Piše Ivan Mrđen: Ča će mi Kopakabana...

To se nekad smatralo ne samo statusnim simbolom, već i nužnom zdravstvenom merom, pa se nije važilo ako nije bar tri nedelje. Kasnije dve, pa deset dana, pa jedna sedmica, pa... samo da malo bućnem noge u slanu vodu! O tome zaista ima mnogo toga u tekstovima Stefana Slavkovića, Dunje Karanović, Tie Glavočić, Bojana Marjanovića, Olge Tokarčuk...

* * *

Svima njima svaka čast, ali letnji odmor je već decenijama jedna od mojih omiljenih tema. U tom smislu svojevremeno sam napisao feljton pod naslovom „Nije leto, ako ne odemo na more“, popisavši veći deo ličnih uspomena vezanih uglavnom za plavi Jadran...

Sad vidim da sam tom prilikom malo zbrzao priču mog života, koja upravo ovih dana puni tačno pola veka. Bez tog odlaska na more u avgustu 1974. godine ne bismo moja Mira i ja ovih dana mogli da proslavimo „zlatnu svadbu“, o čemu ću, pošto za nas u ovom trenutku nema važnije teme, nešto napisati i narednih dana.

Nas dvoje smo se upoznali 14. aprila 1973. godine u Klubu radnika društvenih delatnosti na prvom spratu u Čika Ljubinoj 15. Tamo smo se uglavnom nalazili i odatle odlazili u šetnje, bioskop i sve što se u to vreme podrazumevalo pod zabavljanjem. Tamo smo se i svađali i mirili...

Nije tajna da je Mirin otac, Gligo Gligić, ponosni vlasnik kuće preko puta Zvezdinog stadiona i gazda veoma uspešnog servisa za pranje i peglanje veša, popreko gledao na našu vezu. Nije isključeno da bih se danas i ja slično ponašao prema potencijalnom zetu, ako se ima u vidu da sam u to vreme bio samo običan student novinarstva, a nešto kasnije pripravnik u Večernjim novostima, da sam živeo u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu i da od moje porodice nisam imao gotovo nikakvu pomoć...

Zato je moj budući tast početkom avgusta 1974. smislio lukav plan da nas nekako razdvoji, pa je jednog petka popodne rekao svojim ćerkama, mojoj Miri i njenoj sestri Mikici, da ih iste večeri šalje na more, kod jedne svoje rođake koja je radila u nekom odmaralištu kod Splita. Kod nje bi se hranile, a on im je platio sobu za pune tri nedelje...

* * *

Deco, i svi vi koji ne ispuštate mobilni telefon iz ruke, teško da ćete razumeti muku koja je imala moja Mira da mi nekako dojavi zašto se neće narednih nedelja pojavljivati u našem Klubu... Posebno zbog toga što je tada tamo radio konobar koga smo svi zvali Brka, koji je, kad god bi neko od stalnih gostiju pozvao na fiksni telefon, sa molbom da nekome prenese neku poruku, odgovarao: „Ja sam novi konobar, ne poznajem goste!“

Sad zamislite zaljubljenu devojku koja pod izgovorom da ode da kupi sok trči do javne govornice, okreće jedini broj na koji bi mogla da svom momku javi šta se sa njom događa, a tamo već pomenuti Brka. Mira mi je kasnije pričala da je gotovo vrištala, preklinjući ga da zapiše poruku, što je čula radnica u kuhinji Safeta, pa je ona otela slušalicu iz njegove ruke i nekako zapamtila samo „Kaštel“ i „Baletska škola“...

Tog vikenda ona je bila slobodna, Klub nije radio ponedeljkom, ja se nisam pojavio u utorak, tako da mi je tek u sredu 7. avgusta Safeta, inače rođena sestra poznatog boksera Partizana, kasnije uspešnog fudbalskog menadžera Fahrije Šekularca, rekla te „tri slatke reči“.

Moja tadašnja urednica u Novostima Daška Žegarac (1929-2017) imala je razumevanja za moje „moram da idem ja“, pa sam se, sa dozvolom za odmor od dve nedelje, iste večeri obreo u vozu za Split. Odatle sam autobusom otišao u Kaštel Stari (stariji će se setiti da su tu još i Kaštel Štafilić, Kaštel Novi, Kaštel Lukšić, Kaštel Kambelovac, Kaštel Gomilica i Kaštel Sućurac), gde mi je neka od žena koje se sedele na rivi i nudile „zimmer frei“ objasnila da je „Baletska škola“ veoma poznata zgrada, ali u Kaštel Kambelovcu...

* * *

Danas bi svako dete to izguglalo za pola minuta, ali o burnoj istoriji te vile dosta sam saznao u narednih deset dana, koliko sam ukupno, sve o trošku mog budućeg tasta i uz tiho saučesništvo već pomenute Mirine rođake, proveo u njoj.

Zgrada nekadašnje baletske škole u Kaštel Kambelovcu smeštena je na obali prirodnog rta koji je nasipanjem proširen prema moru početkom prošlog veka. Konte Kambi Berto je tu 1911. izgradio letnjikovac u secesijskom stilu, koji je više puta menjao vlasnike i namenu. Jednog leta Kambi je iznajmio vilu porodici Karađorđević, zbog čega je u narodu nastala priča o Karađorđevićevom letnjikovcu. 1936. godine prodata je Nemcu Bertu Knispelu, po kome je tada prozvana Knisperovom vilom. Posle Drugog svetskog rata je nacionalizovana i postaje društveno vlasništvo.

Godine 1950. vilu dobijaju na korišćenje čuveni baletski umetnici Ana Roje (1909-1991) i Oskar Harmoš (1911-1992) za baletsku školu, zbog čega se i danas čitav taj deo Kambelovca kolokvijalno naziva „Baletna“. Ta škola je 1961. prestala sa radom, kad je upravljanje zgradom preuzelo preduzeće “Kaštelanska rivijera” i preuredilo je u ugostiteljski objekat, što je bila u vreme Mirinog i mog neplaniranog “medenog meseca”. Unapred…

(Tako je bilo sve do 1990. kad je vila napuštena i postepeno devastirana. Tek na inicijativu Grada Kaštela 2006. počela je obnova, a temelji zgrade su sanirani tri godine kasnije. Po završetku kompletne rekonstrukcije obnovljen je i park, koji će identičan onome koji je uređen još za vreme kontea Kambija. Danas je tu poznati hotel “Ballet School”.)

* * *

Na splitskom festivalu zabavne muzike te 1974. godine pobedio je Oliver Dragojević (1947-2018) sa pesmom „Ča će mi Kopakabana“. Pevušeći da mi ne trebaju ni ta čuvena plaža, ni Akapulko, ni Madrid, ni Honolulu, ni Pariz... shvatio sam da „kad ja iman svoju kalu, kad ja iman svoju malu, tamo je moj cili svit”.

Ostalo je istorija, 12. septembra iste godine Mira je pobegla iz roditeljske kuće, da bismo se šesnaest dana kasnije venčali i to proslavili u već pomenutom vagonu…

NASTAVIĆE SE...