Piše Ivan Mrđen: Danski kraljevski voz

Zato ne verujem da je njega, inače velikog ljubitelja i poznavaoca fudbala, zavaralo onih “nula – nula” od četvrtka protiv Španaca, niti da je zbog toga već u nedelju uveče, kad su se “novi, mladi, lepi i borbeni” reprezentativci Srbije vratili na “fabrička podešavanja” napisao pomalo ogorčeni tekst kako su nam Danci održali “čas modernog fudbala”…

“Snaga, brzina, borbenost, sjajna kontrola lopte, odlično kretanje, dobra komunikacija, timska igra, dobri pojedinci, pune tribine, glasno navijanje... Tako se igra za reprezentaciju, tako se voli i poštuje nacionalni tim, tako se bori za svoju zemlju.

To je večeras bila Danska. Održala je svima nama čas. I kako se igra za svoju zemlju i kako treba da se navija za nju!”

Podsetivši da smo u poslednjih poslednjih pet utakmica dali samo jedan gol i da su tribine u Beogradu protiv evropskog prvaka Španije bile poluprazne, da se veliki broj reprezentativaca nije odazvao na poziv selektora za utakmice protiv Španije i Danske, koji opet u svima vidi grešku sem u sebi i svojim potezima, jedini Nestorović kome treba verovati je zaključio da je “vreme da se ugledamo na Dance”, odnosno “vreme je za promene”!

* * *

Podužu bradu ima onaj vic sa nekadašnje beogradske glavne železničke stanice, kad neki čiča pita na šalteru sa kog perona i u koje vreme polazi “danski kraljevski voz”. U prevodu: dnevni voz za Kraljevo!

Nema više te stanice, ne znam da li i dalje treba više od četiri sata da voz iz Beograda stigne do Kraljeva, ali zaista verujem da su za ugledanje na Dansku i Dance potrebne mnogo dublje i značajnije promene nego što je pitanje fudbalskog selektora, izbora igrača ili taktike na terenu.

U tom smislu, ne zamerite mi na neaktuelnosti, više od svih komentara govori slika od pre sedam godina, uz koju je stajao sledeći potpis: “Danska princeza Mary je, poput mnogih svojih sunarodnika, velika ljubiteljka bicikala. Zato njih nije iznenadila fotografija na kojoj ona svoju decu u vrtić vozi biciklom, i to po snegu i niskim temperaturama.”

Dok vi ovo čitate, u zemlji Srbiji je već na stotine službenih automobila odvezlo ništa manji broj tatinih i maminih princeza do vrtića ili škole, obično u pauzi između vožnji vrlo važnih državnih službenika, od opštinskog do republičkog nivoa… Što ne bismo u tom ugledanju na Dance počeli od nečega tako sitnog i trivijalnog, pa polako stvar po stvar, soba po soba, kako se već sređuju stan ili kuća…

* * *

Povodom Međunarodnog dana sreće, koji se obeležava 20. marta, ove godine je objavljeno da su, prema istraživanju Ujedinjenih nacija, građani Srbije na 37. mestu po tome koliko se osećaju srećnim. Pošto su parametri ovog istraživanja dohodak, sloboda, poverenje, očekivana životna dob, socijalna podrška i velikodušnost, sigurno je da smo još prilično daleko od većine sretnijih naroda, da baš ne pominjemo Dance koji već godinama dele prvo mesto sa Fincima…

Svojevremeno sam pročitao da je jedan od najvažnijih faktora sreće u Danskoj “manjak očekivanja”. Jednostavno, oni ni u svakodnevnom životu, ni u posebnim poduhvatima, ne polaze od velikih ciljeva, ne nameću imperativ trijumfa, titula, grandioznih statističkih pokazatelja, pa im je stoga svaki rezultat vredan, ako su učinili sve što je u njihovoj moći da on bude što bolji…

Pa čak i kad održe “čas modernog fudbala”, kako nama u nedelju, tako i Švajcarcima u četvrtak, to se ne pretvara u eforiju, idemo dalje, to je ipak samo sport…

* * *

Slažem se sa Ninusom da su Danci “održali svima nama čas, i kako se igra za svoju zemlju i kako treba da se navija za nju”. O tome govori i 34.902 gledaoca na Parken stadiumu u Kopenhagenu protiv “tamo neke Srbije” (kapacitet stadiona je 38.065). Protiv Švajcarske je bilo 26.024, ali je ta utakmica igrana između dva radna dana, kad u srećnijim zemljama, po pravilu, ima znatno manje posetilaca na tribinama.

Iz tog ugla gledano, možda bismo čak mogli da se pohvalimo posetom na stadionu “Rajko Mitić” prošlog četvrtka (kapacitet 53.000, bilo 29.981), da nam protivnici nisu bili evropski šampioni, sa čak osmoricom igrača iz tima koji je pre manje od dva meseca nadmoćno trijumfovao u Nemačkoj.

Koga, bre, više interesuje što “grobari” neće da dolaze u “rupu” ili što “delije” bojkotuju nacionalni tim zbog nekog svog inaćenja sa sadašnjim selektorom, kakva smo to mi “fudbalska nacija” kad nam nisu dovoljno “privlačne” zvezde poput Jamala, Vilijamsa, Olma, Karvahala, Ruiza…

* * *

Zaista ne bih voleo da moj komentar bude u stilu većine ovdašnjih propagandista po sportskim redakcijama. Dok je rezultat povoljan, oni govore “mi”, “nama”, “nas”… a kad kola krenu nizbrdo, e onda su krivi svi drugi, od pristrasnih sudija do preoštrih protivnika, a igrači na terenu postaju “oni”, “njima”, “njih”…

Tako komentarisanje, nedavno sam napisao, podseća na onaj stari vic o seksu u haustoru. Ako ide – ide, a ako ne ide – neko ide!