Zašto priča o porodici Mikija i Laleta Vasića podseća na seriju “Grlom u jagode”

Tu su se na neki način ukrstile životne priče dve žene u različitom životnom dobu, iz dva grada sada u već dve različite države, ali sa istom sudbinom – da kao unuke Jovana Vasića, Milena Peterc iz Ljubljane po ocu a Vesna Dropić Suljević iz Tuzle po majci, budu potisnute iz života njegovih sinova, a mojih drugara iz mladosti, Mihajla Mikija i Miodraga Laleta.

“Ne razumem ko su oni, po čemu su čuveni”, komentarisao je neko ko se predstavio kao “Carlki”. Umesto odgovora prepisaću komentar, potpisan sa “Jak”:

“Odgovor svima kojima nije jasno zašto su bitni Vasići: čitajte ljudi polako sa razumevanjem priču o jednoj porodici kroz koju dobijate pregršt slika jednog drugog vremena, običaja, napuštenih ljudskih sudbina... A ako vas ne interesuje, zašto onda to čitate. Meni se bas sviđa. Mogla bi se i serija napraviti…”

S time se složila i čitateljka Rada: “Da, upravo sam to htela da napišem, zaista podseća na seriju ‘Grlom u jagode’. Ja sam deceniju i više mlađa od aktera ove priče, ali kao da se radi o mojoj generaciji, potpuno me vratilo u Beograd moje mladosti, prepoznajem kafane, i mi smo letovali u Baškoj Vodi i Trpnju sa ferijalcima…”

A onima koji su uporno tražili nekakvu poentu čitave priče, odgovorila je Ljilja: “Možda i nije potrebna poenta. Jednostavno opisuje jednu porodicu koja je živela u nekim burnim vremenima i spletom čudnih okolnosti više ne postoji.”

* * *

Napisao sam u drugom nastavku da su Vasići za to vreme bili više nego dobrostojeća porodica. Otac Jovan pukovnik u penziji, majka Ljubica sa činom majora, penzionisana kao funkcioner Opštine Vračar, trosoban stan u centru grada, vikendica u Rogoznici kod Šibenika… Oba sina diplomirani inženjeri (Miki na Mašinskom, Lale na Tehnološkom), odrasli sa decom iz sličnog statusnog miljea…

I još sam dodao da je bilo trenutaka kad sam im, iz moje sirotinjske čukaričke vizure, zbog svega toga zavideo, ali mi se ta razlika nikad nije činila nepremostivom. Čvrsto sam verovao, takvo je bilo vreme i tako su me vaspitali, da svojim znanjem i radom mogu sebi i svojoj porodici da priuštim baš takav, srećan, miran i lagodan život.

Što se u krajnjoj liniji i ostvarilo…

Zato je u pravu neko ko se potpisao sa “Treba znati” da je moj feljton “hronika jednog vremena, gde nije bilo samo povlašćene dece komunista, jer su se i drugi njihovi vršnjaci razvijali i obrazovali”.

U tom smislu komentar izvesnog “Kikija” deluje mnogo više ozlojeđeno i reflektuje sada već uobičajen antagonizam prema tom vremenu: “Imam osećaj da Ivan hoće da nam dočara jedan dosta zanimljiv period u Beogradu, u kome je i sam bio učesnik, kroz likove koje sa kojima se družio, ili ih poznavao. To je doba cvetanja komunizma i meteorskog napretka dece komunističkih bandita nakon Drugog svetskog rata. Ivan dobro zna te generacije, kao i mnogi od nas koji smo se družili sa njima, ali smo imali drugo vaspitanje i pogled na svet, i mnogo manje šanse da uspemo.”

Slično su razmišljali još neki čitaoci kojima je od svega zapalo za oko da su Vasići dobili stan u centru grada i da je Miki sa 27 godina postao direktor nove fabrike u Rumi, te da je zbog toga dobio “kadrovski stan u Novom Sadu”…

Nije mi bila namera i nikad neću na taj način govoriti o svojoj ranoj mladosti i godinama u kojima smo živeli u sasvim drukčijoj državi. U koju sam, možda naivno, čvrsto verovao i zbog koje sam veći deo svog radnog veka proveo u redakcijama koje su se otvoreno suprotstavljale svima koji su tu državu razrušili, raskomadali i pretvorili je u kojekakve spahiluke…

Ako ništa drugo, do kraja svog života im neću oprostiti što su pokušali da unište “zenicu oko svog”, ko zna na šta mislim – razumeće, ko ne zna – nikad mu ništa ni neće biti jasno!

* * *

Za kraj nekoliko sitnica, koje ću svakako ispraviti kad se ovaj feljton jednog dana nađe u knjizi mojih objava na našem portalu:

Profesor zbog koga je Miki promenio smer na Mašinskom fakultetu, što ga je kasnije odvelo u “Petrohemiju” i “Rumaplast”, zvao se Mile Markoski.

Na venčanju Renate i Mikija kum je bio naš drugar Goran Golubović “Pižon”, tako da Miki nije uzvratio kumstvo Bori Kmeziću, samo tri sedmice pre pogibije.

Miki je bio kum i na prvom venčanju u čitavom društvu, kad su se 1970. godine venčali Sonja Opsenica i Zoran Perišić, što takođe govori koliko je bio omiljen među drugarima. To venčanje bilo je u Ivanjici, 20. novembra, tačno šest godina pre Mikijeve pogibije.

Sonja Jauković, koja je odrasla na istom spratu sa Vasićima, napisala mi je da je Ljubica Vasić, kad god je odlazila da obiđe sestru u Ljubljanu, nosila i poklone za unuku Milenu, ali da je sa Renatine strane nailazila na zatvorena vrata.

Darko Šuković, takođe naš drugar iz tog perioda, poslao mi je nekoliko fotografija, koje najbolje ilustruju komentar ispod jednog nastavka, potpisan sa “BMV”: “Kao mlađa sestra nekoliko Vasićevih drugara, divila sam se njihovom drugarstvu i kao dosta mlađa iz prikrajka ih pratila kad su se kod nas u stanu okupljali pre odlaska u provod. Divila sam im se i bila zaljubljena u jednog vragolana!”

* * *

Đorđe Balašević je pevao da „neko to od gore vidi sve, povlači te konce, igra se, postavi na svoje mesto, svako dobro, a zlo još pre, sve vide oči sudbine“.

Miodrag Lale Vasić je umro 20. jula 1988. godine, posle duge i teške bolesti i zakasnelih pokušaja da se pomoć potraži u inostranstvu, a „neko to od gore“ je namestio da poslednja količina lekova stigne iz Moskve nekoliko nedelja posle njegove smrti.

Taj lek je nabavio naš zajednički prijatelj Goran Kolić, a u to vreme ga je u sprečavanju širenja onkoloških oboljenja eksperimentalno koristio doktor Aleksandar Dujić iz Vojno-medicinske akademije, pa je, čudnom igrom sudbine, njegov pacijent postala majka moje Mire, gospođa Cveta Gligić, devojačko Beatović, kojoj su neposredno pre toga prognozirali “još najviše pet, šest meseci života”.

Zahvaljujući tim lekovima i kasnijem lečenju proživela još punih sedamnaest godina, taman da doživi i rođenje drugog praunučeta!

Život se nastavlja…