Piše Ivan Mrđen: Da podelim i ovo sa Peđom

“Učinili biste mi veliko zadovoljstvo da ga ponovo pročitate. Ponekad nije teško biti prorok”, napisao je moj prijatelj, sa kojim delim mnoga lična iskustva još iz vremena kad nije bilo društvenih mreža.

* * *

A Peđin tekst ide ovako:

“Izuzetno poštujem ovog gospodina (Novaka Đokovića - prim I.M.). Ne zbog onoga što radi već zbog načina na koji to radi. I potpuno mi je svejedno hoće li na kraju svoje karijere biti najuspešniji sportista svih vremena. Uostalom, ko zna hoću li biti tu kad 2024. na Olimpijskim igrama u Parizu bude primao zlatnu medalju posle najkraće, trogodišnje Olimpijade. (Olimpijada, što u govoru često grešimo, nije samo takmičenje, to su Olimpijske igre, već vremenski period, najčešće četvorogodišnji, između Igara.)

Zašto sam toliko siguran u to zlato? Između ostalog i zbog ove fotografije snimljene danas (31. jula 2021. - prim. I.M.) neposredno po okončanju iscrpljujućeg takmičenja i obraćanja javnosti u kome nam se izvinio što nas je razočarao i posle tri uzastopna grend slema u šest meseci nije osvojio i olimpijsku medalju. (Te 2021. godine Đoković je pre Igara u Tokiju pobedio u Melburnu, Parizu i Vimbldonu - prim. I.M.)

Hiljadu puta sam video taj izraz lica. Najčešće na crno-belim fotografijama. Na licima srpskih ratnika iz Velikog rata. Na licima izbeglica. I uvek su posle poraza, koliko god lično žrtvovali, pobeđivali.

Samo mi iz njihovih poraza i pobeda nismo dovoljno učili. Zato nam se u stvari Novak uvek izvinjava kad izgubi. Ne bi li bar malo postideo sve nas lenje, nepristojne i hvalisave što tako olako prisvajamo njegove pobede.”

* * *

Kad sam prvog dana marta 1993. kao novi direktor preduzeća došao na posao u “Vreme” legendarni Dragoljub Žarković mi se izvinio što nemaju kancelariju za mene. Moj prethodnik je otišao šest meseci ranije, a u njegove odaje uselila se fantastična ekipa iz marketinga, predvođena Goranom Kosanovićem, koja je i u toj po zlu zapamćenoj, hiperinflatornoj godini punila stranice ovog nedeljnika plaćenim oglasima.

“Vreme” je tada imalo adresu u Narodnog fronta 45 (danas Kraljice Natalije), na sedmom spratu zgrade Instituta društvenih nauka, ali meni zaista nije pala kruna s glave kad mi je Žare rekao: “Imamo dole na šestom još jednu kancelariju, tu dolazi Peđa Marković predveče, pa možeš da je koristiš preko dana.” Tada sam, priznajem, prvi put čuo za njega…

Kasnije smo se sprijateljili preko poruka koje smo jedan drugom ostavljali, deleći radni sto i fiksni telefon, da bismo sve to učvrstili giganstkim poduhvatom “Vreme knjige”, čiji su osnivači bili “Vreme”, štamparija “Publikum” i Peđa kao idejni tvorac). U vreme plata “od šest maraka, taman za cipolku i frtalj kile čvaraka”, što je ovekovečio Đole Balašević, mi smo počeli da štampamo knjige.

I prodajemo, posebno kad nam se posrećilo da je Ninovu nagradu za 1993. godinu dobio Radoslav Petković za roman “Sudbina i komentari”. Sa Peđom sam kasnije, kad je dr Dragoslav Avramović vratio dinar u novčane tokove, proputovao mnogo kilometara po Srbiji i Crnoj Gori, predstavljajući naša izdanja…

A imamo i jedno sjajno sportsko iskustvo, jer smo zajedno branili boje “Vremena” kad smo se u sezoni 1993/94 uključili u Press ligu, takmičenje koje je godinama organizovao neumorni Boban Igrutinović. Tada smo svima bili simpatični, što pokazuje i fotografija uoči naše prve utakmice, mada je bliže istini da su svi voleli da igraju protiv nas jer su nas uglavnom pobeđivali… (Iz tih poraza smo ponešto naučili, pa smo vremenom, uz neprestana pojačanja, uspeli i da trijumfujemo u sezoni 2000/2001.)

Zbog Predraga Markovića sam u to vreme, na prelazu vekova i epoha, potpisao pristupnicu za G17 plus, u čijim sam redovima ostao sve do “raspada sistema” u proleće 2012. godine. On je, s druge strane, zahvaljujući toj legitimaciji napravio zapaženu političku karijeru, doguravši do pozicije predsednika Narodne skupštine.

* * *

Sve to mi na neki način daje za pravo da sa svima koji čitaju moje objave podelim i goreprepisani Peđin tekst. Posebno što će opet pobedu Novaka Đokovića prisvojiti oni koji su bili na vlasti i tokom devedesetih, koje je genije iz Novog Sada opevao kao “tužne i nesretne, fobične”, jer su “u udžbenike i u čitanke ušle bitange, obične”. I još je dodao: “Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči”, pa sad stare fotografije tužnih lica izbeglica beskrupulozno raubuju tadašnji ratnohuškači i ostala radikalska bagra.

Zbog svega toga ja ovih dana prenose sa Olimpijskih igara u Parizu posmatram kao nekakav navijački apartrid. Uglavnom mi je svejedno šta će uraditi “naši”, ponajviše zbog propagandista sa javnog servisa, čiji komentari liče na onaj vic o seksu u haustoru. Ako ide – ide, a ako ne ide – neko ide!