10
Od nultog trenutka proglašenja pandemije, imao sam osećaj da je kovid 19 povezan sa kretanjima unutar kolektivne psihe. I do danas nisam promenio mišljenje. Svet u kojem živimo, zapadna kultura, trenutno oseća da je pod stiskom nekakve traume, i proživljava krizu koja se ispoljava kroz bolest. To se dešavalo već mnogo puta tokom istorije, ponekad i na mnogo drastičnije načine, kaže za Nova.rs strip umetnik Saša Rakezić, poznatiji kao Aleksandar Zograf.
Saša Rakezić, alijas Aleksandar Zograf jedan je od međunarodno najpriznatijih strip autora iz Srbije. Rođen je 1963. godine u Pančevu, a stripove počinje da objavljuje u časopisima „NON“, „Ritam“, „Rock“, „Mladost“, ali i da piše za „Džuboks“. Već devedesetih uspeva da sa svojim delima „izađe“ van granica Srbije, počevši da objavljuje radove u inostranstvu, najviše u Americi. Zografova bibliografija broji na desetine i desetine naslova, a učestvovao je na mnogim međunarodnim strip festivalima, konferencijama, izložbama, od Italije, preko Velike Britanije do Amerike. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su Specijalno priznanja za doprinos srpskom stripu ili „Todor Manojlović“.
Davno ste izjavili da ste sebi samo zakomplikovali život pretvorivši Sašu Rakezića u Aleksandra Zografa. Mislite li to i sad?
– Ne znam kako sam uopšte došao na ideju da smislim pseudonim. Činjenica je da, kada sam počeo da potpisujem svoje stripove pseudonimom, uopšte nisam ni sanjao da ću delati na internacionalnoj sceni. Ponekad je bilo teško odlučiti šta bi trebalo potpisati imenom a šta pseudonimom. Uglavnom članke potpisujem kao Saša Rakezić, a stripove kao Aleksandar Zograf. Ipak, istina je da je taj pseudonim bio lakši za izgovor u većini zemalja nego moje pravo ime, iako ne mogu da kažem da mi je to od neke velike važnosti. Čak i danas srećem ljude koji ne znaju da su Saša Rakezić i Aleksandar Zograf isti čovek, ali ne mari. U svakom slučaju, kao da sve to nije bilo deo nekog razumskog plana, već pre poigravanje, improvizacija koja se pretvorila u nešto veće, možda sudbinu…
Šta vas je kao klinca ponukalo da počnete da iscrtavate, kako ste jednom rekli, svoj imaginarni svet na drugoj planeti?
– Teško da bih bio u stanju da to objasnim čak i samom sebi, ali još u predškolskom periodu sam počeo da zamišljam svoj svet, nešto kao privatnu planetu. To je zapravo bila hrpa crteža, po najrazličitijim sveskama, i ta faza iscrtavanja trajala je godinama, možda sve do početka tinejdžerskog doba. Zanimljivo je da sam to iz nekog razloga krio od drugih, čak i od roditelja. Mislim da su mi ti crteži izgledali kao nesavršeno dečije maštanje, što je verovatno i bilo, uprkos vrlo detaljnom zamišljanju svakog detalja na tom drugom, ali ipak mom svetu…
Nedavno ste, povodom izložbe u Muzeju Jugoslavije posvećene „Alanu Fordu“ učestvovali u onlajn diskusiji sa Lazarom Džamićem. Koliko je taj „Ford“ ili pak neki drugi strip uticao na vas da se „odmetnete“ u tom pravcu?
