18
Čovek je prišao i lupio nam u staklo autobusa, dok su ostali pod fantomkama gledali, pokazivali svašta rukama i pokušavali da izgledaju preteće.
Mislili su da smo navijačka grupa iz Srbije, pa da će tako u masi ispasti opake face.
PROČITAJTE JOŠ
18
0
0
Verovatno su isto verovali i dok su lepili kretenske stikere sa nacističkim obeležjima nedaleko od stadiona „Grupama arena“ u delu Budimpešte koju Ferencvaroš smatra svojim.
Kad u Srbiji radite kao sportski novinar, ovakve stvari vam postanu deo uobičajenog folklora, pa se nešto posebno ne potresate.
Brzo zaboravljate na taj „napad“ i razmišljate o tome mogu li Gelor Kanga i Stefan Mitrović da ponove partiju kao iz Beograda i hoće li Aleksandar Dragović i Strahinja Eraković moći da odbiju nalete brzih i dobrih ofanzivaca Ferencvaroša.
Dok smo busom pokušavali da se „dogegamo“ do kapije na kojoj smo dan ranije ušli najnormalnije na konferenciju uoči revanša Ferencvaroša i Crvene zvezde, pred očima su nam se smenjivali veliki čelični orao ispred kapije lepog stadiona, obojenog zelenim reflektorima, pa kordončina oklopljene policije, pa onda opet masa Mađara.
Neko se našalio: „Ako niste videli Ekšn mena, evo ga“, pokazujući na gabarite jednog od žandarma koji su mirno stajali blizu mesta odakle su navijači pokušavali da nam se klibere.
Sve je išlo nekako kilavo dok nismo stigli do rampe koja okolo vodi do stadiona. Tu nam se preprečila gomila policije i redara i kao onaj dedica u filmu „Ko to tamo peva“, viču: „Dalje nećeš moći!“.
Šta se, bre, dešava ljudi moji, pa juče smo prošli ovde. Kaže prevodilac sa mađarskog na srpski: „Nema dalje bez akreditacija“.
Vi ga gledate belo, stojite tu „ni na nebu, ni na zemlji“, a časovnik pokazuje – sat i po do početka utakmice.
„Kakve akreditacije, čoveče, rekli su nam iz Ferencvaroša i juče i danas da treba da ih pokupimo na stadionu“, pričamo, negodujemo dok većamo koga da zovemo da reši problem što su nam Mađari napravili.
Nikad, ali nikad se nije desilo da za jednu ozbiljnu evropsku utakmicu ne dobijete ulaznicu bar dan ranije, čak ni u nekoj kazahstanskoj zabiti, a nekmoli usred zemlje Evropske unije.
Koji sat ranije, po gradu smo sretali raštrkane navijače srpskog kluba i manje-više svi su nas pitali da im nabavimo karte.
Dolazili su ljudi iz Trebinja, Minhena, Beograda, Novog Sada, bilo je nekih klinaca i iz Budimpešte čak i mnogo ih je ostalo van tribina Grupama arene.
Deo njih se provukao tamo gde nisu bile organizovane grupe „delija“, ali na blagajni generalno Srbima nisu hteli da prodaju karte, a prodavačica nam je u toku tog dana obećala da će sve biti rasprodato.
Čuj, rasprodato, mislite. Kako rasprodato, kad po gradu vidite više reklama za masažu sa „srećnom završnicom“, nego za utakmicu.
Bukvalno je tako. Ali, onda pravo niotkuda, dva tri sata pred utakmicu, svi se sjatili kod stadiona, kao specijalci koje iskaču iz žbunova.
A ispred stadiona, cirkus! Redar tvrdi pazar, dolazi policajac i urla: „Sklanjaj se sa strane“.
Dolazi još jedan kordon „kornjača“, saobraćaj se zaustavlja, rampa se diže, a onda čujete urlanje i pesme, dok nešto što liči na staru kantu kao iz GSP-a nekih ranijih godina vozi navijače Zvezde.
Stiže posle još jedan isti bus, Mađari i dalje „drve“, a onda kao kompromis, šalju jednog od nas da ode po spisak kako bismo svi mogli da prođemo.
Bar četrdesetak minuta maltretiranja kasnije, konačno smo prošli i stigli do stadiona. Mađari su uglavnom bili neprijatni i nepredusretljivi (čast izuzecima) i šta god biste pitali, ili ne bi znali da odgovore na engleskom ili bi uradili preko… pa preko volje.
Iza novinarskog se u VIP boksu našao i neki „neandertalac“ koji je pijan urlao sve vreme, pa kad vam stoji nad glavom, dok vas deli jedna jedina šipka, ne čujete ni svoje misli, a ne šta pišete.
Preko tastature prevaljujete to kako Milan Rodić i Aleksandar Dragović nisu uspeli da zaustave Zakarijasena kod prvog gola Ferencvaroša, da je Rodić kasnio i kod drugog gola iz prekida, kada nije izašao na Mmajea, da je Stefan Mitrović hitro kao gepard istrčao pedesetak metara i onda pogodio mrežu rivala.
Miloš Milojević je kasnije na konferenciji, u lepo uređenoj prostoriji odmah ispod tribine, do koje je dele jedna vrata, rekao da za neke stvari ne može da preuzme odgovornost, pošto deo snose i igrači.
Snose jer se ni sat posle utakmice nisu pojavili kasnije u miks zoni, kao da će izaći pred streljački vod, a ne pred novinare koji će ih pitati šta se desilo. Poraz sam po sebi nije tragedija, samo smrt jeste, a toga ovde srećom nije bilo.
Ko god da je više ili manje odgovoran za rezultat, Zvezda je posle četiri odigrana kola u Ligi Evrope na poslednjem mestu sa samo jednim trijumfom.
To je takođe stvar na koju nisu navikli njeni navijači prethodnih godina kada je obezbeđivala evropsko proleće, a onda se tamo na ravnoj nozi nosila sa Milanom i kasnijim finalistom Rendžersom.
Ovog puta prosto ne znate šta da očekujete. Zvezda se nije obrukala ni u jednom porazu, razbila je Ferencvaroš u toj jednoj pobedi pa može da bude i „Doktor Džekil i Mister Hajd“.
Zato se pristalice crveno-belih nadaju da će Mister Hajda gledati u preostale dve utakmice protiv Trabzona i Monaka, jer će u suprotnom morati da progutaju gorku pilulu činjenice da njihov tim kao prvi favorit u grupi, završava takmičenje već trećeg novembra.
BONUS VIDEO Bakljada ultrasa Ferencvaroša pre meča sa Zvezdom