Beg od Štazija i potraga za Zapadom - samo preko Beograda

On odbija.Godina je 1983. Tito se još nije ohladio, naprotiv, crveni pokret je i dalje vruć u prestonici Jugoslavije, a kapitalistički svet se sve više, u običnom svetu, percipira kao pretnja nasleđu najvećeg sina naroda i narodnosti.Drugi taksista pristaje.Uzima deset nemačkih maraka za vožnju od jednog kilometra. Dvojica slepih putnika provaljuju kroz vrata ambasade.Traže pomoć.Žele da preskoče Berlinski zid. Za to nemaju specijalne cipele koje su njihovi prethodnici kreirali da bi mogli da se uspenju kroz žičane ograde.Imali su samo kopačke i po 21. godinu života uz betonsku tvorevinu kojom je država, projektovana da zavlada svetom, pocepana na delove koji zajedno nisu mogli da funkcionišu, žonglirajući između kapitalističkog imperijalizma i komunističke utopije.Dirk Šlegel i Falko Gec su odrastali u blizini Berlinskog zida, kroz mlađe kategorije Dinama, fudbalskog kluba pretvorenog u najvažniji državni projekat, učili su se omiljenoj igri, a vremenom su saznavali i šta se sve oko njih dešava.I to im se nije svidelo. Niti su se oni sviđali "onima gore".Berlinski Dinamo je bio duboko u rukama Ministarstva za državnu bezbednost, poznatijeg po zlokobnom nadimku - Štazi, a vezu najslikovitije opisuje činjenica da je nekadašnji rukovodilac te obaveštajne službe Erik Mjelke, uz raznorazne titule, imao i naslov počasnog predsednika kluba."Obojica smo imali problem... Obojica smo imali porodice na Zapadu. Ja sam imao i tetku u Engleskoj. To nije bilo dobro za nas. Sumnjali su u nas...", naveo je Šlegel.Operativci Štazija su znali sve. Čak i detalj da je Šlegel imao tetku u Engleskoj. Doušnici su imali doušnike. Doušnike su pratili doušnici. Budućnosti za dvojicu talentovanih fudbalera u tom svetu nije bilo.Nisu bili podobni."Igrao sam za Dinamo, za mladu reprezentaciju... Počeo sam da razmišljam... Gde želim da me odvede fudbal? Da li želim da ostanem sve vreme ovde gde me ne žele? Da mi jednog dana kažu da ne mogu više da igram jer sam to što jesam?", podsetio se Gec.Plan je bio jasan, ali rizičan. Način? Nepoznat. Ishod? Neizvestan. Posledice neuspeha? Katastrofalne. Posledice uspeha? Etiketirajuće... Prilike za to? Minimalne.

Sumnjiv tip

Tri godine ranije Jugoslavija je postala šampion Evrope u kategoriji fudbalera mlađih od 21. godine.Het-trik Vahida Halilhodžića u Mostaru, u revanš meču finala protiv Istočne Nemačke je jednoj od dve danas nepostojeće države doneo epitet prvog šampiona Starog kontinenta na takvom takmičenju.Taj rezultat nije pokolebao sledbenike Štazija u želji da ponovo stvore ekipu koja će, poput one iz 1974. godine, na velikom takmičenju, kalibra Svetskog prvenstva, demonstrirati nadmoć nad braćom od kojih ih deli zid.Kreator mitske pobede nad Zapadnom Nemačkom usred Hamburga u grupnoj fazi Mundijala bio je Georg Bušner, nekadašnji informant i čovek koji je čak 11 godina proveo na poziciji selektora reprezentacije Istočne Nemačke.Zlatna medalja osvojena na Olimpijskim igrama 1976. godine je trebalo da bude kruna njegove karijere, a izostanak sa Mundijala 1978. znak da je potrebna sveža krv.Štazi je imao keca u rukavu.Ime mu je bilo Jerg Berger i sa ciljem da postane Bušnerov naslednik dobio je priliku da bude selektor, najpre tima igrača mlađih od 19 godina, potom je iste igrače vodio i u dve godine starijem uzrastu, a definitivna proba za velika dela je trebalo da bude utakmica B selekcije Istočne Nemačke protiv Jugoslavije u Subotici, 1979. godine.Sa diplomom arhitekte u džepu, Berger je znao šta je neophodno da uradi kako bi stigao do prilike da postane, što bi se reklo u nekim prošlim vremenima, savezni kapiten, ali nije bio spreman na to, pa je ispod uloška na cipeli spakovao i voznu kartu u jednom pravcu – za Beograd.Odbijao je da postane informant, a službu je posebno zaintrigirala činjenica da je odlučio da se razvede od supruge, čime je skrenuo pažnju na sebe.Slobodan strelac, jelte. Mogao bi da pobegne. Ili bar da poželi tako nešto."Kaži igračima da ti je otac umro, ili tako nešto", navodno su operativci Štazija savetovali Bergeru da kaže svojim igračima kao obrazloženje za odsustvo sa utakmica koje je reprezentacija igrala sa državama Zapada.Jugoslavija nije tada spadala u tu grupu. Berger je mogao da prisustvuje utakmici koja je trebalo da mu obezbedi posao selektora A tima.Na nju nije stigao, iskrao se iz smeštaja, otišao u Beograd i obratio se diplomatskom predstavništvu Zapadne Nemačke.Sa lažnim imenom na pravom pasošu krenuo je na novi put, pritom izbegavši da bude uhapšen na granici sa Austrijom pošto ga je carinik prepoznao.Umesto lisica, pokazao je nameru da mu poželi sve najbolje u novom životu.

Plan je – bolje da nema plana

#ytvideo_0Drugog novembra 1983. godine oko 19.00 je u Istočni Berlin trebalo da stigne televizijski signal iz Beograda.Voljeni klub švabosovjeta je gostovao u jugoslovenskoj prestonici u drugom kolu Kupa UEFA, posle prvog meča završenog rezultatom 2:0.U domu familije Gec se očekivalo da Falko ponovo zatrese mrežu beogradskog tima, kao što je to učinio dve nedelje ranije."Rekli su nam da imamo sat vremena slobodno. Pogledali smo se. Ni reč nismo progovorili. Shvatili smo da je ovo momenat. Bio sam ljut zbog prethodnih situacija u kojima nismo uspeli ništa da uradimo. U ovih nekoliko sekundi su nam stvari bile jasne. Sad ili nikad... Bili smo sa ekipom u prodavnici ploča. Videli smo da postoje vrata sa druge strane i da niko neće primetiti ako prođemo tu. Trčali smo pet minuta u jednom pravcu... Bili smo nervozni. Nismo imali plan, hteli smo samo da preživimo tu situaciju", rekao je Gec.Četiri godine ranije ni Berger nije imao tačan plan. Nije smeo da ima."Da sam planirao, uhvatili bi me. Sve su znali. Imali su i skicu puta do kuće moje prijateljice u Lajpcigu. Tri godine sam ćutao, nisam želeo nikoga da upletem. Tokom poslednje posete majci sam joj rekao nešto o tome. Razgovarali smo na tavanu", rekao je Berger.Tako je možda bilo i najbolje, s obzirom to kakvu sudbinu je doživeo Luc Ajngendorf.Jedan od najboljih istočnonemačkih fudbalera, velika uzdanica štazijevskog Dinama i igrač projektovan da bude okosnica reprezentacije, pobegao je na Zapad, pet dana uoči Bergerovog odlaska u Jugoslaviju.Nije bio prvi put da se desi prebeg, ali je taj slučaj naneo veliki udarac i sramotu Štaziju, s obzirom na to da se, tada 23-godišnjak, drznuo da samo ostane u zapadnom delu Nemačke nakon prijateljske utakmice između Dinama i Kajzerslauterna."Ja sam hteo da ostanem neprimećen, za razliku od Luca. Kada bi istočnonemački klubovi igrali protiv zapadnonemačkih timova on bi svojim skupocenim automobilom dolazio ispred stadiona i mahao novčanicama. To je bila crveni plašt za režim. Svaki put su to doživljavali kao lični neuspeh. Hej! Izdajnik slavi na Zapadu?! Katastrofa", komentarisao je Berger.