– Svakako da je strip o „Alanu Fordu“ bio značajna inspiracija. Imao sam sedam godina kada je strip počeo da izlazi u Jugoslaviji, i mislim da sam već to, prvo izdanje, video kod nekoga, i od drugog ili trećeg broja sam počeo i sam da kupujem sva izdanja tog stripa koja su se nakon toga pojavila. Knjiga Lazara Džamića „Cvjećarnica u Kući cveća“ se bavi neverovatnim uspehom koji je ovaj strip ostvario u Jugoslaviji, i može se reći da je ovde bio popularniji nego čak i u zemlji nastanka, Italiji. Van ove dve zemlje, strip o „Alanu Fordu“ je ostao nepoznat. Džamićeva knjiga dokazuje da je to bio jedan od fenomena popularne kulture koji su se najdublje ukorenili u zemlji koja se zvala Jugoslavija. Iako sam se bavio drukčijim temama u svom radu, mogu da pretpostavim da je „Alan Ford“ bio jednako uvrežen u mojoj imaginaciji, kao što je to bio slučaj sa gotovo svim pripadnicima bar nekoliko generacija ljudi na ovim geografskim koordinatama. Igrom slučaja, lično sam priredio prvu izložbu na ovdašnjim prostorima, gde je bilo moguće videti, pa čak i kupiti (po tada još uvek umerenim cenama) originalne crteže „Alana Forda“. Bile su to table iz „klasičnih“ epizoda (prvih 75 brojeva) koje je crtao legendarni Magnus, prema Bunkerovim scenarijima. Kvalitet je znatno opao kada je Magnus prestao da crta ovaj strip – izložba je, inače, bila održana 2002, u okviru Internacionalnog festivala autorskog stripa „Grrr!“, kojeg sam organizovao u Pančevu. To je bilo moguće zahvaljujući entuzijazmu italijanskih prijatelja, koji su, sakupivši crteže iz kolekcije poznatih kolekcionara, čitavu izložbu preneli u svom prtljagu, i kasnije vratili natrag. Danas je cena tih crteža porasla, ali takođe i troškovi izložbi, koji podrazumevaju skupo osiguranje. Bilo mi je vrlo drago da se slična ali mnogo veća izložba posvećena originalnim crtežima iz „Alana Forda“ održala najpre u Ljubljani, a nakon toga i u Muzeju Jugoslavije u Beogradu.
Kako se danas sećate vremena kada ste praktično kao još tinejdžer postali saradnik „Džuboksa“?
– Bilo je neobično, zato što još nisam napunio 18 godina kada sam počeo da pišem za jedan od najčitanijih listova u Jugoslaviji. Moj prvi članak objavljen je 1981. godine. Jedva sam čekao da postanem punoletan da bih mogao da otvorim račun u banci i uopšte primim honorare, koji su čekali da budu isplaćeni (smeh)… Za „Džuboks“ sam objavljivao članke uglavnom o avangardnim izvođačima kao što su „The Residents“, „Red Crayola“, Lori Anderson… Mnogi od članaka nastali su u saradnji sa Predragom Popovićem, od koga sam mnogo naučio. Bio je nešto stariji i gledao je i upoznao neke od izuzetnih bendova sa nove scene tokom svojih poseta Njujorku. Popović, koji danas živi u Londonu, nadareni je odgonetač i tumač pojava na sceni popularne muzike, a u ona vremena mi smo o svemu diskutovali, ponekad i pisali. Bila je to velika škola. U „Džuboksu“ sam bio prisutan sve do momenta kada je Branko Vukojević prestao da bude glavni urednik, 1983. godine. Branko je zapravo bio taj koji me je pozvao da objavljujem članke u „Džuboksu“ samo na osnovu fanzina koje sam samostalno objavljivao, kao deo „uradi sam“ izdavaštva, počev od 1979. godine. To je bilo zanimljivo vreme, novotalasna muzika je bila među najuzbudljivijim dešavanjima na ukupnoj ovdašnjoj sceni, ikada. Uprkos tehničkim nesavršenostima, pa i skromnim sredstvima, ovo je bila sredina koja je iznedrila neke od zaista sjajnih izvođača, kao što je novosadska grupa „Luna“ (a bilo je još odličnih postava pre i posle njih). Jedna tako snažna pojava ozrači čitavu scenu, uprkos činjenici da „Luna“ nikada nije bila širokoprihvaćena. Vremenom je rok muzika postajala sve više ustajala za moj ukus, i počeo sam da eksperimentišem sa crtanjem stripova, sve dok to nije postala moja primarna aktivnost.
Još od devedesetih godina prošlog veka prisutni ste na internacionalnoj sceni. Koliko je u ono vreme zatvorenosti, sankcija, bede u ovoj zemlji, bilo teško probiti granice i to iz Srbije, Pančeva?
– Da, ja sam počeo da objavljujem najpre za američke izdavače, zapravo prvi zainteresovan da objavi moje samostalne naslove bio je „Fantagraphics Books“, možda i najznačajniji izdavač alternativnog stripa. Bilo je protiv svih pretpostavki da bi neko iz malog Pančeva uspevao da objavljuje u Americi, usred krize koja je razdirala ovu zemlju, da ne spominjem sankcije i sve katastrofe koje su se u to vreme dešavale… Međutim, nešto me je okrenulo na tu stranu, iako u to vreme još nisam ni kročio na američko tle. A kada sam prvi put boravio u SAD već sam imao nekoliko zbirki stripova kod tamošnjih izdavača, izlagao sam u galerijama i imao čitav krug prijatelja među tamošnjim crtačima. Ali mene je, pre svega, privukla činjenica da je tamo postojala snažna i zanimljiva scena kada je autorski, nekomercijalni strip u pitanju. Jedna od mojih ideja bila je i da umetnik treba da se obraća publici ma gde se ona nalazila, da bi trebalo da prevaziđe ograničenja i uskogrudost, ako hoćete, samo jedne sredine. Danas je to nešto skoro normalno – zahvaljujući internetu, mnogi kreativci sarađuju sa kompanijama iz raznih zemalja, ili recimo drže onlajn predavanja. Verovatno se to još uvek više dešava u sferi komercijalnih, a manje u sferi autorskih delatnosti, ali tokom devedesetih uopšte nije postojala ni zamisao da bi tako nešto bilo ostvarivo. Kako su se devedesete približavale svom kraju, tako je i evropska strip scena postajala otvorena za nove ideje, i ja sam sve više bio aktivan u Evropi, a sve manje u SAD.
Više od 15 godina u „Vremenu“ izlaze vaši stripovi. Kako ste doživeli to što je jedna „neozbiljna stvar“ završila u ozbiljnom nedeljniku?
– Kao i mnogo toga u mom životu, to se dešavalo nekako samo od sebe. Kada me je sada već pokojni Dragoljub Žarković pozvao da redovno objavljujem stripove u „Vremenu“, mislio sam da će to biti jedan mali i zanimljiv eksperiment. U Srbiji nije postojala tradicija da „ozbiljni“ nedeljnici objavljuju autorski strip, čak i u razvijenim zemljama to je još uvek retkost. Međutim, od 2002. godine do danas redovno objavljujem po dve strane stripa u „Vremenu“, i ti radovi bivaju sabrani u kolekcije stripova, a poslednja pod nazivom „Ohrabrenja“ pojavila se pre dve godine. Takođe, već dosta godina, doduše ne sa takvom učestalošću, objavljujem za italijanski nedeljnik „Internazionale“. Oni su zainteresovani za neku vrstu strip putopisa iz različitih krajeva Srbije i Evrope, tako da se tu pruža mogućnost da tragam za zanimljivim predelima i sadržajima. U naizgled zabitim mestima i udaljenim selima pronalazim ponekad vrlo zanimljive priče. Ljudi obično žude za nekim egzotičnim destinacijama, ali postoji mnogo toga uzbudljivog odmah tu, iza ćoška…
Pre tačno godinu dana, posle Italije, i u Berlinu je predstavljen film „Poslednja avantura Kaktus Bate“. Šta vas je ponukalo da krenete u realizaciju ovog filma koji donosi jednu tragičnu priču?
– Da, film, kojeg je režirao Đorđe Marković, bio je predstavljen na više festivala i na projekcija širom sveta. Film govori o sudbini strip crtača Veljka Kockara, koji je bio streljan pod optužbom (iako nikakvog suđenja nije ni bilo) da je saradnik okupatora. Nakon 1944. godine ovaj slučaj je bio gotovo potpuno zaboravljen. Strip istoričar Zdravko Zupan je, prikupljajući podatke o strip autorima sa ovog područja, shvatio da o Veljku Kockaru zapravo niko ništa ne zna. Čak je sreo i strip crtača koji je tvrdio da je on bio taj koji je crtao stripove tridesetih i četrdesetih godina, upotrebljavajući pseudonim Veljko Kockar! Nakon što je Zdravko Zupan prerano preminuo, nastavio sam da tragam za ovom pričom, i to je osnovna potka dokumentarno/igrano/animiranog filma „Poslednja avantura Kaktus Bate“. Nakon svih istraživanja, moglo je jedino da se zaključi da je mladi crtač, poreklom iz Osijeka iz srpsko-hrvatske porodice, jedna od najvećih nada predratnog beogradskog kruga strip autora, stradao bez razloga, pošto nikada nije nacrtao ništa što bi čak i iz daleka moglo da se okvalifikuje kao nacistička propaganda. U isto vreme, zajedno sa nemačkom vojskom iz zemlje su pobegli ljudi poput Konstantina Kuznjecova, izvanrednog strip crtača, ali koji je učestvovao u kreiranju najodvratnije nacističke propagande, i bio na čelu studija kojeg je okupator u te svrhe formirao u Beogradu. Kuznjecov bi mogao da bude tema nečijeg budućeg istraživanja, možda i filma… Ironijom sudbine, nakon što je proveo neko vreme u američkim pritvorskim jedinicama, počeo je da crta stripove i karikature koje bi mogle da se nazovu američkom propagandom, koja je doduše bila benignija od one koju je kreirao pod nacistima. U poratno vreme preselio se u SAD, gde se tokom Hladnog rata, hvalio time da je svojim crtežima kritikovao komuniste, prećutavši da je to radio za račun nacističke propagandne mašinerije…
Poslednjih godina okupirani ste temom Drugog svetskog rata. Koliko vam je bilo bitno da u knjizi ispričate priču o svojoj baki i deki, ili da napravite strip o Miklošu Radnotiju?
– Bečki izdavač „Bahoe Books“ objavio je knjigu mojih stripova sa tematikom iz Drugog svetskog rata. Isti materijal bi trebalo da se pojavi u Italiji, ali je to neizvesno zbog situacije sa koronom koja je ostavila težak trag na tamošnje strip izdavaštvo. Iako nije u pitanju strip nego tekstualni prilog, deo ovog projekta je i priča o mojoj babi i dedi po majčinoj liniji. Oni su za vreme okupacije učestvovali u tajnoj mreži koja je organizovala otpor, ali i prikupljanje i distribuciju hrane za zatočenike logora u Banjici. Još pre početka rata, iako je bio sindikalni aktivista, ali ne i član Komunističke partije, moj deda se upoznao sa Borom Baruhom i drugim aktivistima sa beogradskog univerziteta, komunistima i pripadnicima drugih levičarskih organizacija, koji su često morali da se kriju od policije. Moj deda je u njima video borce protiv establišmenta, i pružao im je pomoć tako što ih je krio u tajnoj odaji kafane koju je držao u Krnjači. S obzirom da policija nikada nije provalila ovo sklonište, sakrivanje ljudi se nastavilo i nakon početka rata; sada su tu našli sklonište oni koji su se krili od nacista… U ovim aktivnostima, moj deda je sarađivao sa Dušanom Bogdanovićem, potpredsednikom Narodne seljačke stranke, koju je predvodio Dragoljub Jovanović, možda najdosledniji političar koji se ikada pojavio na našim prostorima. Većina članova ove stranke se pridružila partizanskom pokretu otpora, uključujući recimo i Stojana Koraksića, koga su pod stravičnim okolnostima ubili četnici – Stojan je bio otac našeg proslavljenog karikaturiste Koraksa. Uprkos srčanoj borbi protiv okupatora, pripadnici ove stranke (bar oni koji su doživeli završetak rata) često bi padali u nemilost svojih saboraca koji su nakon što su prestale borbe formirali novi establišment. Sve su to teme koje izazivaju svojom kompleksnošću.
A strip o Miklošu Radnotiju, mađarsko-jevrejskom pesniku koji je stvarao poeziju u borskim rudnicima koje su nacisti pretvorili u radne logore, je priča o stvaralačkom porivu koji ruši sve prepreke. Strip je preveden na mađarski, italijanski, nemački i japanski, a uskoro bi trebalo da se pojavi u prevodu na španski, u izdanju koje će biti objavljeno u Argentini. Trenutno je ovaj strip i deo postavke „Missing Stories“, umetničkih radova koji su inspirisani prisilnim radom u toku okupacije. Izložbu će tokom marta i aprila biti moguće videti u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, u Novom Sadu.
Mislim da je takođe zanimljivo da će moji stripovi posvećeni šestoaprilskom bombardovanju Beograda biti izloženi kao intervencija u okviru stalne postavke Muzeja Jugoslavije u Beogradu.
Buvljaci su za vas još jedan izvor inspiracije. Koje blago pronalazite na buvljim pijacama?
– Na buvljim pijacama pronalazim zanimljive stare publikacije, pisma, ponekad i predmete. Oni često završe u mojim stripovima, zato što verujem da je to odličan izvor za proučavanje ljudskih bića, predmeta koje proizvode, misli koje beleže… Slično kao muzeji ili arhivi, s tim što na buvljacima ima dosta toga što izmiče pažnji društvenih institucija, što je potisnuto, zaboravljeno, nesistematizovano. Kao priča koja bi tek trebalo da bude ispričana. Dakle, to je svakako zanimljivo za nekoga ko traga za scenarijima na nedeljnom nivou. Zanimljivo je da su me nedavno kontaktirali sa Univerziteta u Ohaju (Ohio State University), i zamolili da im predložim nekoliko tema koje bi bile predmet mog onlajn predavanja. Pošto se u svojim stripovima bavim različitim aspektima koji me zanimaju, predložio sam nekoliko mogućih tema, ali je njima najzanimljivija bila ideja o predavanju o buvljim pijacama kao izvorima inspiracije za stripove! Nakon predavanja, usledili su pozivi sa još dva američka univerziteta. Mislim da buvlje pijace predstavljaju nešto kao univerzalni simbol ljudskosti.
Godinama objavljujete svoje hipnagogičke vizije. Kakve su one u poslednje vreme?
– Oduvek me je zanimalo kako se formiraju slike u našim glavama, i kako san utiče na naše živote. Tako sam došao do vizija koje su negde između svega toga, halucinacije iz polusna, koje se nazivaju još i hipnagogičkim vizijama. Godinama već beležim prizore koji za tren bljesnu ispred zatvorenih kapaka – oni najčešće podsećaju na apsurdne crteže, koji izmiču zdravorazumskom tumačenju. Ponekad u njima ima nekog iščašenog humora, ali je teško izraziti to rečima, kao što je teško objasniti slike Renea Magrita. Hipnagogičke vizije koje beležim danas, jednako su „pomerene“ kao one od pre dvadeset ili trideset godina.
Koliko strip može da bude uticajan i ubojit. I koliko je ovo idealno vreme za strip koji bi iskazao neku vrstu političke ili društvene angažovanosti?
– Mislim da savremeni strip poseduje potencijal da se bavi mnogim temama koje se tiču stvarnog života, stvarnih problema. A naša zbilja je prepuna kontradikcija, nepravdi, zabluda… Mislim da sve to može biti jednako dobro izraženo kroz strip, kao i kroz književnost ili film, od kojih se možda pre očekuje društveni angažman.
Na jednom od svojih stripova ispisali ste da „mogućnosti postoje“. Koje su to mogućnosti u ovom trenutku?
– „Mogućnosti postoje“ je nešto kao moj životni moto. Verujem da u životu preovlađuje pozitivni princip, iako prečesto sve izgleda zaludno i besmisleno. Mislim da je u ovom trenutku uspeh ako istrajete da se dosledno bavite svojom kreativnošću.
Kakav je danas „život jednog strip crtača“, da parafraziram naziv jedne od vaših izložbi u Hrvatskoj? I šta trenutno radi Aleksandar Zograf?
– U zagrebačkom prostoru pod nazivom „Močvara“ pre dve godine sam imao svoju prvu retrospektivnu izložbu. I danas sarađujem sa „Močvarom“, na seriji razgovora putem Zum programa. Vodio sam razgovore sa ljudima raznolikih profila, kao što su Robert Kramb, Slobodan Tišma, Peđa Vranešević i Lazar Džamić. U momentu kada je mogućnost susreta ograničena, mislim da je dobro da makar onlajn pokušamo da razmenimo mišljenja i da razgovaramo, umesto što se još dublje umotavamo u vlastite čaure.
