6
Zgodno se namestilo da baš ovog utorka, na dan kada pišem redovnu kolumnu, izađe prvi tekst u onome što planiramo da bude redovna rubrika na sajtu Nova.rs, a moglo bi se nazvati - "Sve one vesti koje ste u proteklih sedam dana videli i probali da zaboravite ali će nastaviti da vas proganjaju".
U njoj će, složili smo se na kolegijumu, biti pobrojane vesti – iz svih aspekata života – vezane za Srbiju, a koje belodano svedoče o raspadu ove zajednice koju zovemo srpsko društvo i srpska država. Uslov je, takođe, da se te vesti tiču nas građana i da nam direktno utiču na život.
Evo preseka koji je ovog utorka radio kolega Andrija Lazarević: valjkasti crvi u vodi za piće u Novom Sadu (ali je voda bezbedna da se pije, jer crvi su OK); autobusi gore u Beogradu, a jedna trola je teško povredila devojčicu na pešačkom; u Kragujevcu voda nije više „prozirna tečnost bez ukusa i mirisa“, ali je i dalje dobra za piće; na Homolju građani nemaju pijaće vode, ali se voda uredno koristi za istraživanje rudarskih bušotina; predsednika hoće da ubiju, ponovo.
6
27
10
Tome da dodamo još nekoliko vesti koje su nam stigle od početka nedelje: Prekršajni apelacioni sud duguje milione za struju; u Leskovcu nadležni ne znaju da kažu novinarima da li će požar u lokalnoj fabrici zatrovati pluća građana; Severini zabranjen ulazak u Srbiju.
Da je za celu godinu – mnogo je.
Sve ove vesti proistekle su kao kombinacija tri osnovne karakteristike režima: nesposobnost nadležnih uzrokovana negativnom, partijskom selekcijom; loša komunikaciona strategija uzrokovana bahatošću i strahom od javnosti i medija; proizvodnja mržnje kao glavnog izvoznog proizvoda Srbije.
Prva karakteristika nije, nikako, odlika samo vlasti Srpske napredne stranke i njenih satelita: imali smo i pre 2012. godine nesposobnih stranačkih kadrova. Druge dve, međutim, zaista mnogo govore o tome ko vlada Srbijom u ovih poslednjih 12 godina.
Ne znam kako je moguće da na konferenciju za medije, dakle pred novinare, pošaljete ekspertski tim ljudi koji bi trebalo da građanima daju odgovore na pitanja koja se direktno tiču njihovog zdravlja – uticaj otrovnih isparenja, kvalitet vode i drugo – a da oni na to daju odgovore u formi „pa šta?“ ili prosto ćute. Posebno je znakovito ovo ćutanje u Leskovcu, koje meni govori: „Znamo odgovor, ne smemo da ga kažemo“.
Najveći je, ipak, problem – proizvodnja mržnje. Čelnici SNS, ministri u vladi i priključeni političko-društveni radnici (novinari) proizvode neprijatelje na dnevnoj bazi, izmišljaju ili spinuju njihove izjave i postupke, pa ih zalivaju sopstvenim besom. Na kraju, to drvo daje plod u mržnji, mržnja se ubira, obrađuje, pakuje, konzumira ili izvozi. u tom proizvodnom lancu svi stradaju: berači mržnje (to su medijski radnici) nužno i sami njom bivaju zaraženi ili im je, u najmanju ruku, muka od posla koji moraju da obavljaju; obrađivači mržnje (komentatori, spin doktori, Tviter delije i slično) kontaminirani su proizvodom; konzumenti (građani) od mržnje podivljaju; izvoznici (političari) na toj mržnji profitiraju. Zatvoren privredni lanac – od ideje do profita.
Šta da se radi? Ovo je taktika „spržene zemlje“. Šta će ostati od ovog društva nakon odlaska ovog režima? Ko će demontirati ove fabrike mržnje? Moraćemo iznova da se učimo civilizivanom razgovoru, za početak. Ili je taj brod već otplovio.
Ako jeste, najmanji će problem biti sneg u maju.
