Sve je počelo kada je sa 23 godine počela da oseća veliki umor, a potom se ispostavilo da ima genetsko oboljenje jetre i da je transplantacija jedino rešenje. Danas, nakon što je uprkos upozorenjima lekara zatrudnela i potom rodila zdravog dečaka, Slavica Obradović za portal Nova.rs priča kako je čekati najvažniji poziv – da je odgovarajući organ pronađen.
„Imala sam 23 godine kada sam počela da se osećam veoma umorno i sna nikada nije bilo dovoljno. Prvi simptomi su bili veliki bol i otok sa leve strane ispod rebara i nisam mogla da se oslanjam na levu nogu“, počinje priču Slavica Obradović (46), ekonomista iz Beograda.
Otišla je u dom zdravlja gde su je pregledali.
„Uradili su mi kompletnu biohemiju. Rezultati su bili mnogo loši, pogotovo za osobu od 23 godine. Dobila sam uput da se u Kliničkom centru u najkraćem roku ponove rezultati.“
Ni taj drugi pregled nije slutio na dobro.
„Tadašnji rezultati su bili lošiji i sve je ukazivalo na to da nešto nije u redu sa jetrom. Hitno su mi uradili analize za sve viruse i ultrazvuk stomaka“, priča Slavica kako je izgledao njen put od dijagnoze.
„Analize na viruse su bili negativne, a ultrazvuk je pokazivao da imam oštećenje jetre. Tadašnja doktorka me je uputila na hitnu hospitalaizuju“, priča Slavica kako je sa nalazima otišla u KBC Bežanijska kosa.
Tamo je primljena na odeljenje gastroenterologije. Ono što je čula nije ulivalo mnogo nade.
„Rečeno mi je da sam kasno došla da se lečim, ali da će pokušati da urade sve što je u njihovoj moći. Tamo sam provela dva duga meseca.“
Naime, uz otpusnu listu Slavici su tada rekli da njena bolest počinje veoma rano, ali pošto jetra ne boli u početku kad se javi neki problem, svi pacijenti se javljaju u odmakloj fazi.
„Dijagnoza je glasila hepatit autoimun tip u stadijumu ciroze jetre, tj. genetsko oboljenje jetre. Kazali su mi i da će proces lečenja biti veoma dug, ali da je najbolje uraditi transplantaciju jetre. Tada mi se život slomio kao staklena čaša. I pomislila sam da ću umreti jer u to vreme se u našoj zemlji nisu radile transplantacije jetre.“
Slavica kaže i da je u proteklih dvadesetak godina mnogo puta bila u situaciji da joj se bore za život.
„Najteže, najgore i najbolnije je bilo kad su me četiri puta vraćali kući nakon što su prvo javili da imaju organ moje krvne grupe“, priča Slavica kako je to kad se mešaju bol, stres i nada da će ozdraviti.
Naime, Slavica je već šest godina na listi čekanja.
„Vi sve to vreme sedite kod kuće i ne smete da idete dalje od tri sata od Beograda. Dakle, nema putovanja jer moram stići u najkraćem roku do Urgentnog centra ako mi jave da imaju donora.“
Kaže i kako, kad se organ pojavi, lekari pozovu još jednog do dva kandidata.
„Bude nas dvoje ili troje i tada nam ponovo rade sve analize da vide ko je u tom trenutku najugroženiji. I njemu ide organ. A nas koji ostanemo vraćaju kući i čekamo sledeći poziv. Poslednji put mi se to desilo u aprilu prošle godine. Tada sam bila ubeđena da ću ja dobiti organ, međutim, dobila ga je druga žena. Verujte da nisu bitne godine, recimo, ta žena je bila znatno starija od mene.“
Na sve to, sada su zbog pandemije kovida 19, sve operacije transplantacija stopirane.
„Mora sve ovo da prođe da bi opet radili transplantacije. Jedina sreća je što sam čula da na odeljenje za transplantaciju virus nije ušao.“
A prethodno, kada je napunila 31 godinu, Slavica se odlučila na brak. Uprkos svim prognozama i upozorenjima, nakon toga je poželela dete.
„Ginekolozi su me odvraćali od trudnoće, a ja sam svima obećala da mogu da izdržim da iznesem trudnoću. Održavala sam trudnoću u porodilištu i tri nedelje pre termina rodila sam zdravog dečaka Viktora.“
Slavica priča kako se njen svet promenio otkad se porodila.
„Od kada sam postala majka, ja sam srećna i veoma jaka osoba. Moja najveća podrška je moj sin Viktor. Uz mene su i moja najbliža familija i prijatelji, a moj suprug je uvek tu za mene i uvek me podiže kada sam na dnu. Znam da mu nije nimalo lako zato što je teško gledati nekog koga volite u takvom stanju, a vi ste bespomoćni.“
Ipak, i kad naiđe posebno težak dan, ne bude sve sivo.
„Kad sasvim potonem, najviše me vrati zagrljaj i poljubac moga sina.“
Ona kaže da je Viktor, koji danas ima 13 godina, vrlo svestan svega.
„On je već sa četiri godine znao da kaže od čega mama boluje i šta mama čeka. Vidi se da raste drugačiji nego druga deca, iako mu mi stalno pružamo ljubav i pažnju, ja mu stalno govorim da će biti dobro. Navikao je na moja česta ležanja u bolnici jer mi zbog svake sitnice neretko budemo i po 15 dana u bolnici. I ja mu uvek kažem – nemoj da se sekiraš, mama će doći. I kad odem na taj poziv, ja mu kažem – jesam ti obećala da ću se vratiti. Međutim, što je stariji, on je sve više svestan. U početku bi za svaki svoj rođendan poželeo da budem živa i za njegov sledeći rođendan.“
Pročitajte još:
Slavica priča i kako je Viktor uvek išao sa ocem kad su mamu vozili do bolnice kad je dobijala poziv koji daje nadu.
„On mene izljubi i bude srećan što sam dobila poziv, ali na putu do tamo ne mogu da ga utešim koliko plače. Kaže da je svestan da ću ozdraviti i on je zbog toga radostan, ali jako se boji da nešto ne pođe po zlu. Zna da je to rizična operacija. A ja u toj prilici moram da sam nasmejana.“
Priča i kako ga jako ljuti što su pozivi do sada bili uzaludni.
„Kad su tog prošlog aprila poslednji put njih dvojica došli po mene da me vrate kući, rekla sam mu – sine mamin, a on meni – ja sam ljut i tužan što ti nisi dobila jetru, nije da nema veze, trebalo je da je ti dobiješ. Ranije je pričao sa medicinskim osobljem na hodniku, sad više ne priča s njima.“
Slavica kaže i da joj Viktor najviše pomaže kad leži u krevetu, što je često, pa je vodi do kupatila, prinese joj vodu…
„To je češće nego što se smejemo. I mi koji čekamo operaciju smo i pre kovida živeli u izolaciji. Mi moramo tako da ne bismo dobili neku respiratornu infekciju, mi ne smemo da imamo temperaturu preko 37 stepeni kad nas pozovu. U suprotnom, vratiće nas kući. I onda ne idete na rođendane, na slave, u bioskop, u pozorište. Jednostavno, ne živite normalan život.“
Kaže Slavica da je ljudima kao njoj samo jedna misao u glavi, pre svega jer terapija lekovima posle nekog vremena bude bezuspešna jer postanete vremenom alergični.
„Mi koji čekamo transplantaciju nemamo mnogo slobodnog vremena, nemamo neki hobi jer se suviše loše osećamo i svaki novi dan je veća tegoba. Naučeni smo da ne možemo da pravimo velike planove, ali sve nas spaja nada da ćemo uskoro dobiti poziv da je stigao organ za nas. Da ćemo ozdraviti.“
U Srbiji nedovoljno donora organa
Broj donora u Srbiji još uvek nije dostigao 10 na million stanovnika koliko je neophodno da bi se smanjile liste čekanja i sačuvali životi. Zato u našoj zemlji danas na nov organ čeka oko 1.000 ljudi, od toga transplantaciju bubrega 807 osoba, jetru – 43, dok se transplantaciji srca nada 28 ljudi. Većina njih sa liste čekanja nikada ne dočeka najvažniji poziv u životu, stoji na sajtu Fondacije Hemofarm, koja je sa Ministarstvom zdravlja 2016. godine pokrenula kampanju „Najvažniji poziv u životu“. Srbija je pre nekoliko godina dobila Zakon o presađivanju ljudskih organa koji uvodi pretpostavljenu saglasnost prema kojoj je svaki punoletni građanin potencijalni davalac organa ukoliko se tome ne usprotivi tokom života ili njegova porodica ne odluči drugačije. Prošle godine u našoj državi je 15 porodica dalo pristanak da se organi njihovih najmilijih doniraju, zahvaljujući kojima je spaseno 37 života.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare