0
Ne sećam se kad sam prvi put ušla u zgradu Bigza, bilo je to pre više od 15 godina, verovatno neka "javna proba", nekog benda koji sam znala. Poslednji put, otišla sam tamo nakon vesti da su drugari koji tamo iznajmljuju prostore dobili naloge za iseljenje, jer je zgrada prodata.
U Bigzu trenutno nema mesta za žalovanje nad prošlim vremenima i dirljive oproštaje. Jedni se iseljavaju, pakuju opremu u ogromne kartonske kutije, vodeći računa da ništa ne zaborave. Drugi žure da snime što više pesama, dok sve ne stane, jer pitanje je šta će biti dalje. Treći pristižu s novim informacijama o nekim napuštenim prostorima u koji bi eventualno mogli da se iznajme, mada će morati da se uloži, ali možda će moći da stane cela ekipa… Jer ta ekipa nije mala, a važno im je da opstanu kao „zajednica“.
Da, svako ko je proveo makar nekoliko sati u Bigzu mogao je da shvati da je to više od niza umetničkih studija u kojima vežbaju rokenrol bendovi; više od alternativnog kulturnog centra; i više od zgrade u kojoj se komšije lepo slažu.
„Zgrada je živa“, bio je naslov kompilacije koju su svojevremeno objavili Manekeni Bigza, i taj slogan dobro ukazuje na činjenicu da sve što se tamo dešava i svi koji učestvuju u tome čine jedan živ, autentičan organizam. Možda čak jedinstven u svetu, ako se uzme u obzir kontekst i prostor u kojem se razvio.
Za mene, to je bilo mesto gde sam upoznala neke od najinteresantnijih ljudi i doživela čuda. S krova Bigza se najbolje video Beograd, uz muziku iz Čekaonice, čuvenog džez kluba. A unutra, u lavirintu punom muzike i boja, najjače se osećala sloboda, kreativnost, duh po kojem je bio poznat u vreme Novog talasa, recimo.
Nova scena pulsirala je u drugačijim vremenima, a kad su ugasili Akademiju i zaključali SKC za rokenrol, bežali smo u Bigz. Svi smo se tu osećali kao deo scene. Bilo je baš dobrih svirki, ali je bilo još bolje kad bismo na nekoj probi svedočili nastanku nove pesme; ili početku nove muzičke saradnje, usput, u hodniku; ili bismo slučajno upali u neki studio i čuli neki mladi bend koji nas oduva i onda se osećali kao da smo prvi otkrili nešto baš veliko…
Pročitajte još:
Bilo je bezbedno, ušuškano, i vrlo bučno, intezivno, onako kako dolikuje urliku ove moje generacije. I ne samo moje – poslednji put kad sam svratila do Bigza upoznala sam neke klince, jedva punoletne, koji su s takvim sjajem u očima i tako velikim ambicijama došli da snime pesmu, a potpuno su svesni i da su ugrabili poslednji trenutak da uhvate delić ove legende.
Čudno je bilo pričati im o alternativnim bazama koje smo nekada držali i o istoriji koja je pisana na zidovima Bigza, u trenutku kad ne postoji nijedno mesto na kojem bi oni mogli sad da sviraju, ali onda shvatiš – ipak to rade, prave pesme, imaju šta da kažu i žele to da kažu oštrim rifovima, glasno i buntovno.
I onda shvatiš – u legendu ide samo zgrada. Ljudi koji su je stvorili nastavljaju da se bore, da maštaju, da vole, da misle, da se povezuju, da zajedno prkose svom sivilu, besmislu, apatiji, mulju u koji nas guraju, da čuvaju plamen. Lepo je to znati.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