A život strip crtača je uvek ispunjen novim traganjima, i novim pronalascima. Trenutno radim na stripu koji će se baviti naseobinama Francuza u Banatu. Manje je poznato da su taj prostor u 18. veku, između ostalih, naselili i doseljenici iz Francuske, Katalonije i drugih zemalja, koji su postali deo nacionalnog šarenila ove sredine.
Kad se danas setite svog putešestvija iz Nemačke, gde ste predstavljali knjigu i film, za Srbiju uoči zatvaranja granica zbog pandemije, i pesme koja se orila „Korona, korona, koronaaa“ na aerodromu, koliko vam sve to izgleda nadrealno? Ili situacija u kojoj smo i danas?
– Od samog početka, od nultog trenutka proglašenja pandemije, imao sam osećaj da je kovid 19 povezan sa kretanjima unutar kolektivne psihe. I do danas nisam promenio mišljenje. Svet u kojem živimo, Zapadna kultura, trenutno oseća da je pod stiskom nekakve traume, i proživljava krizu koja se ispoljava kroz bolest. To se dešavalo već mnogo puta tokom istorije, ponekad i na mnogo drastičnije načine. Ono što je novo, jeste da je zahvaljujući poodmakloj globalizaciji to osećanje teskobe prošireno na čitavo čovečanstvo, zapanjujućom brzinom. Prošlog marta, kada je sve počelo da se dešava, zatekao sam se u Berlinu, gde sam imao izložbu, promociju knjige i projekciju filma, ali sam ubrzo bio prisiljen da ekspresnom brzinom otperjam natrag za Srbiju, zajedno sa hiljadama zbunjenih i sluđenih. Već tada mi je palo u oko da prosperitetne zemlje nisu pokazale ništa manji stupanj iracionalnosti u tim okolnostima, od recimo balkanske gologuzije. Štaviše, čitava paranoja oko Kovida-19 bila je pokrenuta upravo od strane zapadnih zemalja. Oni su ti koji i inače projektuju globalne trendove, a ostali, čak i ako malo gunđaju u početku, ubrzo krenu da trčkaraju za njima, u strahu da ne ispadnu smešni ili anahroni. To sam video i na samom početku strke oko Kovida-19, nakon nagoveštaja sveopšteg zaključavanja, kada je ono silno ljudsko mnoštvo navrlo na aerodrome, autobuske i železničke stanice, u nameri da uteknu u svoje zemlje porekla. Videlo se da je to bio koncept potekao iz prosperitetnih zemalja, njihovi građani su sa lakoćom menjali skupe avionske rezervacije, i provlačili kartice plaćajući vanredne hotelske smeštaje ili šta je već trebalo. Za to vreme, hiljade i hiljade siromašnijih milelo je kud su mogli; radnici iz istočne Evrope (zaposleni na crno) napuštali su svoje s mukom ugovorene ilegalne poslove, mnogi su proveli više nedelja spavajući po aerodromima… Ne mislim da bi zbog toga trebalo kriviti ljude iz prosperitetnih zemalja. Ali, to govori o podeljenosti i socijalnim razlikama koje postoje u našem svetu. Čak i u bogatim državama poverenje u vladajuću elitu i političare nije na zavidnom nivou, a u manje efikasnim društvima još je mnogo gore, ali će priča o „nevidljivom neprijatelju“ svakako još neko vreme zaseniti sve ove probleme.
Kad se sve ovo završi sa pandemijom, hoćemo li se vratiti na staro, kako ste zapisali pre gotovo godinu dana u autorskom tekstu u „Vremenu“?
– Zanimljivo je da su mnogi primetili te reči u mom članku… Ne znam da li je to zvučalo preoptimistično (smeh)… Zapravo nisam mislio da ćemo se vratiti starom komoditetu (ako je ikada postojao), već da će se ljudi vratiti staroj rutini, starim predrasudama i starim mrzovoljama, kada prođe ovo „vanredno stanje“ koje je proizvela korona. Međutim, sada se pitam da li će sve to uopšte ikada da prođe – očigledno da ne bi bilo neobično da se pandemija produži u beskraj, i da izolacija i strah od drugog postanu način života…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
