Desanka Maksimović najbolje je opisala ljude koji vole da ostanu sami: Njene reči bole jer su istinite

U jednom od poslednjih velikih intervjua, objavljenom u NIN-u 1992. godine, Desanku su pitali kako podnosi činjenicu da je pesnik, kako je glasilo pitanje, „veliki usamljenik“.

Nije pokušala da samoću predstavi romantičnije nego što jeste.

„Nije lako“, odgovorila je, ali odmah dodala da je za njen rad samoća bila neophodna. Kada bi počinjala da piše, govorila je, prvi uslov bio je da ostane sama, jer se upravo tada u njoj budilo nešto novo što će kasnije postati pesma.

U toj izjavi možda se krije jedan od ključeva za razumevanje njenog odnosa prema samoći. Ona za Desanku nije predstavljala bekstvo od ljudi, već odlazak u prostor u kojem čovek najzad može jasno da čuje sopstvene misli.

I njena svakodnevica govorila je nešto slično. Prema sećanjima njenog sestrića, Desanka je ujutru odlazila na Adu Ciganliju, gde je šetala i pisala, a tek potom se vraćala svakodnevnom životu i ljudima.

Samoća je, međutim, bila mnogo više od njene radne navike. Postala je i jedna od tema njene poezije.

U pesmi koja upravo nosi naslov „Samoća“, ona počinje gotovo kao spokoj: priroda, tišina i udaljavanje od ljudi omogućavaju lirskom subjektu da ostane nasamo sa sobom. Ali kako pesma odmiče, slika postaje mnogo složenija. Samoća više nije samo utočište, već nešto što prati čoveka čak i kada voli i kada je okružen drugima. U jednom trenutku Desanka piše: „puna je mene same moja osama“.

Tu dolazimo do paradoksa o kojem su vekovima govorili filozofi: moguće je biti sam i ne osećati se usamljeno, ali je isto tako moguće biti među ljudima i osećati potpunu samoću.

Desanka kao da je poznavala obe strane tog iskustva.

S jedne strane, čoveku je potreban drugi čovek. Sa druge, postoji deo unutrašnjeg života u koji niko drugi ne može potpuno da uđe. Ljubav može da ublaži tu udaljenost, prijateljstvo takođe, ali je ne može sasvim ukinuti.

Zbog toga njena samoća nije hladno odbacivanje sveta. Naprotiv. Desankina poezija puna je ljudi, ljubavi, prirode, nežnosti i potrebe da se nekome nešto kaže. Ali da bi čovek imao šta da kaže drugima, izgleda da ponekad prvo mora da ostane sam sa sobom.

Šta su veliki mislioci govorili o samoći

Desankino shvatanje ima zanimljive paralele sa nekim od najpoznatijih filozofskih pogleda na samoću.

Artur Šopenhauer bio je njen veliki zagovornik. Smatrao je da čovek tek kada ostane sam može potpuno da bude ono što jeste. Njegova čuvena misao svodi se na to da onaj ko ne voli samoću teško može istinski da voli slobodu, jer smo upravo kada smo sami najmanje prinuđeni da se prilagođavamo drugima.

Fridrih Niče pravio je važnu razliku između usamljenosti i napuštenosti. U „Tako je govorio Zaratustra“ samoća nije predstavljena samo kao kazna. Zaratustra joj se vraća gotovo kao domu, dok istovremeno otkriva da čovek može biti mnogo napušteniji usred gomile nego kada je zaista sam.

Seneka je bio oprezniji. Nije smatrao da treba izabrati ili ljude ili samoću. Njegov savet bio je gotovo savremeno praktičan: čoveku je potrebno i jedno i drugo. Posle previše ljudi potrebna nam je samoća, a posle previše samoće – drugi ljudi. Jedno, kako je pisao, može da nas izleči od zamora koji stvara drugo.

Možda je najpoznatiju i najnemilosrdniju opasku ostavio Blez Paskal. Posmatrajući ljudsku potrebu za neprekidnom zabavom, poslovima i odvraćanjem pažnje, zaključio je da veliki deo ljudske nesreće proizlazi iz jedne stvari – naše nesposobnosti da mirno ostanemo sami u sobi.

I tu se posle nekoliko vekova vraćamo Desanki Maksimović.

Možda samoća nije ni dobra ni loša sama po sebi. Zavisi od toga šta čovek zatekne kada ostane bez buke, razgovora i drugih ljudi. Za nekoga je to praznina. Za nekoga nemir. A za pesnika može biti mesto na kojem, kako je Desanka govorila, počinje da se budi nešto novo.