogodilo onda kada je pravo vreme.

Visoko je leteo Piksi sa reprezentacijom, ali i nisko pao sa bolnim prizemljenjem, pa je veliko pitanje da li će ga narod više pamtiti po dobrom ili lošem, kako na terenu, tako i van njega.

Jeste pod njegovom višegodišnjom komandom ostvareno nekoliko dobrih (ne vrhunskih!) rezultata, ali ostaje utisak da se bivši selektor mnogo više hvalio, nego što je zaista kvalitetno radio. Neki uspesi napravljeni su na terenu, poput plasmana na Svetsko i Evropsko prvenstvo, kao i promocija, te ostanak u A diviziji Ligi nacija, a nećemo zaboraviti ni koliko igrača je zbog Piksijevog poziva prvi put dobilo priliku da obuče dres reprezentacije.

Svakako se najviše pamti ona pobeda protiv Portugala u Lisabonu (1:2), koja je "orlove" odvela u Katar, ali sem toga, malo šta je zaista bilo na nivou koji se očekuje od srpske reprezentacije. Grupnu fazu nismo prošli ni u Kataru, ni u Nemačkoj na Evru (na koji smo jedva prošli nakon dva remija sa Bugarskom u kvalifikacijama), a igra u borbi za plasman na Mundijal naredne godine bila je poprilično slaba - da ne upotrebimo sada neku težu reč.

Još od Katara je Piksi počeo da gubi konce kada je vođenje reprezentacije u pitanju. Jeste da se nekad suočavao sa ozbiljnim problemima kao što su povrede i otkazi, jeste i da su naši fudbaleri odgovorni za neke neuspehe, ali Stojković se dugo činio kao nedodirljiv bez obzira na rezultate, iako tako nije trebalo da bude. Sami valjda znate zbog čega jeste.

Da ne zalazimo sada u priču da postoje neki igrači koji zbog Stojkovića više nisu u reprezentaciji (nadamo se da će Veljko po tom pitanju bolje proći), neki su se od nje oprostili, neki se možda i vrate, ali biće vremena da se piše i o fudbaler(čić)ima.

Svaka priča ima svoj kraj, pa tako i Piksijeva u reprezentaciji. Na njegovo mesto je došao čovek koji je odavno zaslužio da bude tu gde jeste. Paunović je kao trener prošao kroz mlađe selekcije Srbije, nije vodio evropske klupske velikane, ali ima bogato internacionalno iskustvo (Meksiko, Španija, Amerika...), a ostvario je i jedan od, ako ne i najveći uspeh kada je u pitanju fudbal kod nas.

Davne 2015. godine Paunović se sa "orlićima" popeo na krov sveta, u kategoriji U20 postali smo šampioni i to je bila generacija u kojoj su bili Predrag Rajković, Miloš Veljković, Milan Gajić, Vanja i Sergej Milinković-Savić, Marko Grujić, Andrija Živković, Staniša Mandić, Nemanja Maksimović...

Neki od njih su i dan-danas u reprezentaciji, a Veljko ih odlično poznaje i možda ponovo u njima probudi "vatru", koja će ih pogurati i bolje pozicionirati Srbiju na svetskoj fudbalskoj mapi, pošto smo se na njoj malo izgubili.

Nada postoji, ali...

Nakon šest odigranih utakmica u kvalifikacijama za Mundijal, "orlovi" imaju tek 10 bodova, od kojih je šest osvojeno protiv Andore. Upisani su bolni porazi od Engleske (0:5) u Beogradu i Albanije (0:1) u Leskovcu, a do kraja kvalifikacija Srbija će igrati još dva meča.

Prva sledeća utakmica igra se 13. novembra, kada će "orlovi" pod komandom novog selektora otići na noge Englezima, da bi tri dana kasnije igrali na domaćem terenu protiv Letonije.

U ovom trenutku Albanija ima bod više od Srbije, te se nalazi na drugom mestu, koje vodi u baraž za Mundijal. Prva je naravno Engleska, koja će igrati i protiv Albanije, a ona će za rivala imati i Andoru. Dakle, Srbiji je potrebno čudo, scenarija postoji nekoliko, ali teško je očekivati da će Engleska kiksnuti ili da će Albanci protraćiti šansu protiv Andore.

Valja verovati do poslednjeg trenutka, sigurno da i Paunović gaji nadu da može da se desi čudo, ali fudbal u Srbiji nisu samo ove kvalifikacije. Šira slika nije dobra, Paunović nema čarobni štapić, ali se svi nadamo da će biti mudriji od Piksija i da ćemo sa njim moći da pričamo o ozbiljnim uspesima reprezentacije, a nema samo o plasmanu na velika takmičenja.

Realnost ipak boli

U ovom trenutku srpski fudbal nije u dobrom stanju, kako reprezentativni, tako i klupski. To je valjda svima više nego jasno. Ozbiljnih, korenitih promena i dalje nema, više nekih kozmetičkih, mada zamena selektora bi zaista mogla da urodi plodom i makar malo popravi stvari.

Srbija je u ovom trenutku ipak mnogo bliža propuštanju Svetskog prvenstva 2026, nego odlasku u Ameriku, a sve manje igrača imamo u najjačim ligama sveta i mnogi fudbaleri se pre odlučuju za odlazak u Aziju. Dušan Tadić se oprostio od reprezentacije odmah posle Evra, Sergej psihički nije (bio) spreman da igra, Aleksandar Mitrović ulazi u ozbiljne godine, Lazar Samardžić ne ispunjava očekivanja...

Biće tu mnogo posla za Paunovića i njegov stručni štab, pogotovo što će pritisak biti nikad veći, jer je ovo njegov najveći izazov u karijeri.

Pokušao je Piksi i da koliko-toliko podmladi tim, ali ni to nije izgledalo baš najbolje. Mnogo je igrača koji se traže, ni uloge nisu baš sjajno podeljene, sa novim selektorom dolazi i novi stil igre, drugačiji sistem unutar ekipe, verovatno i druga formacija...

U proteklom periodu nisu samo rezultati bili zabrinjavajući, nego i igra, ponašanje, atmosfera... Na sve to, Srbija ove sezone nema klub u Ligi šampiona, samo Crvena zvezda igra Evropu, mlađe kategorije i te kako mogu bolje na više nivoa... Zapravo, malo koja tema je šira od ove u kojoj pominjemo srpski fudbal i probleme koji se vezuju za njega.

Biće zanimljivo videti na koga će Paunović moći i želeti da računa u budućnosti (od igrača), da li će pre svega imati korisne ideje koje će moći da sprovede u dela, te hoće li i kada reprezentacija zaigrati lepši i bolji fudbal, za koji se čini da ima potencijal.

Selektor na (ne)određeno vreme

Još uvek nije jasno do kada će Paunović biti selektor Srbije.

„Veljko Paunović je od prvog dana pokazao da mu je interes fudbalske reprezentacije ispred svega. Njegov prioritet nije bio ugovor niti finansijski uslovi, već da se odmah stavi na raspolaganje Fudbalskom savezu Srbije i preuzme ekipu u ovako važnom trenutku. Naglasio je da želi da svu svoju energiju usmeri na predstojeće utakmice protiv Engleske i Letonije, odlučan da se bori dok god postoji i najmanja šansa za uspeh. Verujemo da će svojim dolaskom uspeti da motiviše igrače i podigne atmosferu u timu, kako bismo pokušali da preokrenemo stvari u našu korist. Ne predajemo se dok god postoji i poslednji promil šanse. Rezultat ove dve utakmice ni na koji način neće uticati na status Veljka Paunovića u budućnosti. Razgovore o njegovom dugoročnom ugovoru nastavićemo po završetku ovih utakmica, bez obzira na njihov ishod“, izjavio je Branko Radujko.

Paunović je očigledno odlučio da "ispipa teren", a verujem da se većina ljubitelja fudbala u Srbiji nada da je FSS u njemu pronašao dugoročno rešenje i da će mu biti omogućemo sve ono što je potrebno za naporan rad koji je svakako pred "orlovima", ko god bude bio u timu.

Zaključak

Da je Piksi zreo za otkaz i da je Srbija zrela za novog trenera mogli smo naslutiti već u Kataru.

U redu, jeste posle toga Stojković sa svojim izabranicima uz mnogo muke uspešno okončao kvalifikacije za Evro, ali ni na drugom velikom takmičenju zaredom se nije proslavio. Verovatno je posle neuspeha u Nemačkoj bila najbolja prilika da se pozove Paunović ili neko drugi u tom trenutku.

Možda je pravo vreme za Paunovića bilo i pre 10 godina.

Možda je i baš sada. Možda još uvek nije prekasno. Vreme će pokazati…

Ono što je bilo ne možemo vratiti. Piksi, hvala i doviđenja - Veljko, dobro došao i nek te prati sreća - biće ti potrebna.