Piše Ranko Pivljanin: Pozdrav sa Zlatibora: dovedite decu da vide grad

Verovatno se po zlatiborskim zabitima, do kojih još nisu stigle građevinske mašine i iritantni urlik motora kvadova, zatekao još poneki, sada već endemični primerak, ovdašnjeg domaćina koji ranim jutrom zalaže „smederevac“ da mu zgreje kuću dok on namiri stoku, prinese drva i obavi sve one poslove koje njegovo domaćinstvo iziskuje a onda se vrati u kuću noseći policu šarene slanine iz pušnice i glavicu belog luka otkinutu sa venca koji visi pod strehom ambara.

Mogao bi se ovaj patetični prolog unedogled kititi još mnogim detaljima, ali naš junak i njegova autentični život nisu tema, već samo kontrapunkt jednom novom Zlatiboru, gradu koji se nezaustavljivo širi sa graditeljskom estetikom Kaluđerice i mirisom letnje budvanske promenade koji je, sa svim ostalim pripadajućim trešom, bio razlog da Budvu krste kao „Leskovac na moru“. E, ovde sad imamo „Budvu na planini“.

Ono što bi trebalo biti zimsko odmaralište i mesto dodira sa prirodom pretvoreno je u betonski karakazan iz kog se uzdižu zgradurine, neke i od po četrnaest spratova ( nije mi, baksuzu, bilo teško da prebrojim), između kojih se guraju kolone unezverenih gostiju i koldare džipovi svih mogućih marki i gabarita iza čijih volana se beče lobanje sa pogledom koji govori „viđi mene“, da bi im neandertalske face, koji minut kasnije, prekrili ljutnja i bes kad im moćna makina prošlajfa i ukopa se u bljuzgavu smešu mokrog snega.

Onda se iščuđavaju kako je to moguće kad je „kvatro“, kad ima pogon na sva četiri točka, ma i na rezervni, kad je opremljen svim mogućim sistemima protiv proklizavanja i kako bi ga sad najrađe zapalio da ga ne bruka pred pogledima sirotinje koja gaca peške, uvek spremne da se podsmehne i seiri nad plačom bogataša. „Jel V8 ili je šesnaestocilindrični“, dobacuje u prolazu neki šaljivdžija, dok vlasnik zanemoćalog „audija“ besno udara nogom u njegovu gumu. Prezrivo će ga, natakarena na „Moon Boot“ bakandže, najnoviji modni zimski hit, zaobići i nafrakana starleta sa pačijim kljunom, inače podrazumevajuća dodatna oprema ovih luksuznih limuzina, namestiti se ispred jeftinog šljaštećeg ukrasa, iskriviti glavu, napućiti onu plastiku u usnama i opaliti selfi koji će se u roku od odmah naći na Instagramu.

Na ovaj i ovakav Zlatibor se sve manje ide ida se šeta, da se diše nezagađan vazduh, da se skija... ( To i onako nema gde, jer „sposobni“ menadžment nije uspeo da osposobi nijednu stazu i propratnu infrastrukturu na Torniku, pa se oni željni skijanja, nakon što im lakomi rentijeri odvale uši za ski pas i rentiranje opreme, vrzmaju među dečurlijom koja se tek uče po okolnim brdašcima). Ide se da se plati kafa od petsto dinara i ručak od sto evra, smeštaj od nekoliko stotina evra, da se onda cokće i sablažnjava nad tim besmislenim računima, ide se, brate, da bi bio viđen i da se slikaš, jer Zlatibor je fensi, Zlatibor je in, Zlatibor je trendi, on je potvrda statusa i uspeha, trejd mark džiberske estetike novobogataša koji su, spram svog ukusa i potreba, i zabetonirali i nagrdili parče prelepe planine da im bude mizanscen za instagram storije i fejsbuk rilsove.

On više nije mesto uživanja već iživljavanja, on je produžena planinska ruka Beograda na vodi, mesto gde se prvo peru a potom troše prljave pare i zato njegove padine nemilosrdno riju gusenice teških mašina koje kopaju temelje za nove betonske nakaze čiji se kosturi uzdižu nad nevinim proplancima nagrđujući ih za sva vremena. Osim...Osim ako se ne ostvari proročanstvo pesnika Vita Nikolića iz jedne njegove pesme u kojoj će „na gradove udariti trava i zavesti svoju strahovladu“. Za sada pobeđuje beton.