0
Dan koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji srpske košarke.
„Oprostite mi što sam na trenutak zaćutao, ovako nešto nisam doživeo u karijeri“ uzviknuo je Dragan Nikitović nakon što je Partizan trojkom Aleksandra Đorđevića postao prvak Evrope te sada već davne 1992. godine u Istanbulu.
U sezoni koja je bila ispunjena neverovatnim izazovima i u kojoj je Partizan zbog zahuktalog rata na prostoru bivše Jugoslavije kao domaćin igrao u Fuenlabradi, 16.april će biti upamćen kao najveći uspeh srpske klupske košarke.
PROČITAJTE JOŠ
Partizan je u sezonu krenuo sa debitantom na klupi u liku Željka Obradovića koji je pod nadzorom profesora Aleksandra Nikolića započeo neveorvatnu karijeru.
Tog 16. aprila 1992. godine na trenutak je sve delovalo da je potpuno izgubljeno, a onda je Aleksandar Saša Đorđević postigao jednu od najčuvenijih trojki u istoriji košarke.
Partizan je imao +10 na poluvremenu, a pri rezultatu 68:68 Đofreza deluje kao da čeka da istekne vreme. Onda odjednom ulazi i postiže dvojku, onda je sudbina umešala prste.
U finalu Kupa evropskih šampiona u poslednjim sekundama Slaviša Koprivica dodaje loptu do Đorđevića, a on, kao i onako kako je to vežbao godinama (doduše na treninzima ili basketima), pogodio istorijsku trojku.
Eksplodirala je čitava hala u Istanbulu, mnogi nisu mogli da veruju šta su upravo videli. Istoriju!
Partizan je te sezone odigrao 20 od 21 meča van Beograda, a na jedinom meču u prestonici Srbije karte su bile preskupe, pa je tek dve ili dve i po hiljade navijača došlo da ih podrži. Ipak, u Fuenlabradi su imali frenetičnu podršku, a Milenko Savović je savršeno izabrao mesto gde Partizan treba da igra „domaće“ mečeve. Od tada i pred finale se pričalo „Huventud je iz Španije, ali je Partizan iz Fuenlabrade“. Upravo tako su bili prihvaćeni.
Partizan je prošao u četvrtfinale kao četvrti tim grupe, pa ga je tu sačekao najteži mogući zadatak. Knor iz Bolonje je bio košarkaška sila Evrope tih godina, ali je Partizan uspeo da slavi sa 2:1 u pobedama, a nakon majstorice u Bolonji Obradović je dobio jedan poziv.
„Sećam se, Profa nikada do finala nije putovao sa nama. Gleda utakmicu na televiziji i onda me odmah posle utakmice zove da pričamo. Ja poleteo, srećan kako smo igrali, a on mi kaže – dobro, Žele, to je lepo, a da li si zapamtio onaj trenutak iz trećeg minuta? Gledaj to šire, nije samo jedna utakmica ili jedna lopta. I tako me odmah spusti na zemlju“, ispričao je Obradović za „Nedeljnik“ kakvu je podršku imao od Aleksandra Nikolića, čovek koji je stvorio plejadu domaćih stručnjaka.
Partizan je imao ubedljivo najmlađi tim te sezone koji su predvodili Đorđević i Predrag Danilović, a prosek godina bio je tek 21,7. Želimir Željko Obradović je sa 31 godinom (nezvanični klupski rekord kao najmlađi trener drži Vujošević sa 27) već uspeo da se prvi put popne na krov Evrope. Stalno je uz njega bio profesor Aleksandar Nikolić, koji mu je davao savete u svakom trenutku.
Danilović je proglašen za MVP završnog turnira, ali je zbog pete lične greške morao na klupu nekoliko minuta pre kraja finala.
„Bio je poput strune pred pucanje. A kada je prošla Saletova trojka, uleteo je na teren, skočio mu sa leđa i zagrlio ga najčvršće na svetu. Njihove izraze lica, dok smo i mi ostali pritrčavali, nikada neću zaboraviti. To mi je slika do kraja života. I ništa tu ne bi bilo čudno, radovanje kao radovanje, da njih dvojica nisu govorili celu tu sezonu. Zato su besprekorno „govorili“ na terenu. Pored evropske titule, osvojili smo prvenstvo SR Jugoslavije, uz samo dva poraza (Rabotnički u produžecima i Bosna), kao i Kup“, rekao je Mlađan Šilobad za „Sportklub„.
Da sve bude utoliko neverovatnije Đorđević i Danilović nisu pričali već neko vreme u Partizanu, a ipak su se grlili kao braća kada su podigli trofej.
BONUS VIDEO Panter i Lesor vode navijanje nakon pobede Partizana
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
