Piše Ivan Mrđen: Svašta smo iskusili, malo naučili…

“Ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća”, pisao je Ivo Andrić. Knjiga dr Petra Đukića u kojoj su pedantno sakupljeni i metodološki razvrstani njegovi zapisi i analize u doba kovid pandemije u periodu od nepune četiri godine (2020-2023), nudi nekoliko nešto drugačijih viđenja navedene sentence našeg nobelovca.

Na planetarnom nivou imamo nesreću koja, u celini gledano, još traje, ako ne onim intenzitetom sa početka ono bar po posledicama. Imamo, statistički gledano, ogroman broj preživelih koji tu činjenicu više pripisuju individualnoj sreći nego zajedničkim naporima svetske zajednice, pojedinačnih država i njihovih institucija ili užih društvenih grupa. Imamo, posle svega, svet koji je u mnogo većem konfliktu nego početkom treće decenije ovog veka.

Skoro u svakom aspektu društvenog života današnji svet je u krizi, ponajviše opšte bezbednosnoj, ali ništa manje ni ekonomskoj, političkoj, klimatskoj, socio-humanitarnoj i moralnoj.

* * *

U svemu tome imamo i zemlju Srbiju u kojoj je svaki od tih kriznih aspekata zgusnut na mnogo manjem prostoru, pa su u tom smislu i mnogo izraženije podele, maltene oko svakog iole značajnijeg društvenog pitanja. Zbog toga, nam i ova, 2024. godina ubrzano protiče bez ikakvog konsenzusa oko razmera pandemije i njenih tragičnih bilansa, načina na koji je država odgovarala tim izazovima i političkim manipulacijama, jer smo u tom periodu čak tri puta imali parlamentarne, jednom predsedničke i čitav niz lokalnih izbora, od čega tri puta za Beograd kao najvažniju političku destinaciju.

Možda je “zaborav prirodni saveznik ljudi koji pravazilaze iskušenja”, ali baš zbog prerane smrti velikog broja ljudi i trajnih posledica koje je pandemija ostavila ne samo na imuni sistem, zdravlje ljudi i njihove navike, već i na politiku, ekonomiju, psihu, međunarodne odnose... sve je izraženija potreba za verodostojnim i uverljivim svedočenjima, analizama i javnim iskazivanjem stavova i vrednosti u vezi sa pandemijom.

* * *

Knjiga dr Petra Đukića “Oteto vreme” povezuje sve to tako što akademsku distancu ublažuje ličnim impresijama, suvoparnost (često i oštrinu) podataka povezuje sa (ne)adekvatnim merama, postupcima i izjavama (ne)odgovornih, a kao otklon od predominacije političkog nad ostalim segmentima društvenog života, od ekonomije, energetike i ekologije do kulture i medija nudi različite mogućnosti ličnog izbora i samoorganizovanja sa ljudima sličnih životnih pogleda i stavova.

Možda će se u tom smislu nekome učiniti suvišnim oni delovi knjige u kojima se autor bavi odnosom književnosti, politike i vlasti, perspektivama muzike kao delu životnog stila, planinarenjem kao večitoj simbiozi napora (moranja) i uživanja ili fenomenom pomešane i poučne zavičajnosti… Međutim, svima koji makar malo bolje poznaju profesora Đukića ova knjiga bi bez tih njegovih tekstova i “popisa” aktivnosti bila daleko bezličnija i bez jasnog odgovora kako pojedinac može da se odupre narastujećem zlu oko nas…

To nije beg u izolovane enklave duha i pristojnosti, to je sam duh ovog naroda i civilizovan odgovor na sve moguće krize u kojima se već predugo nalazimo. Na taj način se smanjuje mogućnost za “oteto vreme”, tako što suvereno i svojevoljno raspolažemo sopstvenim vremenom kao nenadoknadivim resursom.

“Već smo dosta toga iskusili, a šta smo naučili”, pitanje je sa kojim će se mnogo lakše pročitati prvi deo ove knjige, koji smatram neophodnim i dragocenim svedočanstvom zbivanja u Srbiji uoči, tokom i posle kovid pandemije. Sve je tu, od antidatiranja prvog slučaja i uvođenja vanrednog stanja tek po obavljanju neophodnih predizbornih radnji do ocena o “najsmešnijem virusu” i političkih tantijema pojedinih članova Kriznog štaba, od nepostojanja pisanih tragova o radu tog organa koji je vremenom i sam izvrgnut raznovrsnim manipulacijama čiji je rezultat jačanje autokratske vladavine do, srazmerno broju stanovnika, velike smrtnosti u Srbiji, posebno među zdravstvenim radnicima…

* * *

Zapisi i analize dr Petra Đukića predstavljaju korak dalje od esejističkog posmatranja pandemije. U tom smislu je posebno značajno isticanje porasta nasilja u ovdašnjem društvu, od femicida do tragičnih događaja u Beogradu i okolini Mladenovca početkom maja 2023. godine, od neuspelog i brutalno ugušene postpandemijske pobune u julu 2020. do najnovijih izbornih krađa i manipulacija…

Koristeći “privilegiju” da posmatra sopstvenu državu, čitavu zajednicu i ljude oko sebe kao svojevrsnu laboratoriju, kao učesnik i svedok niza postupaka od kojih su se neki kasnije pokazali kao neuspeli “eksperimenti”, posebno u vezi sa vakcinacijom stanovništva ili “helikopterskim” rasipanjem državnog novca, kombinovano sa nekoliko izvanrednih “studija slučaja” (Ana Vranić Gajić i Vladan Gajić), koje je tretirao kao za nauku dragocene “ekstremne situacije”, autor “Otetog vremena” nam je dao izuzetnu osnovu za sve sociološke, psihološke i moralne analize poremećaja među ljudima, izazvanih ovom pandemijom.

* * *

Da ne bude, kako to u šali kaže moj prijatelj Zoran Nikolić Zozon, da je do sada o tom periodu objavljena samo njegova antologija narodskog humora u doba pandemije pod naslovom “Živi bili pa kovideli” (“Čivijaška republika”, Šabac, 2020), iz koje prepisujem sledeći zapis:

“Izolacija… već ne znam koji dan… U svom tom ludiliu počinjem da se igram sa rođenom ženom ‘tržnog centra’. Izvadio sam iz ormana sve stvari koje je kupila, a nikad ih nije obukla i kao prodajem joj ponovo… Ništa joj se ne sviđa!”