Ako vam se ne sviđa naslov, možete odmah da prekinete čitanje ovog teksta. Baš kao što sam ja preksinoć već posle prvog minuta isključio ton na Prvom kanalu RTS-a. A nisu bile vesti…

Malo sam i psovao, na veliko iznenađenje mojih unuka koji ponekad, kad im dosadi blejanje u telefon, baš vole da gledaju prenose fudbalskih utakmica sa nekadašnjim desnim bekom i kapitenom podmlatka Sugar united sa Ade Ciganlije. Da ne pominjem višegodišnje iskustvo u sportskom novinarstvu (dve godine u Večernjim novostima, osam godina uređivanja sportskih strana u Omladinskim novinama i NON-u, te najmanje još toliko pisanja komentara pod zajedničkim nadnaslovom “Sport i propaganda” za Helsinšku povelju), što sve zajedno kandiduje njihovog dedu za valjanog sagovornika makar tokom najznačajnijih fudbalskih fešti.

Dakle, prvi minut, komentator RTS-a kaže: “Dobro veče, dobrodošli na šestu utakmicu osmine finala, inače 42. na 17. Evropskom fudbalskom prvenstvu, u kojoj se sastaju reprezentacije Portugalije i autsajdera Slovenije.”

Dok sam skalu za ton spuštao ka nuli, ono što sam izgovorio, posebno pred dvojicom tinejdžera, ne služi mi na čast, pa sam posle pokušao da im objasnim kako nije lepo već u prvoj rečenici otpisati ekipu koja se plasirala u drugu fazu takmičenja, koja nije izgubila ni jednu utakmicu u grupi sa Engleskom, Danskom i, ako se sećate, Srbijom, koja ima jednog od najboljih golmana na svetu i jednog od najatraktivnijih napadača u Evropi, koja je u prethodnih 270 i kusur minuta pokazala i karakter i snagu, i kolektivni duh i pojedinačno umeće, što je na isti način potvrdila i preksinoć u Frankfurtu…

Ja dobro znam odakle vetar duva, ali momcima koji, na njihovu sreću, ne žive u zemlji Srbiji i potpuno su imuni na “brate, najbolji smo” psihologiju, teško je da shvate to neprestano junačenje, koje kad se pokaže jalovim puvanjem prerasta u nešto još odvratnije. U ogoljeno navijaštvo, uglavnom protiv naših večitih “neprijatelja”, a to su svi naši susjedi i komšije i putnici nekadašnjih vozova “bratsvo-jedinstvo”, plus omraženi Englezi, Nemci kao takvi i naravno Džaka i njegov najbolji drug…

“Bijelo dugme” je takvima poručivalo “šta bi dao da si na mom mjestu” i mislim da nema boljeg opisa tog nipodaštavanja svih koji, po više nego nerealnim aršinima, ne zaslužuju da budu na nekom mestu koje su propagandisti po sportskim listovima, rubrikama i redakcijama unapred bezecovali za svoje ljubimce…

Reprezentativci Slovenije su možda bili “autsajderi” pre početka šampionata i po kladionicama (kvota za „iz iksa u iks“ za meč sa Portugalijom bila je 5,95), ali u meč sa portugalskim superzvezdama, od kojih je većina ipak bliža penziji nego novim ugovorima sigurno nisu ušli kao neko koga treba potceniti.

Zato nije važno ime radnika na propagandnim poslovima u javnoj kući zvanoj RTS koji je uspeo da postigne ovaj autogol već u prvom minutu, pardon prvoj rečenici. Isti je to manir, isti je to stil, istom je glupošću zadojeno poput “pesnika sa grguravom kosom” koji je prenos utakmice Slovenija – Srbija 20. juna ove godine počeo monologom, koji se potrudio da zapiše Dragan Toza Milanović, najaktivniji saradnik grupe “Retardina Srbija”:

“Da ne bude samo jedna reč u govoru i stranica u priči, da se ne izgubi kao munja u grmljavini, da ne nestane kao dim u vetru i pena na talasu…

… Da nisi samo jedan od vrhova u planini, da se ne izgubi kao krik u buci i poklič u besu, da ne ostane sećanje, nego da ostane uspomena, jer ovo je tvoja priča…

… I zato, ti budi vetar, budi talas, budi planina i budi grmljavina. Ti budi buka i bes!”

* * *

Možda je ovaj foknerovski uvod mogao nekome nešto da podigne pre trinaest dana, ali posle svega što je viđeno i tamo u Nemačkoj i posebno nakon spuštanja sa orlovskih visina sve deluje više nego otužno. I zato, kad već nemamo uspomene, neka nam ostanu buka i bes!