Učitelj glume Miroslav Mika Aleksić optužen je za silovanje i nedozvoljene polne radnje s maloletnicama, a neke reakcije javnosti traže podsećanje na to šta sve jeste seksualno uznemiravanje.
“Osumnjičeni se tereti, da je u periodu od 2008. do 2020. godine, za izvršenje 8 krivičnih dela Silovanja iz čl. 178 KZ i 7 krivičnih dela Nedozvoljene polne radnje iz čl. 183 KZ na štetu 6 oštećenih, od kojih je jedna maloletna, prema ostalim oštećenima su radnje izvršenja preduzete i dok su bile maloletne i nakon punoletstva”, navodi se u saopštenju tužilaštva o slučaju Miroslava Mike Aleksića.
Silovanje je prinuda lica „na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom“, a kazna je od pet godina zatvora do doživotne, dok se član 183 odnosi na podvođenje i omogućavanje vršenja polnog odnosa s maloletnim licem. Međutim, seksualno zlostavljanje definitivno nije samo silovanje, a srpski Krivični zakonik posebno poglavlje posvećuje „krivičnim delima protiv polne slobode“. Pa, možda je dobar trenutak da se podsetimo šta se sve zvanično računa kao seksualno zlostavljanje, koje je po Vikipediji „nekad označeno kao uznemiravanje, nametanje neželjenog seksualnog ponašanja jedne osobe drugoj“.
Pročitajte još:
U članu 182a se kaže da je polno uznemiravanje „svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje“.
To uključuje i namigivanje i slanje seksi poruka, dodirivanje osobe bilo gde po telu protiv njene volje, komentare njenog fizičkog izgleda aluzijama seksualne prirode, pokazivanje polnih organa…
Autonomni ženski centar (AŽC) ukazuje na konkretne primere seksualnog uznemiravanja na poslu ili u školi/fakultetu, koje obuhvata veliki spektar neprijatnosti koje krše ženska ljudska prava po kriterijumima telesnog, psihičkog, radnog, mentalnog, seksualnog integriteta.
„To su situacije kada kolege/nadređeni/asistenti/profesori/šefovi/direktori/dekani čine ženama sledeće:
– pogledi muškaraca koji su ženama neprijatni, jer imaju određeno značenje van poslovnog konteksta;
– verbalni iskazi seksualnih insinuacija ili sadržaja (prepričavanje seksualnih scena… itd);
– pozivanje na kafu ili ručak u situacijama kada je ženi to neprijatno;
– pozivanje studentkinja ili koleginica da dođu po materijale kod njih kući, ako one to ne žele;
– insistiranje na ličnim podacima kada žena ne želi da ostavi lične podatke;
– telefoniranje ženi posle radnog vremena kada žena to ne želi;
– ucenjivanje žena: na fakultetima i na poslu, da će dobiti veću ocenu ili biti promovisane u slučaju da daju određene usluge;
– ograničavanje kretanja: zaključavanje radnih prostorija (ispitnih kancelarija, sekretarskih kancelarija, itd), insistiranje da se posao obavi na kraju radnog vremena ili u kancelariji kada nema nikog, itd.
– svi oblici navođenja na seksualni čin;
– seksualni čin bilo koje vrste.“
Inače, polno uznemiravanje je u Krivični zakonik ušlo tek 2017. godine, kao i proganjanje, (član 138a) koje nekad ide u istom paketu, a podrazumeva da neko uporno prati neku osobu, pojavljuje se na istim mestima, stoji ispred kuće ili radnog mesta te osobe, šalje poruke telefonom, putem društvenih mreža, ili preko drugog lica, a protiv volje te osobe.
Pročitajte još:
„Važno je da osoba kojoj se to dešava zna kako da sačuva dokaze o zlostavljanju, jer tužilaštvo neće moći krivično da goni lice koje je prijavljeno da čini takve radnje ukoliko nema dokaze. Potrebno je da se sačuvaju sve poruke, da se vodi dnevnik o tome kada se, šta i gde desilo, da li su bila prisutna druga lica i koja, da li na tim mestima ili u okolini postoji sigurnosna kamera, da li je traženo blokiranje na društvenim mrežama, ili blokiranje poziva sa određenog telefonskog broja, ili druge činjenice koje bi mogle da potvrde zlostavljanje. Osoba koja doživljava nešto od navedenog prvo mora da vodi računa o svojoj bezbednosti, kako uznemirujuće radnje ne bi prerasle u nasilje. Čim primeti takve radnje trebalo bi da to kaže osobama iz svog okruženja u koje ima poverenje, kako bi obezbedila svoju „sigurnosnu mrežu“. Te osobe mogu i da posvedoče o uznemiravajućim događajima kada se oni prijave“, ukazuju iz AŽC.
Pomoć žrtvama
SOS telefon Autonomnog ženskog centra je 0800 100 007 i dostupan je radnim danima od 10h do 20h.
Pozivi su besplatni.
Nacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja je 0800-222-003.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar