Epska avantura: Kako je "kec" osvojio vrhove Kilimandžara

Ekspediciju je organizovala Zastava, uz podršku rafinerije ulja Modriča, Tigra iz Pirota, ali i drugih, manjih preduzeća koja su učestvovala u pripremi. Dizajn automobila i logo ekspedicije radio je tada poznati dizajner i crtač stripova Veselin Sredanović.

Tekst sa Istorijskog zabavnika, autora Novice Markovića, čoveka čijom zaslugom je ekspedicija Kragujevac-Kilimandžaro ponovo otkrivena, prenosimo u celosti.

Na dan Kongresa Samoupravljača Jugoslavije, sa platoa opštine Kragujevac, 14. februara 1975. godine, ekspedicija je svečano krenula na put u trajanju od 45 dana, od Kragujevca do Kilimandžara, dužine preko 11 hiljada kilometara i to kroz bespuća Nubijske pustinje, savana, kamenjara, trnovitih predela i močvara.

- Ekspedicija je bila jedan lanac, čija se nijedna karika nije smela prekinuti, inače bi to značilo kraj za ceo poduhvat – istakao je kasnije Milan Rakočević, organizator čitavog ovog pionirskog poduhvata.

A „karike“ tog lanca su bile: Branimir Perić Džo (vođa ekspedicije i šampion relija Jugoslavije), Milan Rakočević (organizator ekspedicije i autor knjige „U srcu Afrike“), Ginka Milinković (komercijala ZCZ, pomoćnik organizatora), Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov (automehaničari ZCZ), Joža Vlahović (novinar “Vijesnika” iz Zagreba), Bratislav Grbić (kamerman), Branko Baletić (režiser filma „Ekspedicija Kragujevac-Kilimandžaro“), Dušan Sekulić (novinar „Ilustrovane politike“ i autor knjige „Putokaz za jug“), Mioljub Jelesijević (fotoreporter), Bogdan Šekler (lekar, novinar i autor knjige „Džambo Afriko“) i, naravno - pet novih, crvenih ZASTAVA 101 - četiri sa ukrasnim nalepnicama KG-508-53/54/56/57 i bez zadnjih sedišta, i jedna u punom fabričkom sjaju - KG-508-55 sa nadimkom „Salonac“ kako su je članovi ekspedicije od milošte nazvali.

Zanimljivo je da je jedan od članova ekspedicije trebalo da bude i naš čuveni pisac Ljubivoje Ršumović, ali je u poslednjem trenutku došlo do promene plana.

Ekspedicija je prošla kroz: Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu (samo jednu kratku etapu i to ilegalno jer vize nikada nisu stigle do članova ekspedicije) i Tanzaniju.

Ceo poduhvat deluje još neverovatnije ako se umesto država, pobroje gradovi i stajališta na ruti: Kragujevac, Skoplje, Đevđelija, Atina, Pirej, Patras, Aleksandrija, Kairo, Kena, Luksor, Asuan, Jezero Naser, Vadi Halfa, stanica broj 6. u pustinji, Abu Hamed, El Šereik, Berber, Atabara, Sendi, Kartum, Kosti, Malakal, Kongor, Malek, Bor, Džuba, Torit, Kapeta, Lokičokio, Lodvar, Kitale, Eldoret i Nakuru (na samom Ekvatoru), Najrobi, Namanga Aruha, Mosi, Marangu, Mombasa i na kraju, vrh Džilmas point na Kilimandžaru.

Epska avantura

Ovo putovanje čak i danas izgleda kao kakva epska avantura sa činjenicama toliko neverovatnim, kao da su iz nekog filma. Kamenjari, suva rečna korita, trnje, savane u plamenu, džungle kojima kreću zveri… a to je bio tek delić izazova.

Članovi ekspedicije nisu imali dostupne radio veze! Radio stanice su smatrane aktom špijunaže, tako da su mogli da koriste samo toki-vokije koji su se pokazali prilično beskorisnim jer su otkazivali na 50 stepeni u pustinji. Telefoni su postojali samo u većim gradovima, a ekipa nije imala čak ni precizne mape jer pustarama niko nije krstario, a topografske karte su bile bezbednosni rizik kao i radio stanice. Najčešće, kompas je bio jedini pouzdani način navigacije.

Benzin se dosta teško nabavljao gotovo celim putem i kvalitetom je bio daleko ispod našeg. Zato su i „benzinske pumpe" i izvor pitke vode zapravo bili kanisteri prenošeni prvo na krovovima, zatim utovareni na iznajmljeni Land Rover, i na kraju voženi u jednom malom kamionu.

Temperature Nubijske pustinje su bile toliko visoke da su sveža jaja koja su članovi kupovali usput, a koja su se nalazila u gepeku, bila potpuno tvrdo kuvana nakon dnevne vožnje. Voda u velikim balonima koji su bili na krovu je gotovo ključala, pa ste mogli zadobiti opekotine jednostavnim pranjem ruku.

Susret sa vojnim, pograničnim garnizonima u zabačenim delovima Afrike do kojih vest o prolasku ekspedicije često nije ni stigla, nije bio nimalo prijatan i dešavalo se da se ekspedicija nađe pred repetiranim puškama. Problem je bio i činjenica da vojnici nisu razumeli engleski. Međutim, velika olakšica tokom ove avanture je bio postojanje Pokreta nesvrstanih! Crveni pasoš, kao i natpis „Jugoslavija“ na haubi je otvarao mnoga vrata i omekšavao stavove lokalnih vlasti, a nije bila retka ni situacija da komandant kakvog udaljenog vojnog garnizona članove ekspedicije pozdravi na čistom srpskom jeziku, jer je u pitanju bio bivši pitomac JNA.

Lokalno stanovništvo mnogih zabačenih sela nikada pre toga nije imalo prilike da vidi putnički automobil, tako da je Zastava 101 u svom punom sjaju bila velika atrakcija gdegod bi se zaustavili, a zatim bi usledilo čuđenje kako je jedan tako mali automobil uspeo da prođe putevima kuda su pre njega išli samo terenski kamioni.

Šta je sve "kec" prošao?

Činjenica je da se ovakvom avanturom ne može pohvaliti nijedan drugi proizvođač automobila do dana današnjeg. Milan Rakočević uz veliki osmeh i dalje tvrdi da je Zastava 101 zaista bila najbolje vozilo koje su mogli izabrati za ekspediciju - lagan, startan, dovoljno brz, pouzdan i ekonomičan.

Ekspedicija je uspešno prošla kroz pustinjsku oluju Habub. Ova nepogoda značajno je smanjivala vidljivost, utiskivala pesak i finu prašinu u sve šupljine automobila, a trenje peska u vazduhu je naelektrisavalo i ljude i stvari tako da su varnice statičkog elektriciteta stalno sevale. Pa ipak, Kec je vozio i dalje jer je najveća opasnost bila zaustavljanje - pesak bi vrlo brzo zatrpao automobile.

Očekivano, ekspediciju su pratili i kvarovi. Nekoliko nosača motora i jedan karter, dve zadnje viljuške i jedan gibanj nisu izdržali skokove sa visokih dina pri velikoj brzini, kao i oštro kamenje suvih rečnih korita. Mehaničari su sve popravljali na licu mesta, bez usporavanja same ekspedicije.

Najveći problem sa automobilima je bilo utanjanje u pesak, jer su članovi ekspedicije onda morali da guraju, kopaju i svojom snagom odglavljuju automobile iz peska. A tu su bili i sitniji kvarovi… Ispadale su sijalice i osigurači od vibracija na kamenjarima. Kasetofoni su otkazali od visokih temperatura i peska, no Radio Beograd se tih godina ipak čuo na AM talasima čak i usred Afrike!

Ekspedicija se ozbiljno zaustavila u Keniji kada je za 15 kilometara trnovitog puta došlo do masovnog pucanja guma. Razlog je bio očigledan - dugačko, oštro trnje cepalo je gume. To je bio veliki problem jer su one morale da se skidaju pajserima, lepe i ručno pumpaju. U trenutku kada je skoro nestalo flekica za krpljenje i lepka, na pet automobila, ostalo je čitavo samo deset guma. Rakočević i Perić tada su osposobili jedan automobil na koji su natovarili 20 točkova i krenuli da potraže pomoć. Točkove su spuštali na svakih stotinak metara kako bi kasnije znali da se vrate.

Imali su sreće - vrlo blizu ekspedicije u krizi se nalazila baza verske misije. Tu su našli pomoć, ali i najneočekivaniju stvar - mašinu za skidanje guma sa felni. Stanovnici misije su ih srdačno dočekali, natovarili su mašinu na kamion, i skupljajući ostavljene točkove, došli po ostatak ekspedicije. Kola su osposobljena i u dvorištu misije se do narednog dana nastavilo krpljenje probušenih guma.

Zbog pića zamalo u zatvor

Nebrojeno anegdota je ostalo u sećanju i danas živih članova ekspedicije. Većina njih pre podseća na scene iz serijala o Indijani Džounsu nego na stvaran život. Jedna takva priča naročito je koloritna.

Sve se odigralo u Kartumu, glavnom gradu Sudana. Nekoliko članova ekspedicije je uveče odlučilo da ode do lokalne kafane kako bi nazdravili uspešnom putovanju i osetili atmosferu grada. Nisu znali da se alkohol toči do određenih večernjih časova i da je nakon toga zabranjen. Usled opuštene atmosfere, praćene dobrom muzikom i veselim druženjem sa lokalcima, Slobodan Nikolić je izašao da proveri dve Zastave 101 koje su bile parkirane ispred bočnog ulaza u kafanu. Milan Rakočević je motrio situaciju sa prozora.

Odjednom se pojavila policija. Rakočević, ne znajući o čemu se tačno radi, ali svestan da je najveća verovatnoća da će svi završiti u kartumskom zatvoru odakle neće moći da izađu do jutra jer je ostatak ekspedicije uveliko spavao u smeštaju, viknuo je ostalima da beže. I sam je potrčao napolje i uskočio u Zastavu koju je Nikolić, videvši ga kako maše rukama, startovao. Ni vrata nije stigao da zatvori, a Stojadin je leteo niz ulicu u pravoj filmskoj poteri, sa sve rotacijama i sirenama iza sebe.

Direktno su otišli u jugoslovensku ambasadu gde su dobili objašnjenje šta se zapravo desilo. Odmah su u pratnji osoblja otišli u policiju da izvuku uhapšene drugove. Nesporazum je diplomatski rešen i sve se lepo završilo.

Iz pustinje pravo na takmičenje?

Malo je poznato da je Jovica Paliković, jedan od najuspešnijih relista Jugoslavije, tada zaštitno lice Zastava sporta, želeo da iskoristi prisustvo Zastava 101 u Keniji da učestvuje u takmičenju „East African rally“ jer je ruta ekspedicije zahvatala deo itinerera ovog takmičenja.

Uslovi su bili idealni. Četiri brendirana Keca su odgovarala spoljnom izgledu, bili su razrađeni i testirani i, uz par pojačanja snage motora, bilo koji od njih je mogao da se takmiči. Primenjeni su eksperimentalni delovi kao što su uljni pred-filter vazduha, utege prednjeg trapa pod nazivom „sanke“, kao i posebne, pustinjske gume iz Tigra.

Na sve to, dva iskusna mehaničara su bila tu, kao i rezervni delovi. Milan Rakočević je bio dugogodišnji veteran reli sporta kao suvozač Bate Nađa, tu je bio i Džo Perić za bilo koji vid konsultacije oko pripreme za trku.

Zastava je podržala ideju pod uslovom da se tok ekspedicije ne remeti.

Pošto su informacije kasnile zbog odsustva telefonskih linija, Paliković je doleteo u Najrobi da dočeka ekspediciju i krene u realizaciju. Na njegovo razočaranje, Džo, Rakočević, i Ginka Milinković su se složili da bi se odvajanjem resursa ugrozio dalji tok ekspedicije koja je u tom momentu vremenski počela da kasni.

Kilimandžaro je pokoren sa tri automobila

Na kraju, tri Keca stigla su na cilj i osvojila Kilimandžaro. Dogovorom članova ekipe, „Salonac“ i KG-508-56 zaputili su se na prelepe plaže u okolini Mombase, gde je Mioljub Jelesijević načinio egzotične fotografije sa manekenkom Vini Kibujom, koje će kasnije biti proglašene najboljim fotografijama Ilustrovane Politike za 1975. godinu.

A šta je posle bilo sa automobilima sa ekspedicije? Oni su se iste godine vratili brodom iz Mombase, do Rijeke, odakle su ih članovi ekspedicije vozili nazad do Kragujevca. Raspoređeni su po filijalama Zavoda Crvena Zastava i da nakon amortizacije prodati.

Precizne dokumentacije o njima nema, ali se Zastava 101 Klubu javio bivši načelnik Servisne službe u Skoplju, Borislav Matev, koji je potvrdio da je nakon ekspedicije „Salonac“, KG 508-55, bio dodeljen upravo njegovoj radnoj jedinici. Na podu, a ispred prednjeg desnog sedišta, nalazio se zavaren, mali sef za pasoše i novac.

Od slave do zaborava i nazad

Očekivano, veliki broj domaćih medijskih kuća je pratio napredovanje ekspedicije. Informacije su bile prenošene telefonom i teleksom, a fotografije su se slale avionskom poštom. O dogodovštinama Zastave 101 izveštavali su i strani mediji, a naročitu oni iz zemalja kroz koje je ekspedicija prolazila.

Po povratku, TV Beograd je emitovala nekoliko emisija sa kadrovima iz filma.

Ipak, priče je vremenom pala u zaborav. Tek početkom 21. veka o ovom neverovatnom poduhvatu ponovo je počelo da se piše, priča i govori. Od 2023. na inicijativu Milana Rakočevića, tokom rada na knjizi „U srcu Afrike“ i odobrenja Branka Baletića, po prvi put od 1975. film snimljen na ekspediciji je postao dostupan na Jutjubu.