Hoćemo li sutra reći: "Eh, da nam je Ostoja ostao duže"

Hteo bih da napišem nešto, ali šta god da naškrabam deluje mi kao odavno prežvakana rečenica, kao da posežem za tuđim rečima kad god pokušam da objasnim šta taj čovek znači navijačima. Ne, nije cilj ovog teksta da se o osobi od krvi i mesa pravi superherojski mit. On je mit o sebi izgradio mnogo pre nego što je ponovo kročio u Humsku, noseći pritom na plećima i lepotu i breme tog mita. A mandat u Partizanu samo je dodao još jedan sloj njegovoj biografiji.

Nije Željko Obradović otišao iz Partizana. Tu grešimo. On je deo njegovog DNK, šifra koja se prenosi kroz generacije, nešto duboko ukorenjeno, kao da je klub izrastao oko njega, a ne obrnuto.

Zašto je onda njegov odlazak, ili ono što liči na odlazak, pogodio navijače pa su zaboravili sve one zamerke u prethodnom periodu? Zašto isti ljudi koji su do pre deset dana besneli zbog njegovih izmena, petorki i tajm-auta sada stoje oborenih pogleda i gutaju knedle?

Prosto je. Ovo je ljubav. A ljubav se ne objašnjava racionalno, niti se meri pobedama i porazima.

Neko sa strane će reći da je sve ovo ludost i verovatno će biti u pravu. U školi su nas učili da se ni ljubav ni umetnost ne mogu definisati. A ovde se radi o čoveku koji od košarke pravi umetnost već trideset godina, neretko tvrdoglavu, ali uvek čistu i poštenu.

Zato ga Partizanovi navijači vole i onda kada im srce puca, jer su u toj igri prepoznali nešto svoje.

Ostavka Željka Obradovića boli jer je ruke digao čovek koji je ispunio obećanje. A to, u zemlji i vremenu u kojem živimo, zvuči kao priča iz nekog paralelnog i nama nedostižnog sveta.

Kad je došao u Partizan, stigao je u klub koji je sezonu pre toga promenio tri trenera, u klub koji je rezultatski i finansijski bio iscrpljen do ivice raspada. U takvom trenutku rekao je da će Partizan vratiti u Evroligu. Hrabro i, po mnogima, neutemeljeno. Godinu dana kasnije obećanje je ispunjeno. Da, neko će reći da je došlo više novca, da su stigli sponzori, da je budžet narasli. Biće u pravu.

Ali taj novac nije pao s neba. Došao je jer je došao Željko. Jer taj čovek u evropskoj košarci otvara vrata koja drugi ni ne vide da postoje.

A onda, najbolja vest za navijače Partizana s početka ove godine - klub je dobio trogodišnju licencu Evrolige. Priznanje klubu, ali pre svega njemu, čoveku čiju sliku drže u najvažnijoj sobi Evrolige, čoveku koji je Evropu pokorio devet puta. Devet. Sledeći na listi ima četiri titule. A opet, sve to deluje sporedno kad ga posmatrate kako kako ulazi na parket Beogradske arene i ljubi "onu njegovu devojčicu", njegovu taliju, dok u pozadini hiljade grla uzvikuje njegovo ime.

Ako je ova ostavka delovala naglo, to je samo zato što mnogi nisu hteli da vide sve ono što mu se godinama dešavalo iza leđa, a što je samo kulminiralo u prethodnih šest meseci.

Drama oko njegovog odlaska ove jeseni nije počela posle jednog ili serije poraza. Počela je letos, kada je bilo jasno da je dovođenje igrača bilo mimo njegove volje, kad su pripreme bile organizovane tako da bude jasno da nešto ne funkcioniše, kad je klub počeo da se ponaša kao da traži način da ga iscrpi. Kao da je neko želeo da ga dovede u fazu u kojoj će sam reći da je dosta.

A on je sam priznao da je bio na ivici mnogo ranije, da bi mnogo ranije napustio klub da taj klub nije Partizan. Eto, to je razlika koju neki ljudi nikada neće razumeti. Ne razumeju je jer ne vole Partizan onako kako ga on voli.

"Izgubiće moje poštovanje ako prihvati da se vrati posle svega što se dogodilo“, govorio je jedan moj prijatelj, čovek koji ga prati godinama. Željko nije promenio odluku.

Nije, jer ono što smo mogli da naučimo samo posmatrajući Željka je to da on nije čovek koji menja stav u trenutku slabosti i nije neko ko prećutkuje da bi se dopao.

Odluku nije promenio, uprkos slatkorečivim porukama, ulizivanju i nuđenju svega što se moglo obećati, a što ranije nije mogao da dobije u klubu.

A nudili su mnogo, istih onih koji su ga dan ranije otpisali kao da se radi o zaposlenom na privremenom radu, a ne o najvećem evropskom treneru i čoveku bez kog Partizan danas ne bi bio ni blizu onoga što jeste.

Njegov povratak možda nema težinu kao ona najveća titula iz 1992, ali momenat kad je došao i način na koji je posle deset godina tavorenja, raspadanja i razočaranja vratio Partizan u red najboljih klubova Evrope, to je podvig koji navijači neće zaboraviti. Jer ni Evroliga nije mogla da odoli magnetizmu najtrofejnijeg trenera u svojoj istoriji.

I na kraju stižemo do predsednika Ostoje Mijailovića, čoveka koji će u klupskoj istoriji ostati upamćen kao prvi predsednik kog je Željko napustio usred sezone tokom 34 godina duge karijere. A to nije mala stvar. Željko ne odlazi jer mu je dosadno. Odlazi kad posao izgubi smisao. U Partizanu je, izgleda, smisao nestao, a neko je kriv za to?

I zato ostaje pitanje koje se ne može zaobići - Ostoja Mijailović je svojevremeno govorio da je želeo da napusti klub i da je bio očajan pred pregovore sa Željkom pre četiri i po godine. Ostao je kad je Željko rekao da dolazi. A sada, kad je taj Obradović otišao iz kluba, Ostoja je ostao. Pa se nameće jednostavno pitanje: da li zaista misli da je važniji od njega? I da li stvarno veruje da će za nekoliko decenija navijači pričati o Ostoji, a ne o Željku?

Da li misli da će navijači jednog dana pričati „Eh, da je barem Ostoja ostao duže“?

Ko će ostati upamćen? Ostoja, čovek koji je doveo Željka do tačke da digne ruke, ili Željko, čovek koji je Partizanu vratio Evropu, dostojanstvo i ozbiljnost?

Odgovor je jasan. Samo se neki prave da ga ne vide.

BONUS VIDEO Bogdan Bogdanović za Nova.rs o prvom treningu, selektoru Pešiću, Srbiji, neverici Amerikanaca