Žrtva

Ajgendorf nikada nije stigao do mogućnosti da govori o onome šta doživljava i preživljava. Nikada zapravo nije ni bio svestan opasnosti u kojoj se nalazi.Petog marta 1983. godine, policija u Braunšvajgu je dobila dojavu o teškoj saobraćajnoj nesreći na putu udaljenom nekoliko kilometara od aerodroma."Fudbaler Ajntrahta Luc Ajgendorf je zadobio teške povrede glave zbog kojih je dva dana kasnije preminuo u bolnici. Na licu mesta mu je uzet uzorak krvi i utvrđeno je da je imao 2,2 promila alkohola. Uzrok saobraćajne nesreće je alkoholisanost vozača", navedeno je u zvaničnom izveštaju policije."Odmah sam pomislio da se radi o ubistvu. Luc je bio nepromišljen... Dao je intervju ispred Berlinskog zida. Zvali su i mene da budem tu. Rekao sam im da zaborave na takvu ideju. Luc je pozvao istočnonemačke fudbalere da "preskoče zid". Govorio sam mu da ih ne provocira, govorio sam mu da će mu glava biti u opasnosti...", prepričao je Berger.Koliko god želeo da u miru radi svoj posao, Berger nije mogao da računa na to. Bio je izdajnik i morao je da plati za svoje postupke. To je znao, ali ne i na šta je sve spremna moćna obaveštajna mašinerija njegove bivše države."Često su gume na mom automobilu bile izbušene... Jednom prilikom je otpao točak, pri brzini od 160 kilometara na sat. To nije bilo slučajno", naveo je Berger.Otvaranjem dosijea je ustanovljeno da je 21 operativac bio zadužen za praćenje njegovih aktivnosti, a neki od njih su pokušali da ga "namame" na odlazak u Švedsku, na navodni susret sa majkom.Taj plan nije uspeo, Berger je sve više nervirao rukovodstvo Štazija, koje je moralo da pribegne radikalnim merama."Dobio sam posao u Hesen Kaselu 1986. godine. Posle nekoliko meseci sam počeo da osećam da mi se oduzimaju stopala, potom noge i ruke. Moje telo je bilo mrtvo. Bio sam paralizovan. Nekako sam se oporavio i četiri godine saznao da sam bio otrovan olovom i arsenom", ispričao je Berger.Njegovo trovanje i smrt Ajgendorfa nisu, u tim godinama, izazivali veću pažnju javnosti na Zapadu. Stvari su polako počinjale da se menjaju, a diplomatske veze sa Istokom su bile preče kapitalističkim vlastima od čuvanja glava onih koji su pobegli od komunističke strahovlade."Trebalo je da budem pod zaštitom BND, ali sam kasnije u svom dosijeu pročitao da su Mjelke i njegova družina znali apsolutno svaki moj korak u Zapadnoj Nemačkoj", naveo je Berger.

Strah

“Odlučili smo da ni u jednom javnom izlaganju ne govorimo o politici, da ne kritikujemo Istok, da nam tema bude samo fudbal. Znali smo da nas prate. Da su nam blizu. Pratili su naše roditelje, pratili su nas. I nisu se krili. Želeli su da znamo da su tu”, navodili su Gec i Šlegel.Dvojica odbeglih su na Zapad stigli svega osam meseci posle smrti Ajgendorfa i znali su da moraju da budu “mirni”, a prva osoba iz fudbala kojoj su se obratili bio je Berger, čija reputacija im je pomogla da pronađu angažman – u Leverkuzenu.Njihova srećna okolnost se ogledala i u tome što je Berger i dalje uspevao da na različite načine izbegne obećanu sudbinu. Štazi nije odustajao od ideje da ga vrati na Istok, a u sve je bio uključen i njegov prijatelj i kolega – Bernd Štange.Donedavni selektor reprezentacije Sirije je 1984. godine imao državni zadatak, da kontaktira svog druga iz mladosti sa kojim je odlazio na kampovanje i skijanje, te da ga ubedi da je za njega najbolje da se vrati odakle je došao.“Nisam bio spreman na takvo saznanje. Povraćao sam. Izdao me je. Nikada mi se kasnije nije javio. Svi oni su bili prevelike kukavice da bi to učinili”, naveo je Berger.Njegovo angažovanje u slučaju Geca i Šlegela je na neki način bio pokušaj neuspelog oca da donekle spase svoju dušu, ukaljanu činjenicom da je na Istoku, u momentu bekstva, ostavio osmogodišnjeg sina.“Bez određene doze sebičnosti ne bih uradio to što sam uradio. Mislio sam da nikada više neću videti svog sina. Ron je igrao fudbal, bio je dobar, ali mu je uoči jedne utakmice rečeno da neće moći da bude u timu jer prezime izdajnika ne sme da se pojavi u protokolu. Posle deset godina smo se sreli”, rekao je Berger.“Nisam proveo tri dana sa svojim ocem, već je to više izgledalo kao pobednička nagrada u nekom takmičenju – tri dana druženja sa bundesligaškim trenerom”, istakao je Ron.“To boli. Veoma. Otac vidi sina posle deset godina, želi da mu bude blizak, da pokaže ljubav i osećanja, a sa druge strane je dečak koji je svog oca video samo na televiziji, dečak za koga je njegov otac samo bundesligaški trener. U nekom trenutku smo uspostavili pravi odnos”, naveo je Berger.Po susretu sa sinom Berger je stigao do svog, u tom momentu, najvećeg uspeha u karijeri, pošto je sa Ajntrahtom iz Frankfurta sezonu u Bundesligi završio kao trećeplasirani na tabeli, iza Kelna i šampiona Bajerna.

Izdajnik i heroj

“Mislio sam da je šala… Igrao sam za Blau-vajs Berlin, živeo sam na zapadnoj strani grada u kom sam rođen. Naravno, nikada nisam mogao da pređem na drugu stranu. Vratio sam se sa treninga, bili smo na gostovanju Šalkeu i neko je doviknuo – “Dirk, pao je Zid”. Bar pet minuta nisam mogao da verujem. Šta sada? Gledao sam prenos svega, izgledalo mi je kao neka drama ili film. Neverovatno”, rekao je Šlegel.Pad Berlinskog zida je značio ujedinjenje za mnoge porodice koje su tokom godina bile razbijene, ali i otvaranje tajnih arhiva Štazija iz kojih su “obrađivani” mogli da saznaju sve o sebi, čak i ono što sami nisu znali.“Pronašao sam stvari o kojima radije ne bih da govorim”, naveo je Gec, čak i toliko godina kasnije.Putem od Berlina preko Beograda do Bergerove ideje da postane član Leverkuzena mu je u tom klubu 1988. godine doneo trofej osvajača Kupa UEFA, da bi zatim dubok trag ostavio u Kelnu, Galatasaraju i Sarbrikenu.Završio je karijeru u Herti, u kojoj je potom postao i trener, a poslednji angažman je imao 2016. godine u Frankfurtu.Njegov prijatelj Dirk je u ekipi Bajera proveo svega jednu sezonu, nije ostvario karijeru kakva mu je predviđana, a u žižu javnosti je ponovo dospeo 2007, u vezi sa dešavanjima iz prelomne 1983. godine.“Govorili su da su nam davali vitamine i supstance sa visokim nivoom ugljenih hidrata”, rekao je Šlegel nemačkim medijima povodom navoda da su fudbaleri berlinskog Dinama bili dopingovani tokom prvih godina osme dekade 20. veka.Pad Berlinskog zida je Bergeru omogućio da ponovo poseti mesta iz svog detinjstva i mladosti. Jedno od njih je grad Jena, u kom je proveo nekoliko godina kao fudbaler kluba Karl Cajz. Sve što se u njegovom životu desilo posle toga je doslovno izbrisalo njegov lik sa fotografija iz tog perioda.“Na fotografiji je postojala samo moja kravata. Vidite koliko je taj sistem bio zastrašujuć. Čovek koji je bio u tom trenutku u prostoriji je slegao ramenima i priznao mi da su agenti Štazija zahtevali da moja glava nestane sa fotografije. I nestala je. Danas? Danas je ponovo tamo”, ispričao je Berger.Preminuo je 2010. godine od posledica teške bolesti dijagnostifikovane nekoliko godina ranije, a u fudbalu objedinjene Nemačke je zapamćen kao “vatrogasac” i čovek koji se prihvatao posla u klubovima sa nezavidnom situacijom, te gotovo bez izuzetka uspevao da ih očuva u elitnom rangu takmičenja.Najslikovitiji primer veličine njegove ličnosti je detalj iz sezone 1996/97, kada su navijači Šalkea tokom cele utakmice skandirali njegovo ime, pošto je uoči meča 10. kola prvenstva dobio otkaz, navodno zbog nezadovoljstva igrača njegovim radom.Te momente je opisao Niklas Vildhagen, hroničar dešavanja u nemačkom fudbalu.“Njegovo otpuštanje je među navijačima Šalkea shvaćeno kao izdaja. Berger je to podneo s mirom. Već je preživeo mnogo teže stvari u svom životu”.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram