Đinđićeva strategija pred izbore koju opozicija mora da pročita

Iako je delovalo da je opozicija u bezizlaznoj poziciji, da je razjedinjena i bez strategije kako da dođe do pobede, naročito nakon upada policije na Studio B u maju 2000 .godine, Đinđić je imao imao ideju na koji bi način stranke nasuprot vlastima trebalo da deluju. Đinđićeva strategija ispostavila se uspešnom, imajući u vidu da su ujedinjena, Demokratska opozicija Srbije i njen predsednički kandidat Vojislav Koštunica, izvojevali pobedu 24. septembra na izborima, koja je potvrđena Petog oktobra.Strategija Zorana Đinđića, pred izbore 2000. godine, objavljena je o poslednjem izdanju nedeljnika NIN."Prvi korak u mojoj strategiji nove opozicije bilo je postaviti kamen stabilizator. Sledeći je bio razraditi ideju ujedinjenja. Kao melem na ranu razjedinjavanja trebalo je staviti to novo iskustvo da i mali i veliki i levi i desni i ovi i oni mogu da se udruže, ne toliko kao dokaz da su se najbolji udružili, nego kao kontrast rastućoj agresivnosti i negativnim porukama, koje su išle na podele, na podele između nas i sveta, podele unutar nas, pa, opet, podele podeljenih. Kao kontrast tome, imali bismo udruživanje, što šarenije i što nelogičnije to bolje. Treća tačka, u toj strategiji, bila je odluka da se ne vodi negativna nego pozitivna kampanja i da govorimo o tome šta će biti sutra. Dakle, ne ko je kriv za Krajinu, Kosovo, ne gde su naši grobovi, ne zašto smo sve izgubili, nego šta sve možemo da dobijemo ako promenimo ovu vlast...Mogućnost da idemo u izbornu kampanju otvorila je prostor za razradu nove taktike. Još 10. januara ove godine, kada se prvi put okupila demokratska opozicija, kao prioritet smo postavili proveru biračkih spiskova. A provera biračkih spiskova bilo je samo drugo ime za terensku kampanju, od vrata od vrata. Navodno proveravamo biračke spiskove, a u stvari animiramo ljude za promene i podbunjujemo ih. Druga važna poluga bila je priprema kontrole izbora, što je praktično značilo učvršćivanje organizacije. Ona, naravno, može da bude i za kontrolu izbora, ali može da bude i za nešto drugo. Kada imaš 20.000 ljudi na vezi, kad im znaš imena, kad si ih proverio, trenirao, onda oni mogu da budu i 20.000 ljudi za demonstracije, za blokade i za sve drugo...

I kad je došlo do upada u “Studio B” i kad se opozicija nije snašla, bio je to istovremeno i poraz te klasične demagoške politike... Ona je značila: preti, pričaj, obećavaj i čekaj incident koji nije pripremljen i nije deo strategije, nego slučajni događaj i onda probaj da preko tog incidenta nešto uradiš. Problem je što se nikad nije znalo da li će taj incident da ide tebi u prilog ili protiv tebe. Znači prva taktika je bila: nećeš ti ništa da uradiš nego će nešto da se desi pa ćeš ti to da iskoristiš. Druga taktika, za koju sam se zalagao, bila je: doziraj neraspoloženje ljudi, upravljaj njime i onda oceni u kom trenutku se stvari zaoštravaju i imaj spremne mehanizme da se to i završi na ozbiljan način, preuzimanjem vlasti, a ne samo talasanjem, pričama o ustanku, mitinzima, koji se, na kraju, razvodne...Maj 2000. godine i događaji oko Studija B bili su presudni za sudbinu opozicije. Mi smo u toku ta dva - tri dana, kroz sastanke predstavnika svih stranaka, promenili pravac kretanja opozicije.Prva velika odluka je bila: Miloševića ne možemo da pobedimo revolucijom. To je pokazao upad u “Studio B”, koji je bio pravi incident i pravi izazov za revoluciju. Ako smo bili raspoloženi za revoluciju trebalo je to da iskoristimo. To se nije dogodilo, znači s revolucijom nema šanse. Šta nam je ostalo? Izbori. Izlazimo na izbore pod svim uslovima. Znači, ne izlazimo na izbore da bismo dobili i da bi on to priznao, utoliko nam je svejedno kakvi su zakoni, nego idemo na izbore da bi narod animirali da glasa za nas, sa idejom da će Milošević na dan izbora da pokrade glasove ali da će narod da zna da je on to pokrao i da će na to oštro da reaguje. To je, uveren sam, bila najrevolucionarnija odluka...Stav je bio da DOS traži izborne uslove koji odgovaraju određenim standardima, traži izbore na svim nivoima, ali će izaći na sve izbore koji budu raspisani i pod uslovima kakvi god da su. Tog trenutka, počinje ozbiljna priprema. I tek tada počinje prava ozbiljna politička strategija.Koja je zahtevala da se najpre u Srbiji postavi mreža. Nazvali smo je “Mreža milion”. Ona je imala opravdanje jer se radilo o izbornoj kampanji. Kad ideš i kucaš od vrata do vrata, onda to ne upada u oči kao nešto neobično jer je izborna kampanja. Mreža milion je bila veoma ozbiljna akcija. Bio je to precizan plan o tome u kom selu ili gradu nam trebaju članovi, simpatizeri. Utvrđivali smo aktivne i pasivne simpatizere i testirali raspoloženje ljudi. Tako smo i ustanovili da su ljudi spremni za radikalne promene.Napravili smo mrežu kroz koju se, za tri, četiri meseca obavilo oko milion kontakata. Osnovni cilj terenske kampanje bio je da se uspostavi gusta mreža članstva i simpatizera, dovoljna da obezbedi 20 odsto sigurnih glasova.Strategija je bila sledeća: U Beogradu smo formirali 20 ekipa. Izračunali smo da one sedmično mogu da obiđu ukupno 80 opština, što je 35 mesečno. Prioritet je činilo 30 gradova u kojima živi oko tri miliona birača. Svaka od ekipa je bila zadužena za jedan region u kome je provodila po nekoliko dana i tamo je, u svakoj opštini, uspostavila još po jednu ekipu koja je obilazila svakog člana, sa njim razgovarala i tražila od njega imena njegovih prijatelja, koji podržavaju naše ideje. Svi učesnici u terenskoj kampanji su pre odlaska na teren prošli kratku obuku kroz koju im se objašnjavao cilj kampanje i plan njenog sprovođenja. Na svakom biračkom mestu je svaki čovek bio zadužen da pronađe po nekoliko ljudi. Moja ideja je bila: Ako želimo da pobedimo u Srbiji, ti moraš da pobediš u svojoj zgradi ili u svojoj ulici.Priredila Vesna Mališić iz knjige Zoran Đinđić, San o Srbiji. Kompletan tekst dostupan je u poslednjem izdanju nedeljnika NIN.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram