Verujte mi ne bi moglo ni 97 odsto drugih ljudi (autorska prava na ovaj broj od subote ima Goran Ivanišević), ali ja mogu da govorim samo u svoje. Da vam predstavim i onu drugu stranu medalje jer "čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči". Nije sve u fotografisanju na terenu i deljenju lekcija protivnicima.
Verujte mi ne bi moglo ni 97 odsto drugih ljudi (autorska prava na ovaj broj od subote ima Goran Ivanišević), ali ja mogu da govorim samo u svoje. Ovo verovatno nikada niste pročitali.
PROČITAJTE JOŠ
Na Vimbldonu sam prvi put shvatio kako otprilike izgleda kada si Novak Đoković. Osvojio je trofej, a onda je odradio čitavu rundu intervjua sa nosiocima prava, zatim je odradio zvaničnu konferenciju, zatim smo ga pratili i kroz tunele čuvenog kompleksa, usput smo postavljali pitanja dok je on potpisivao jednu, drugu stvar, lopticu, poster, dok je davao stvari za muzej, dok je dogovarao još hiljadu stvari i istovremeno morao da završi i zvanični prijem za šampione.
Ne zaboravite da je pre toga odradio trening, odigrao meč, da se fotografisao na terenu sa peharom, da je morao da odradi i tretmane oporavka… Ko zna šta sam usput zaboravio.
U jednom trenutku sam se uhvatio dok držim u ruci pivo i pričam sa kolegama pred odlazak kući da Đoković užurbano prolazi sa članovima obezbeđenja. Dakle, on do tog momenta i dalje nije završio sve obaveze koje je imao. Zato kada nekada i javne ličnosti nisu raspoložene imajte razumevanja.
Zašto ne bih opstao ni pet minuta sa Novakom? Nekada u pet minuta odradi više stvari nego što mnogi teniseri, pa i ljudi urade za mesec dana. Ako ne verujete setite se onog jednog storija o očuvanju zdravog vazduha i vode u Srbiji. Šta je to uradilo?
Na neke žrtve nisam spreman, iako mi se sviđa definicija jedne šampionke da nije u pitanju žrtva nego izbor.
Da biste sarađivali sa Novakom Đokovićem morate da date celog sebe. Od tog trenutka je on prioritet broj jedan i tako jednostavno mora da bude. Nema više sopstvenih planova, nema više slobodnog vremena kao ranije, nema više mnogo toga… I zbog toga skidam kapu onome što Đoković radi tokom 20 godina, ali i svi ljudi koji se nalaze oko njega. Sve to funkcioniše savršeno podmazano uz neverovatne pritiske. Količina stresa je neverovatna jer kao što reče Ivanišević u maniru „Alana Forda“ koliko god da je sve dobro desi se nešto što nije dobro i onda je loše.
Novak je istovremeno najveći dobitnik i najveća žrtva svog perfekcionizma. Pomerio je tenis na potpuno novi nivo po pitanju organizacije posla, treninga. Sve to je dovelo do toga da sve mora da bude potpuno podređeno cilju i kompromisi ne postoje. Prečice ne postoje, sve mora da bude savršeno sistematično. Prostor za greške je toliko minimalni da jedna može da izazove erupciju.
I sada vam možda deluje da za tastaturom sedi neki mlakonja, ali je on prošle godine 14 dana bio potpuno nesvestan da je radio prvi grend slem u životu sa – napuklom kosti noge. Tek je kasnije mi je lekar rekao da postoji izvesno zadebljanje. Nisam heroj, ali samo želim da shvatite perspektivu stvari koje gledamo…
Đoković, superčovek teniske štampe, osvojio je turnir sa povredom o kojoj ćemo za nekoliko dana imati detaljnije informacije, sa pritiscima zbog Srđana Đokovića, sa plasiranjem svakakavih provokacija o preuveličanim povredama i ko zna kakvim sve usputnim afericama. Novinari su se borili sa drugim demonima i pritiscima, ali smo na njih navikli. Prosto, kao što Đoković radi ono što voli i mi radimo ono što volimo. Da nije tako ne bih opstao ni pet minuta u svom poslu…
I jeste sportska karijera oročena, ali Novak već 20 godina igra na najvišem nivou. Upravo zbog toga je tokom godina i morao da menja članove tima. Zahtevi su preveliki, a svaki dan morate da napredujete. Ukoliko to ne uradite idete korak unazad. Ne bih mogao lično ni da bude odvojen toliko od kuće, probajte da ostanete 15 dana sami na letovanju, pa ćete shvatiti kako je Marjanu Vajdi bilo kada je propuštao svaki važni porodični događaj.
Pogledajte kako je Ivaniševiću, čini mi se da je jedva dočekao da ode na odmor, makar i na nekoliko dana. Jednostavno ovo je bila takva katarza koja je završena trijumfalno da čovek na kraju ostane potpuno prazan. Potpuno iscrpljen.
I to je slučaj i sa novinarima koji su prosečno 14 do 16 sati dnevno provodili na kompleksu (manjak sna je toliko evidentan da se lome čaše i zaboravlja verovanto sve što je moguće). Nekada samo želite da promenite majicu, da legnete u krevet, da pogledate nešto što nije žuta loptica. Nekada želite da imate vremena za sebe.
Te stvari Novak nema, njegov kalendar je poznat godinu dana unapred sa tek povremenim, izvesnim odstupanjem iz ovog ili onog razloga. Đoković je morao da postane prava mašina koja će redom štiklirati obaveze, ali to ujedno raditi sa osmehom. Tako to ne rade ni oni sa najbolje plaćenim zanimanjima ili oni kojima je posao da budu ugodni.
Lepo je putovati, ali kada u toku godine tri ili četiri puta obiđete obim Zemlje teško da će vam biti drago što iz Meksika putujete u Kaliforniju, onda na Floridu, pa u Španiju. Neće vam biti lepo ni da svake večeri spavate u drugom krevetu i na novoj lokaciji. Nijedna stvar u mehanizmu ne sme da zakaže, inače dolazi do kolapsa.
I u odnosu ostalih prema Đokoviću se očitava mnogo toga. Iako su Španci imali niz neprimerenih gestova nakon meča Nadala i Đokovića na Rolan Garosu ovog puta su prišli i čestitali nam šmekerski. Poručilo smo onako pola u šali, a pola u zbilji. Ovo je bio Novakov dom, sada idemo u Rafin.
I dešava se da umor uspe da vas savlada do te mere da uradite ono što inače ne biste radili i ne mislim sad na spavanje u stojećem položanju. Mislim na činjenicu da sam video „španske kragne“ na stepenicama „Rod Lejvera“ dok je Novak pravio pobednički krug. Bilo je tu mnogo besramnih pokušaja, ali i pogleda koji su govorili da je vreme da se sve okonča. Retko kada sam doživeo transfer blama kao tada, ali ovog puta neka to ostanu MŠ 1 i MŠ 2.
Bilo je i mnogo suza svuda na stadionu. Novakovi najvatreniji navijači su plakali, plakala je mama Dijana, plakao je na kraju i on sam. Bilo je mnogo instrukcija i za Đokovića, ali i za sve navijače, a taj haos sa stepenica preselio se napolje.
Ovog puta je haos bio nekako organizovan, a izgledao je kao da su trubači Guče stigli u daleki Melburn. Samo što su ovog puta većina trubača Australijanci.
Sišao sam u masu i pokušao da snimim šta se dešava, a dešavalo se mnogo toga. Od skandiranja Novaku, do kola preko „Đurđevdana“, „Marša na Drinu“, sve do stampeda.
Da, u jednom trenutku je Novak prošao jednim podzemnim tunelom „Rod Lejvera“, a usledio je opšti haos. Novak je pozdravio nekoliko navijača koji su ga videli, a svi su onda odmah dotrčali da bi ga videlo. Pet sekundi prekasno, dakle Novak u ovom trenutku obavlja sve obaveze, a protokol je donekle sličan onom iz Londona.
Onda su stotine srpskih navijača stigle ispred niza studija u centru sa nadom da će se Đoković tu pojaviti. Nije se pojavio, ali sam onda čuo aplaudiranje i podržavanje Stefanosa Cicipasa. Novakovi navijači su znali da čestitaju rivalu na velikoj borbi. I dok su svi i dalje bili zadihani od nedavnog stampeda koji je bio dug 300 metra navijači su se zabavljali pričom gde bi sada Đoković mogao da bude.
Đoković u tom trenutku ulazi u mušku svlačionicu na slikanje sa timom dok stotine navijača strpljivo čeka da vidi šampiona. U toj opštoj konfuziji sa razglasa javljanju da će se Ivanišević obratiti javnosti, naravno kasnim jer još uvek nisam ovladao teleportom, a iskusni trener mi je odmerio košulju.
Završava se sve to, a ja sve vreme pokušavam da se uklopim sa Krisom Bauersom, čovekom koji je napisao do sada jedinu biografiju o Novaku (čitaćete i taj intervju uskoro na Nova.rs). Na kraju ga srećem na hodniku nakon što mi se telefon ugasio i nakon konferencije od sat vremena i dogovaramo se da odradimo priču.
Za to vreme je Đoković i dalje tu negde. I istina je da vam ja ovo pišem u pola pet ujutru po vremenu u Melburnu i da već sada planiram da ustajem za slikanje koje je za osam sati, ali je i istina da to mora da uradi i Đoković.
Onda ga verovatno tek čeka proslava, pa ponovo turniri, pa putovanja, pa potpisivanje hiljade autograma (koji su tek priča za sebe)…
E zbog svega toga kako kažu i Australijanci ovde „nemojte da zagrizete više nego što možete da progutate“. I nemojte da mislite da je neko prosečni udarač loptice ili šta ćemo već čitati sa druge strane.
Šampione, duboki naklon. Po 1.036 put u karijeri.
BONUS VIDEO Đoković se u broju osvojenih grend slemova izjednačio sa Nadalom
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare