Piše: Ranko Pivljanin: Minja i Kosta, od mladosti dosta, a mi „zreli“ i „mudri“ gledajmo šta nam je činiti

Za takav scenario se uveliko vrše sistematske pripreme prepakivanjem pravosuđa, naročito po tužilaštvima koje bi da obesmisle, derogiraju i disipliniju do nivoa da ih pretvore u slepi instrument za izvršavanje njihovih želja, namera i naredbi. Zadatak je prilježno shvatio i udarnički ispunjava onaj pajac iz šatora sa skupštinskih stepenica u kojem je štrajkovao glađu i glumio ludilo u cilju da obesmisli protest Dijane Hrke, majke mladića koga je ubila novosadska nadstrešnica ( usput tražeći hapšenje Nebojše Bojovića, bivšeg predsednika Skupštine akcionara Infrastrukture železnice Srbije i Milutina Miloševića, bivšeg izvršnog direktora te kompanije zbog njihove navodne odgovornosti za pad nadstrešnice), a dovršiće ga glasačka mašinerija vlasti po oprobanom receptu. Još će nas taj Uglješa Mrdić, sa pozicije predsednika odbora za pravosuđe, državnu i lokalnu samoupravu ubeđivati kako će izmene zakona koje (kao) on predlaže doprineti većoj nezavisnosti sudstva i tužilaštva. Otprilike kao kad bi dželat onoga kojem treba da odseče glavu ubeđivao da to radi za njegovo dobro.

Paralelno sa udarom na pravosuđe, teče akcija „pripitomljavanja“ i „dovođenja u red“ Uprave kriminalističke policije gde osvedočeni lojalista vlasti Marko Kričak, sa pozicije komandanta ove Uprave, smenjuje profesionalne policajce i na njihova mesta dovodi svoj kadar iz Jedinice za obezbeđenje ličnosti i objekata, kojom je prethodno komandovao i koja je u proteklom periodu bila „nedodirljiva“ policija u policiji i neka vrsta pretorijanske garde režima. Kričak se proslavio ogavnim maltretiranjem studentkinje Nikoline Sinđelić u nekakvoj garaži, a Marko Zafirović, njegov tadašnji zamenik, sada viđen za novog načelnika za Službu za borbu protiv organizovanog kriminala, vršljao je po Petoj beogradskoj gimnaziji tokom blokade u ovoj školi. Možemo samo zamisliti kako će izgledati pomeranja i postavljenja po dubini hijerarhije u ovim najznačajnijim sektorima policije.

Smeju nam se u lice, sa pozicije neograničene moći koju smo im mi omogućili i dozvolili, puštajući svih proteklih godina da nam šešeljevska radikalština, uz regrutaciju karijerističkog otpada iz prethodnog režima, proda kvazidemokratsku i proevropsku agendu prosperiteta, stabilnosti i državništva, dok su se sistematski i temeljno pretvarali u klasičnu mafijašku hobotnicu koja je na kraju zarobila celu državu i nas u njoj. I da nije palo onih 16 nevinih žrtava u Novom Sadu mi bismo, tvrd vam stojim, još bili u stanju ubeućenosti, hipnoze i pomirenosti sa takvim stanjem stvari, ne mrdajući prstom, naročito ne olovkom na kakvim-takvim izborima. Oni na tim izborima jesu manipulisali i krali, ali mi još više na te izbore nismo izlazili, pravdajući indolentnost najgorom mogućom rečenicom: „šta ja tu mogu da promenim“. Istina ništa, ako nisi ni pokušao.

Dakle, Aleksandar Vučić i njegov kriminalizovani režim, vidno uplašeni procesima koje je pokrenulo Tužilaštvo za organizovani kriminal, sada užurbano rade na očuvanju svoje slobode i gledaju kako da preduprede mogućnost da im u nekom trenutku, kao Nikoli Selakoviću, stigne „ljubavno pismo“ od tužioca Mladena Nenadića i da ka TOK-u krenu u pratnji profesionalaca iz UKP.

Istovremeno su nam državu gurnuli u izolaciju, ostavljajući je bez ijednog globalnog uporišta i oslonca. Tuguju za „amigom“ Madurom, ližu se sa mađarskim autokratskim otpadnikom, dužničku kinesku omču drže za „čelično prijateljstvo“, odnos sa Rusijom su doveli do sopstvenog patološkog straha od Putinove osvete, primitivno i dripački nas svađaju sa Evropskom unijom koja još, koliko-toliko, pokušava da nam pruži neki izlaz i drhte od nepredvidivog prekookeanskog kabadahije kojeg su, kako reče Zdravko Ponoš, pokušali da podmite placem za hotel, dok on pokorava Venecuelu i merači Grenland i Kubu. Otud je Vučiću bilo najlakše i najbezbolnije uteći u Emirate kod njegovog pobratima po zajedničkim poslovima, a da onda najznačajnija poruka otud bude srceparajuća podrška jednoj pevaljci koju su besni građani Čačka gađali grudvama, opravdano iziritirani ogromnom sumom kojom je častila lokalna vlast, dok su njima počeli naplaćivati hodanje po trotoarima. Tako je sudbina zemlje i njenih građana postalo isključivo unutrašnje pitanje njihovog opstanka, a odavno je postalo jasno da se u toj borbi neće birati sredstva, niti praviti ustupci zakonima i procedurama.

Onaj ko nije svestan kakav se opasan presedan pravi u ovom „mini državnom udaru“ na rate ili ne razume situaciju ili je neopravdano nezainteresovan ili se, kad tako moramo da kažemo, jednostavno pravi lud, misleći kako se to njega ne tiče. Oni koji su načisto da ih se sve ovo itekako tiče i koji nemaju nameru da dignu ruke i tek tako bagatelizuju godinu i više dana borbe, kroz koju su prošli neviđenu golgotu od strane razularenog režima i odustanu od slobode i pravde, su mladi ljudi. Navodimo reči dvoje njih.

Minja Đelkapić, studentkinja iz Čačka je u emisiji Rade Đurić, parafrazirajući reči jednog oca, definisala slobodu sledećim rečima,: „Sloboda je kad kažete neću i ne želim nešto, a ne hoću sve. I to je suština naše borbe. Da se suprotstavimo ovom režimu i da kažem: ja ovo ne želim i ne možeš da me uceniš.“

A u nadahnutom govoru, kroz koji je provejavao opravdani bes, Kosta Golubović, student Pravnog fakulteta u Novom Sadu je na protestu u subotu u tom gradu konstatovao je kako nas je režim podelio na „njih bogate i nas raju“, apostrofirajući „parazite koji žive u hedonizmu koji ova zemlja nije nikad videla do sada“, zapitao se „Odakle zemljaci?“, poručujući „Dani vaše krađe su odbrojani i biće dan kad će sve to da prestane, a taj dan, verovali ili ne, nije daleko.“

U tom smislu najjasniji odgovor na pitanje „Šta znači pobeda?“, kako je bio definisan subotnji protest u Novom Sadu, bile su dve tačke programa buduće liste: Zakon o lustraciji i Zakon o poreklu imovine. Jer, nama su su slobodu i zemlju oteli upravo lopovi i paraziti koje gledamo i trpimo punih 35 godina i koje naša generacija nije lustrirala početkom veka, a oni su vaskrsli opet nesmetano otimaju i kradu. Uzdajmo se da ova nova mladosta naše zemlje neće ponoviti našu grešku. I može Vučić da se iz svog medijskog senkrupa vajka koliko hoće kako mu Zakon o lustraciji liči na osvetu. Ne, on liči na konačno ispunjenje pravde i ako se dosledno i bez kompromisa sprovede on će to i biti.