Pismo ženama iz kojih je Milena Radulović izvukla najgore

Oni nisu uvek ljudi koje ne poznajemo, iako se trudimo da žmurimo tako jako da počne da nam svićka pred očima. To su i naši poznanici, komšije, kolege... Ono što me je posebno iznenadilo i rastužilo ovih dana su neke žene. Nekako su uspele da se izjednače sa nebaždarenim likovima s Tvitera, koji su zbog fejva ili lajka više u stanju da napišu da je Mika Aleksić deci "moralni kompas".Hrabrost Milene Radulović i drugih devojaka koje su učitelja glume, čoveka koji decenijama uživa poštovanje kulturnog establišmenta optužile za silovanje i seksualno napastvovanje nikada neće biti upitna, baš kao ni istina i pravda kojom će se baviti pravosuđe. Najčešći prateći tekst žena koje su se zapitale "zašto je toliko čekala" je ovih dana obavezno bila opasna retorika - ja bih, da sam ja, ja sam.Ima među nama tih nekih žena koje misle da svi treba da se ravnaju prema njima. Iščuđavaju se ako ne misliš, ne radiš, ne biješ, ne reaguješ kao one. Ako bi one silovatelja pesnicom tresnule po nosu, ako bi ga momentalno prijavile - to je jedino normalno i ispravno. A nije. I sve dok budemo polazili samo od sebe, empatija će ostati zakopana u pričama o minulim vremenima kad čovek čoveku nije bio vuk, već podrška.Koga, sestro, zabole šta bi ti uradila? Ti si neki zemaljski bog otac? Nije ti jasno? Pozivaš se na slobodu govora? Jesi čula za Mariju Lukić? I za one koji kratkom suknjom objašnjavaju silovanje? Ma da li si čula sebe? Jer ako čuješ sebe tako nepostiđenu, osornu i zaludnu - biće ti jasno da si i ti razlog što nisu prijavile ranije. A ako ti je teško da to prihvatiš, evo jednog stručnog objašnjenja zbog kog ćeš valjda napokon shvatiti da tvoja glava nije aršin za merenje bilo čega. Osim u četiri zida kad meriš brašno za kolač ili odlučuješ da li bi posle svega svoje dete poslala u školicu glume Mike Aleksića.Objašnjenje je napisao psiholog Aleksandar Dimitrijević."Ne znam ništa o događajima u školi glume. Važno mi je da istaknem da je ćutanje žrtava ključni element traumatizovanosti i da ga srećem u radu sa svakim pacijentom koji ima takvu istoriju. U nizu ću opisati par detalja koje objašnjavam svakoj grupi studenata.1) Traumu je moguće prevazići. Ćutanje koje je okružuje ostavlja dublje posledice. Mentalni poremećaj predstavlja kombinaciju ta dva. Traumatizovano dete kome barem jedna osoba veruje ima velike šanse da se izvuče. Dakle: ništa važnije od razgovaranja.2) Svaka grupa - porodica, razred, kompanija, država - ima razvijene mehanizme ućutkivanja žrtava. Počinioci ne žele da se sazna, žrtve ne žele da budu drugačije i obeležene, svedoci nemaju snage da se suoče. To se vidi po tome koliko je zajednica podiglo spomenike svojim žrtvama.3) Pojedinac suočen s neprihvatanjem i nevericom gotovo automatski počinje da sumnja u svoj um. Iskustvo je traumatsko zato što je bilo potpuno neočekivano, zato što ga je teško zamisliti i analizirati. Što je žrtva mlađa, verovatnije je da će "ućutkivati sama sebe".4) Ne postoji nijedna "formula" o tome šta treba reći. Najvažnije je slušati bez ubeđenja da nešto znate, možete da objasnite ili ste mnogo pametno zaključili. Samo upotrebite svu svoju maštu da zamislite da se to što vam žrtva opisuje desilo osobi koju najviše volite na svetu.5) a) Seksualno nasilje nema nikakve veze sa seksualnošću. b) Politička pomirenja su nemoguća ako sve strane ne vide koliko su drugi zbog njih patili. c) Normalna porodica je nemoguća bez samostalnosti i nezavisnosti žena.Najveći je problem što samo dete više veruje odraslima nego sebi, što dete neće preživeti bez roditelja ali hoće bez svog uma. Ako me otac zlostavlja, a majka ne veruje, ja počinjem da verujem da sam sve to izmislio, da sam ili lud ili zao."*Pomoć žrtvamaSOS telefon Autonomnog ženskog centra je 0800 100 007 i dostupan je radnim danima od 10h do 20h. Pozivi su besplatni.Nacionalna SOS linija za žene žrtve nasilja je 0800-222-003.*Bonus video:https://www.youtube.com/watch?v=gsRzlCLi5Vk***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram