Partizan je truo i sve mora da se menja

Šok-terapija posle njegovog odlaska dala je kratkoročne rezultate. Pokušaj njegovog pomoćnika Mirka Ocokoljića da promenom pristupa donese drugačiji ishod dao je rezultate u nekoliko mečeva u nizu, ali taj medeni mesec nije dugo trajao.

Ispostavilo se da je problem zapravo mnogo dublji i da ono što su prikrile pobede protiv Bajerna i naročito Crvene zvezde ne može dugo da se sakrije.

Tako smo posle 17 minuta meča sa Virtusom, u kojem je Partizan zapravo igrao dobru košarku, potom dobili i ogoljenu istinu. Potpuni raspad na svim nivoima – i na terenu, a reklo bi se i oko njega.

Da se razumemo, ni Virtus ni Žalgiris nisu mačji kašalj. Ekipa iz Bolonje je to pokazala i protiv ove sezone neuporedivo boljeg večitog rivala, kada joj je pobeda izmakla iz ruku, a Žalgiris to pokazuje čitave sezone.

Porazi kao takvi u trenutku u kojem se Partizan nalazi nisu drama sami po sebi. Problem je u načinu na koji se do njih došlo.

Igrači su jednostavno odustali, a košarkaško umeće zamenili indolencijom, na momente i bezobrazlukom, i samo se sklonili bez ikakvog otpora. Šta se desilo od trenutka kada se preokreće zaostatak u derbiju i u potpunoj euforiji pobeđuje najveći rival uz salvu emocija, do trenutka da se sve raspadne u meču sa Virtusom i potom pretvori u epsku blamažu u Kaunasu, kada ekipa nije uspela da dobaci ni do nivoa nasumično skupljenih rekreativaca?

Ta razlika u pristupu bila je tačka razdvajanja onoga što smo videli u kratkom vremenskom periodu.

A upravo je ta velika promena u odnosu prema igri, profesionalnim obavezama i klubu čiji dres nose – ma kako se on zvao – razlog zašto su na kraju dana svi košarkaši Partizana stavljeni na stub srama.

Jasno je sada posle sramote u Kaunasu da nešto debelo ne štima u klubu u ovom trenutku, a najgora stvar je što javnost, a pre svega navijačka baza, ostaje uskraćena za jasne odgovore bez spinovanja i politikantstva.

Iz ove perspektive, jedini realan zaključak koji se nameće kao objašnjenje sumraka jeste takozvana godišnja konferencija za medije uoči duplog kola. Pre tog momenta ekipa je bila u zaletu, zabeležila četiri pobede i, uprkos problemima u igri, uspevala da na terenu prevaziđe sve izazove. Igra je išla uzlaznom putanjom, počele su da se naziru i pozitivne stvari kod pojedinaca koji se čekaju od starta sezone, a čak se i bes javnosti zbog odlaska voljenog trenera polako stišavao.

I onda je prvi čovek kluba odlučio da u prilično bizarnom obraćanju javnosti ponovo podigne buru. Ostoja Mijailović je, iako mu to niko nije tražio, krenuo da iznosi prljav veš. Pokušaj da u maniru velikog vođe sebe uzdigne na pijedestal, plasirajući poluistine izvan konteksta, otvorio je novu lavinu.

Priče o budžetu u prethodne četiri sezone, uz preskakanje onoga što je bilo pre toga, i sve to u kontekstu brojki prikazanih u bruto iznosima – što stvari čini mnogo dramatičnijim nego što jesu – a da se istovremeno ne pokuša da se to približi javnosti, samo su izazvale revolt.

Bio je to pokušaj razračunavanja sa trenerom koji je napustio klub, prebacivanje potpune krivice na njegov račun i u toj situaciji nisu se birala sredstva. Najveći problem je što su za tu potrebu i igrači potpuno bačeni pod autobus. Javno targetiranje i selektivne priče o novcu, jer je ovde omiljena zabava gledanje u tuđ novčanik i procenjivanje da li neko nešto vredi ili ne bez gledanja u ogledalo, samo su zapalile požar.

Nije pomoglo ni to što je legendarni Žarko Paspalj, koji je preuzeo ulogu sportskog direktora, takođe žestoko kritikovao ekipu, igru i uz to jasno stavio do znanja da ni trenutni trener, koji je stabilizovao ekipu, nije tu da ostane.

Teško je poverovati da igrači nisu bili obavešteni da su bili glavna tema vodećih ljudi u klubu za koji treba da igraju, i to u negativnom kontekstu. I sam Ocokoljić morao je da na kulturan način demantuje reči sportskog direktora da ne želi da bude prvi trener.

U takvoj atmosferi, u kojoj su nakon žestokog pritiska javnosti, nezadovoljstva navijača, različitih optužbi i brojnih napada uspeli da malo povrate poljuljano poverenje, došli su ataci iz kluba koji nisu bili prvi tog tipa i to sa iste adrese.

Epilog – raspad sistema.

To ne amnestira profesionalce da rade svoj posao, a naročito ne igrače kakvi su Džabari Parker, koji jedno pričaju, a drugo rade, i na terenu demantuju sve priče.

Jasno je da ova ekipa ne pokazuje ni trunku karaktera i da za mnoge stvari na terenu ne postoje opravdanja. Teško je pronaći reči za sraman odnos Parkera prema igri, nabijanje statistike bez želje da se igra kolektivno, izmišljanje povreda, milione istih grešaka u koracima Sterlinga Brauna.

Ali, sa druge strane, teško da je od koristi bilo i ponašanje vrhuške kluba.

Ako je na terenu naknadno sklopljen vrtić kojem treba bebisiterka i psiholog, a ne trener, šta reći onda za ponašanje onih kojima je zadatak da te probleme rešavaju?

Ako su za sve bili odgovorni prethodni trener i sportski direktor, koji su prema rečima predsednika imali svu slobodu u sklapanju tima i na kraju sklopili ovakvog Frankenštajna, onda problemi moraju da se rešavaju, a ne da se u maniru političara pere od odgovornosti tako što će se čoporu glasnih vukova bacati žrtve kako bi se bes usmerio na drugu stranu.

Istupanja aktuelnog rukovodstva podsećaju na vremena kada su neki, čija imena ovde nećemo spominjati jer je to bio njima svojstven manir, uvek krivicu svaljivali na druge – da se Vlasi ne dosete. Šilbovanje, Nejpirovanje… Možda je vreme za Parkerovanje, Miltonovanje, Braunovanje, Džonsovanje…

Svaki od pomenutih igrača potpuno zasluženo nosi svoj deo krivice. Samo, naš narod kaže da riba smrdi od glave.

Svi ovi košarkaši će pre ili kasnije otići, verovatno se neće ni osvrtati, a neće imati razlog ni da ih iko po dobrom pamti. Na kraju dana, šta god se iza kulisa dešavalo, sramota u Kaunasu je samo njihova. Nisu svi podjednako krivi, ali to ionako nije bitno. Istorijska sramota je zapisana i sada ih čeka prava golgota dok se ovaj košmar ne završi ili se nekim čudom ne pretvori u nešto mnogo lepše.

Ali Partizan će nastaviti da postoji čak i ako mu prete katancem i život će se nastaviti i posle Kaunasa. Ali da bi se valjanje u blatu prekinulo, neko mora da povuče ručnu.

Kako je utisak da takvog u klubu nema, možda je vreme za promene i da se sopstvene reči sprovedu u delo. Jer, ako te neko ne želi, najbolje je da odeš.

A što se tiče protagonista na terenu – možda dočekaju novog trenera, možda on i nađe pravi balans između galame i tišine, možda i konačno proigraju, ali će za čist obraz morati da urade mnogo više od toga.

Čini se, ipak, da će za sve najbolje biti ono – da se ne ljubimo.