Gaženje ili bumerang koji će se Ivici Dačiću neumitno vratiti

Ovo, eto, samo ovo pitanje dovoljno bi bilo da u ozbiljnim državama uvede u ozbiljne neprilike i lokalnu policiju koja na pitanje ne može da odgovori, i ministra unutrašnjih poslova, i na kraju i Vladu. Padalo se (politički) i za manje od pokušaja ubistva demonstranata na skupu tokom kog je ulicama prestonice hodalo više desetina hiljada ljudi. Već i sama činjenica da je ovoliko bilo potrebno da se krene u rešavanje slučaja ukazuje na ozbiljne propuste u toku istrage. Neko je, dakle, omanuo: da li inspektori koji su ga istraživali, da li tužilac koji je postupao, šef jedinice ili šef tužilaštva - neko je morao omanuti.

A možda nije niko od pomenutih u ovoj vesti.

Ovaj događaj otkrio je tri evidenta problema u tretiranju ovakvih, nasilnih krivičnih dela u Srbiji, a posebno onih koji se dogode u saobraćaju. Baš nijedan od njih nije kriminalistički.

Čemu ćutanje?

Najpre, o događaju se jako upečatljivo ćuti. Za policiju i tužilaštvo tu je stvar jasna - oni se uvek lako zaklone iza straha o ometanju istrage, kao da će izjava zvanične institucije o tome koje radnje preduzima "otkriti karte" počiniocu krivičnog dela. Nismo u CSI Majamiju - nema potrebe za tim. Kad institucije ćute, to otvara prostor da javnost posumnja. A kad MUP, kao celina, ćuti ili daje nepotpune odgovore - sumnja se udvostručava.

Posebna je priča ponašanje ministra Dačića. Lider SPS je odlučio da svoju novu/staru poziciju maksimalno medijski eksploatiše, u svrhu dizanja rejtinga naravno, pa koristi prilike da se oglašava o različitim stvarima iz domena policije. Neke ga se tiču, neke baš i ne. E, kad on zaćuti - sumnja se maksimizuje. Jer, sklon je da o neprijatnim stvarima ne govori, a kada policajac heroj spreči teroristički napad - onda je prvi u redu ispred kamera (čak i ispred predsednika). Ta će mu se taktika vratit kao bumerang.

Potom, šta je još problematično? Nekako, ova usporenja u istragama nasilnih krivičnih dela nastaju po pravilu kad je oštećeni s druge strane političke batine, kad je recimo novinar koji radi u mediju koji nije po volji vlasti (vidi pod Vuk Cvijić), ili kad je aktivista koji se protivi nekoj odluci vlasti. Kad je slučaj obrnut, gledali smo spektakularne i brzopotezne akcije policije (vidi pod Tviter pretnje predsedniku Vučiću). Brzina rada, stiče se utisak, takođe nije uslovljena kriminalistikom. Ekstremne primere neću ni da vam nabrajam - od kuma Petrovića do kuma Panića ima ih onoliko. Sve to dovodi u sumnju način rada MUP.

Princip nesigurnosti

Konačno, treći problem koji se otkriva ovakvim postupanjem je uvođenje opšteg principa nesigurnosti u sopstvenu bezbednost, u kući ili na ulici svejedno je. Normalan čovek čini sve da izbegne neposrednu opasnost: nema to veze sa hrabrošću ili kukavičlukom, već sa bazičnim ljudskim instiktima, među kojima je nagon za sigurnim životom najjači. Ako čoveka uverite da nije baš do kraja siguran, onda se on, logično, neće izlagati daljim opasnostima. Podsvesno, takav način razmišljanja stvara odličnog poslušnika: ćuti, dobro je dok ne biju. Ali, evo, počeli su i da biju i da gaze, pa onda bolje da ostanem kod kuće. Nešto mi govori da nisam prvi koji je primetio ovu okolnost, da ona možda dobro dođe i onima protiv kojih se građani bune.

Problem je samo u tome što ove strategije slabe kako se nezadovoljstvo primiče tački ključanja. U nekom trenutku, postaće kontraproduktivne.

Evo, možda baš danas.