Slepi putnici za Beograd kojima je fudbal spasao živote

Desetak dana kasnije zauvek su napustili ratom zahvaćeno Sarajevo i privremeno utočište našli u Beogradu, odakle su ponovo morali da odu u neki daleki svet sa samo jednom idejom – da radeći ono što najbolje znaju dođu do šanse za bolji život.Život dostojan normalnog i poštenog čoveka.Za Rada Bogdanovića i Sima Krunića je pokušaj ostvarenja sna svakog mladog fudbalera bio stopiran na dan koji je u istorijskim knjigama upisan kao datum početka opsade Sarajeva tokom rata u bivšoj Jugoslaviji.Mladi fudbaleri Željezničara nisu ni u krajnjim mislima imali pojam o tome šta se sprema, mirno su čekali da dođe dan utakmice protiv beogradskog Rada na njihovoj Grbavici. Gosti su došli uprkos upozorenjima nadležnih da može doći do incidenata."Hteli smo da odigramo utakmicu, ali je politika bila jača", rekao je tadašnji vršilac dužnosti direktora Željezničara Zdenko Jelić.

Doajen sportskog novinarstva Fuad Krvavac taj dan je opisao kao nikad tužniji u istoriji stadiona "Grbavica"."Ono što se desilo teško se može zaboraviti. Teška paljba oterala je sve sa i oko stadiona. Neprekidna paljba trajala je sve do zakazanog početka utakmice u 15.30. Prestala je na nekoliko minuta, a onda je postala još žešća. Igrači Željezničara su bežali prema stambenim prostorijama u zaklon. Grbavica je ostala pusta", napisao je Krvavac za sarajevsko "Oslobođenje".Kumovi Bogdanović i Krunić su bili među igračima koji su se toga dana našli na korak od smrti, a da toga nisu bili ni svesni. Rat? Kakav rat! Mi igramo fudbal!"Ja za sebe kažem da sam bio slep... Politika me nije zanimala, niti će, a o tome govori i činjenica da sam služio vojsku 1990. godine u Beogradu, kada je rat već pripreman... To je dokaz da ni o čemu nisam razmišljao. Tog dana, 5. aprila smo izašli iz hotela Bristol na Grbavici, oko 700 metara od stadiona... U 9 sati ujutru na ulicama nigde nikoga... Mrtva tišina. Jako je interesantno da je veče pre toga na televiziji puštan film "Valter brani Sarajevo". Moj cimer Suad Katana i ja ništa nismo slutili, sve dok ujutru nismo videli sablasnu scenu... Nigde nikoga na ulicama, nema ljudi, nema automobila... Čuli smo pre polaska na stadion da su se već pojavile neke paravojne formacije. Bili smo u bedaku, ali smo otišli na stadion. Kao što obično biva, sat vremena pre utakmice se izlazi na teren, da se vidi trava, da se popriča... Čuli smo da je počelo da se puca i mislim da smo se svi tada osvestili", kaže za Nova.rs tada 22-godišnji Bogdanović."Mi smo bili apolitični, sportisti... Nismo bili uključeni u tu politiku, bili smo mladi, nismo ulazili dublje u te probleme", navodi Krunić.

Bogdanović kaže da je 5. april bio sudbonosan za celu njegovu generaciju koja se poslednji put okupila pred zakazanu i nikada odigranu utakmicu sa Radom."Izašli smo na teren u momentima kad je počela oružana borba na Vračama, gde je bila škola Ministarstva unutrašnjih poslova. Razbežali smo se kućama, a potom svi ka novim destinacijama. Kad je počelo da se puca shvatili smo da su se stvari otrgle kontroli. Napustili smo teren, igrači Rada su seli u autobus i otišli na aerodrom, a ja sam bio mobilisan. Panika je nastala kod mene negde 10, 11. aprila kada sam na ulicama video vojsku, ljude pod punom ratnom opremom. Tada preko noći ostariš. Za tih desetak dana u vojsci sam svašta video... Mnogo toga...", navodi Bogdanović.Oružje nije za fudbalera, shvatio je naš sagovornik i odlučio se za beg iz ratne zone. Nije bilo lako to učiniti, ali je način morao da se nađe."Došli smo na aerodrom... Tamo hiljade ljudi, krenule su evakuacije civila i vojske. Dočepali smo se piste, tu je bio transportni avion u koji su ulazili samo ljudi koji su imali veze sa vojskom, porodice vojnih lica. Tu se našla i doktorica čija ćerka je išla sa mojom suprugom u odeljenje u gimnaziji. Nije to tada znala. Videla je mene i Gorana Gudalja i rekla nam da ulazimo sa njom i da će reći da smo joj mi sinovi. Znaš kako izgleda transportni avion, prazno i samo klupe... Ja sedam na njeno desno koleno, on na njeno levo. Zagrlila nas je i rekla jednom vojnom licu da smo joj sinovi i da moramo sa njom. Oni su odgovorili rečenicom da smo mi poslednji koji napuštaju grad. Pitaš me koliko je trajao let do Beograda? Večnost… Tada se sve videlo, videlo se da će se sve pretvoriti u pakao, a ja sam dotle bio slep kod očiju", opisuje Bogdanović.Njegov kum je u Sarajevu ostao još tri meseca.

"Pravo da ti kažem, nisam verovao da će se sve desiti dok se nije desilo. To su bili momenti kada ne znaš šta se dešava… Izgubljen si… Spasao nas je fudbal od neke situacije da ostanemo u ratnom području. Prešli smo, a ništa se nije znalo, pričalo se da će liga možda da se nastavi... Niko od nas nije očekivao da će sve to toliko da traje. Imali smo sreće što smo se bavili fudbalom i što smo mogli da nastavimo taj posao. Da nismo bili fudbaleri gde bismo otišli? Ko bi nas primio? Niko. Ostali bismo tamo. Zvali su nas zbog fudbala, mislili smo da će se sve smiriti, 'ajde, mesec, dva, tri, šest, ali niko nije očekivao da će to toliko dugo da traje", kaže Krunić.Sreća u nesreći. Tom krilaticom sadašnji trener Radnika iz Surdulice opisuje način na koji su on i njegovi saigrači uspeli da napuste Sarajevo."Mi smo imali sreće, nas igrače iz Željezničara je prihvatio Partizan, igračima Sarajeva je pomogla Crvena zvezda. Trenirali smo sa Partizanom, što se tiče fudbala nismo izgubili vreme. Imaš sreće kada si sportista, mogao si nešto da napraviš, bilo bi nezgodno da nije bilo tako. Gore su prošli oni što su otišli bez nekakvog takvog posla, niko neće da te zaposli kada imaš 50, 60 godina, a još gore su prošli oni koji su ostali... Kad si mlad imaš milion mogućnosti, da odeš u inostranstvo, da pokušaš nešto...", ističe Krunić.Otkud Partizan u priči? Bogdanović nam kaže da je postojala dobra veza između tog beogradskog i njegovog matičnog kluba, dok su prisnu relaciju, sa druge strane, imali Crvena zvezda i Sarajevo."Po dolasku u Beograd otišao sam u hotel 'Mladost'. Tu su odsedali fudbaleri koji su gostovali beogradskim ekipama, tu je stalno bilo i mnogo novinara. Uspostavio sam kontakt sa članom uprave Partizana Čumićem, bivšim pilotom. On je došao u hotel kada je čuo da smo mi stigli, pozvao je Nenada Bjekovića, on nas je kontaktirao… Trenirali smo u Partizanu, trener je bio Ivica Osim. Jako smo lepo bili primljeni. Oni su nam dali sobu i hranu u hotelu 'Mladost'. To je za njih smešno, gigant je to, ali je za nekog bilo sve", kaže Bogdanović.

Ipak, potreba za novcem je bila urgentna. Rade je uspeo da pobegne iz Sarajeva, ali je tamo ostala cela njegova porodica."Vođeni su razgovori za ostanak u Partizanu, ali smo mi bili kokuzi... To ti je kad nemaš novca i, zamisli situaciju, imaš samo nadu da ćeš da napraviš nešto sa svojim nogama. I 500 maraka u džepu. Niko nije imao više. Mene je masakr na pijaci u Ulici Vase Miskina zadesio u Lote šoping centru u Seulu. Sedim sa menadžerom i direktorom kluba, dogovaram svoj ugovor, a oni gledaju u televizor i govore šta se dešava u mom gradu... Dok ja pregovaram o svojoj plati. O čemu da razmišljam u tom trenutku nego da sebe iole obezbedim ugovorom. Zato sam i otišao u Južnu Koreju. Ponuda je bila finansijski dobra, morao sam zbog rata i svega da obezbedim sebe, roditelje, sestru... Samo sam o tome razmišljao...", kaže Bogdanović.Njegov kum je ostao u Beogradu, ali ne u Partizanu."Rade je otišao, ja sam ostao još dve godine u Beogradu. Nije to bilo u planu, imao sam ponudu iz Grčke, ali je to propalo. Morao sam negde da igram pa sam otišao u OFK Beograd", kaže Krunić.Za Bogdanovića Beograd nije bio nepoznanica, pošto je 1990. godine u prestonici tadašnje velike Jugoslavije služio vojsku."Nisam tada ni pomišljao da ću stići u Beograd i da će mi to biti mesto za život u određenom periodu. Da je meni neko 1988. godine u Sarajevu ponudio golfa "dvojku" i stan od 60 kvadrata doživotno bih ostao u Sarajevu. Da se ne foliramo, Bosna je bila siromašna, mi nismo bili vaspitavani da budemo megalomani, živeli smo da nam bude lepo i da imamo život bez stresa. Ideja je bila da se igra za Željezničar, da se posle nekako dočepaš inostranstva, da dođeš do love, da se vratiš i da se foliraš da si uspeo. Treba biti iskren, Sarajevo je tada bilo mahala u odnosu na Beograd. Dolazio sam u Beograd na okupljanja reprezentacija, Beograd je bio metropola i tada. To što je Sarajevo bilo glavni grad Bosne i što je izbacilo mnogo sportista, muzičara, glumaca, to je zbog toga što se sav kvalitet iz Bosne koncentrisao u Sarajevu", ističe Bogdanović.U sećanjima naših sagovornika, rođenih Sarajlija, grad na Miljacki budi uspomene na vreme u kom se čovek nije procenjivao na osnovu nekakvih zadatih kategorija, stečenih rođenjem, vaspitanjem ili bilo kojim drugim načinom za podele među ljudskim bićima.

"Živeli smo normalno... Nikada nismo gledali ko je ko... Živeli smo, igrali fudbal, Sarajevo je bilo multinacionalna sredina, nije se gledalo ko je ko, ko je šta. Tako smo odrastali, u takvom sistemu", dodaje Krunić."Ja sam te 1992. godine prvi put čuo da postoje Hrvati, Muslimani i Pravoslavci, iako sam i ja pravoslavac, moji roditelji nisu bili članovi Komunističke partije, slavila se slava, ali niko nije pridavao značaj tome ko je ko i ko je šta. To je bilo moje okruženje, normalno, sportsko... Željezničar je bio jako specifičan sa ove tačke gledišta, bio je multinacionalan, drugačiji u odnosu na Sarajevo. Recimo, trener je bio Vasilije Radović, Crnogorac sa Cetinja, tu su bili Josip Bukal iz Hrvatske, Duško Bajić iz Ilijaša, ne može biti veći Srbin, sportski direktor je bio Josip Katalinski, generalni sekretar Zdenko Jelić, predsednik Hajro Čengić... Niko tada nije pričao o tome ko je ko i ko je šta. Ja sam u Željezničaru bio od ’82. do ’92. Mi za to vreme nismo znali šta je nacionalizam", ističe Bogdanović.Fudbalski putevi su ih vodili na razne strane sveta. Posle Bogdanovića i Krunić je osetio kako izgleda terati loptu po terenima u Južnoj Koreji. Uloge su promenjene nekoliko godina kasnije, najpre je Krunić postao stanovnik Španije, kao fudbaler Marbelje, da bi potom Bogdanović zadužio dres Atletiko Madrida.https://www.youtube.com/watch?v=GQVgRmfLjHY&t=1391sGotovo 30 godina od bekstva iz rodnog grada, naši sagovornici često se vraćaju tamo. Imaju kod koga, ostali su ljudi, kao i njihove nekadašnje komšije koje ih sa radošću primaju nazad, kada god se za to ukaže prilika."Čim se rat završio sam otišao tamo. Nisam bio učesnik rata, a to je grad u kom sam se rodio. Nikada nisam imao bilo kakav problem, svake godine odlazim u Sarajevo i na Jahorinu, imam mnogo prijatelja tamo, iz škole, fudbala, grada... Radio sam i kao trener u Željezničaru 2008. godine", ističe Krunić.Rade je svoj rodni grad posetio nešto kasnije, ali sa velikim razlogom. Kroz vreme koje je proteklo došao je i do zaključaka zbog čega se desilo najgore, zbog čega su mnogi životi uništeni, a mnogi naterani na putovanja kroz meridijane kojima se nisu nadali ni u najluđim snovima."Prvi put sam posle rata otišao u Sarajevo '97. godine, odneo sam opremu Željezničaru, neke lopte, šuškavce... Fenomenalno mi je bilo i meni i njima, kao da rata nije bilo. Pričam o ljudima iz fudbala, koje sam poznavao... Danas kad se mi nekadašnji saigrači nađemo niko ne priča o ratu. To je stavljeno ad akta. Rat je bitan kao tema političarima koji lepo žive od toga. Moja definicija je da su rat započeli oni koji nikada nisu ušli u crkvu, džamiju ili katedralu. To su oni članovi Saveza komunista koji su videli da im se izmiču fotelje i privilegije, pa su se preobratili u vajne demokrate. Ja sve to pratim od '92. godine. Znam ljude iz Sarajeva koji su došli ovde i koji su se debelo obogatili na nacionalizmu, a bili su šuge pre rata, članovi Komunističke partije koji su se borili za dečiji dodatak. Ja pratim te ljude, ali problem neće nestati kad oni umru, oni su inficirali sinove koji će jahati na tatinoj ideologiji... Po meni, teško je da će na Balkanu ikada da bude bolje. Doći će to do nekog nivoa, ali...", navodi Bogdanović.Pesimistično ili realno, tek zaključne reči nekadašnjeg reprezentativca Jugoslavije ukazuju na to da je pred nama jedan veliki zadatak – da pokušamo da razuverimo te njegove stavove i da pokušamo da se vratimo osnovnim temeljnim vrednostima sreće momaka koji su početkom ’90. maštali o velikim stvarima.Njihove sudbine su nam dovoljno upozorenje, ali i motivacija, pa je celu priču možda i najbolje završiti Bogdanovićevim podsećanjem na ideju koja ga je dovela do situacije da kaže da je kao slepi putnik u avionu za evakuaciju stigao do šanse da zaigra fudbal u dve od pet najjačih fudbalskih liga na svetu i postane legenda fudbalske igre na Dalekom Istoku."Zamisli situaciju da od svega na svetu imaš samo nadu da ćeš da napraviš nešto sa svojim nogama..."Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram