Piksi nije slagao, Srbija ustaje i kad je nokautirana

Istina, u našem narodu je (opravdano) od drevnih vremena uvreženo mišljenje da je odvajanje bureka i jogurta ravno grehu, ali to opet svako od nas može da izabere.Kod fudbala je drugačije. To ti zada "neko odozgo" jer on ima moć da kadrira, postavlja koga hoće i gde hoće i tako ti u Fudbalskom savezu završi jedan Slaviša Kokeza na primer, a priče da menadžeri sastavljaju reprezentaciju budu kao "dobar dan".Tako reprezentacija ode na Svetsko prvenstvo sa selektorom početnikom i tamo odigra jednu dobru utakmicu koju svejedno dobije slobodnjakom, a potom u Ligi nacija doživi, pogađate, fijasko i izgubi od, tek korektne Ukrajine sa 5:0...Uh, iznervira se čovek kad počne da se priseća svih ovih stvari i zato je najbolje ostaviti ih tamo negde u prošlosti. Ne tako dalekoj, ali ipak prošlosti.Na nju ne možemo da utičemo, pa je bolje da vidimo gde nam je taj fudbal sada i šta možemo sa njim ubuduće.Valjda se nekom takvom mišlju vodio i Dragan Stojković Piksi kad je posle Kine sleteo da, onako pun optimizma, preuzme nacionalni tim. A čovek došao u "osinje gnezdo".Pakovanje afera, veze sa kriminalnim klanovima, poligrafi i sve i svašta kao da nisu ni okrznuli nacionalni tim, fudbalere.

Neverovatno i odlično što je tako. Baš kad smo se nekako potajno svi pribojavali da ćemo, zbog tih turbulencija, u prva tri kola protiv tvrde Irske, poletnog Portugala i "prevrtljivog" Azerbejdžana proći kao bosi po trnju, mi smo videli verovatno najbolji napadački fudbal koji je Srbija igrala dugo godina unazad.Ovih dana sam više puta i na više različitih mesta čuo "Uuuu, jesi video kako igraju?!".Bilo da neko od kolega s posla kaže "au kakva akcija (aplauz)", ili da me slična rečenica dočeka od brata, eks-fudbalera, kod kuće, jasno je da ono što su "orlovi" uradili od 24. marta do sada, nije prošlo neprimećeno.

Kao što su oni uzleteli ka Kataru sa sedam bodova iz tri utakmice, tako su Srbi navijači, po dobrom starom običaju, odmah uzleteli u svojim željama i očekivanjima.Rekao bih – po prvi put opravdano. Imao sam tu sreću da uživo ispratim Irsku i Portugal sa "Marakane" i iz prve ruke sam video da ova Srbija kao da nije ista ona ekipa koju je vodio Ljubiša Tumbaković.Ne znam je li energija koju ima Piksi zarazna, ili ga mnogo "hoće" sa tim izmenama, pa ih pogađa kao dobar kockar.Ili se možda samo potrefilo da Aleksandar Mitrović baš kod njega "podivlja" i strpa pet komada u tri utakmice prilično komotno, na različite načine i efektno... Stvarno ne znam.

Ali ono što smo od fudbala mogli da konzumiramo prethodnih dana prijalo je kao vruć burek i hladan jogurt ujutru. Majke mi.Prvi put posle dugo vremena mogli smo da kukamo na odbranu, ali ne na napad i način na koji se on igrao sa protivnicima.Uzmite za primer Mitrovića, Radonjića, Tadića, Kostića. Preslikali su partije iz klubova i na reprezentativno platno, što, saglasićete se, naši igrači nisu radili često u prošlosti. Naprotiv.Ok, Mitrović u Fulamu ne igra već neko vreme i imao je sa te strane dodatni motiv da Skotu Parkeru poruči "je l’ vidiš ko ti ne igra u špicu?".Kod Radonjića je sa Piksijem možda proradila i ta "niška veza", ali Tadić i Kostić su opaki i u klubu i sad u reprezentaciji.

Još ako se potpuno uključe Đuričić, Lazović, Vlahović i Jović, pa ono kovid kolo kod spomenika Stefanu Nemanji će se preseliti oko šesnaesterca naših protivnika.Sećam se generacije koja je u haosu raspada državne zajednice Srbije i Crne Gore otišla u Nemačku na Mundijal 2006. i glavni hvalospev je tada bio što smo u kvalifikacijama primili samo jedan gol i dali, čini mi se 16.U godinama koje su usledile, nosilac igre je, po nepisanom pravilu, bio jedan Nemanja Vidić, Bane Ivanović, Aleksandar Kolarov.Sporadično je bilo i uzdanica u vidu Nevena Subotića, Matije Nastasića... Sve neki defanzivci. Oslanjali smo se na odbranu, a u napadu šta bude, bude.

I onda kad dođe vreme da igramo protiv jačih ekipa uvek je ono: "E 'ajd' sad, samo da ga ne primimo, da se odbranimo, pa ako ga damo, super“.Za sve te ekipe delovalo je nezamislivo da moraju da stižu zaostatak kao protiv Irske i Portugala i da uspeju u tome.Piksi nije slagao kad je rekao da predaja nije opcija i da ta reč ne postoji. A nije da sličnu konstrukciju nismo čuli na desetine puta i od drugih trenera. Samo je Stojković to istinski mislio, jer bi nekad ranije, 0:2 sa Portugalcima na poluvremenu već bilo tehnički nokaut.Možda baš posle Piksijeve generacije s kraja devedesetih, imamo čemu da se radujemo u napadu. Čuj, u napadu.Kontra lepa, sinhronizovana kao sat, tranzicija brza kao Ptica trkačica, nema nešto komplikovanja i davljenja lopte, ma lepo za oko bre!https://www.youtube.com/watch?v=9J5wXchCJiMOtud onakav drugi gol protiv Portugalaca i mat u nekoliko dodavanja. Ronaldo je kasnije nepravedno ukrao šou cirkuzantskim potezom i bacanjem trake, ali koga sada briga za njega.Naravno, u onim sporijim, pozicionim napadima nam treba malo "poliranja", ali ako se moglo očekivati čudo od Piksijevog boravka na klupi tek desetak dana do dve nedelje, onda je ovo što je uradio – ravno čudu.Najveća briga je odbrana. Koliko tranzicija u napadu radi, toliko u odbrani kaska jer nije ni malo primiti pet komada na tri utakmice.Baš Stojković je na konferenciji, kad sam ga pitao za boljke u odbrani, rekao "ako imate bolje predloge za defanzivce, saslušaću, pozvaću ih. Nema problema".

Pošteno kaže, a to i potvrđuje postupcima. Stavi Dmitrovića na gol, ovaj pogreši protiv Portugala, daj odmah u sledećoj da probamo i Rajkovića, ništa nije zakucano u kamenu. Tako se i dolazi do uspeha.U pravu je i kad kaže da se treba potruditi da bi se "izbunarila" neka pouzdanija imena od Strahinje Pavlovića, Milenkovića ili Mitrovića, uprkos načinjenim propustima za 270 minuta.Milenkovića nadskočio niži Žota, Mitrović kiksirao protiv Iraca, pa se iskupljivao protiv Portugala, Pavlović iskakao visoko protiv Irske, bio dobar, pa se malo izgubio s Portugalcima.Ima tu posla, ali ima i optimizma, jer i atmosfera, oseti se to, deluje mnogo bolje nego pre. Mitrović spakuje gol Azerbejdžanu, igrači se skupe, stanu ukrug, zagrle se i smeju onako iskreno.

Nama to bude neobično i čudno, jer smo, nažalost, navikli da gledamo sve samo ne takve familijarne scene.Onda se mnogi pitaju šta smo videli, pa izađe Mitrogol posle dva komada Azerima i kaže "e to je jer se igramo ’mafija’, batalili smo telefone i internet, super smo se zbližili".Gledaš, slušaš i ne veruješ i kažeš u sebi – druže, samo vi nastavite tako, "mafijajte" van terena kao deca i nema problema!

Već deset puta si do sada sahranjivao taj neki mistični "kult reprezentacije", posle svakog neuspeha kad sve ode dođavola i sad ti se čini – eto ga tu.Čak i uz sve greške i nepouzdanu odbranu, Piksijevi momci su odali pozitivnu vibraciju, koja se osetila van terena, a ne samo videla na njemu.Zato će se ovi "hajlajtsi" sa prethodne tri utakmice, gledati uz jutarnje kafe ili bureke u mesecima koji dolaze, s nadom da ono što se na njima vidi nije fol i da ćemo takve stvari i neko novo lice reprezentacije tek videti. Dugo smo ga i čekali.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram