0
"Dok se panika zbog koronavirusa širi, moramo da donesemo ključnu odluku - ili da primenimo najbrutalniju logiku po kojoj opstaju samo najotporniji ili da pribegnemo nekoj vrsti redefinisanog komunizma, uz svetsku koordinaciju i saradnju", smatra filozof Slavoj Žižek.
Poznati filozof kulture, zbog svojih tekstova i stavova često iznošenim u popularnim medijima, nazivan i MTV-marksistom, u tekstu objavljenom na portalu „Raša tudej“, kaže da „mediji neprekidno ponavljaju sintagmu ‘bez panike’, a onda dobijamo izveštaje koji ne mogu a da je ne izazovu“, te da ga ta situacija „podseća na one kakvih se seća iz svoje mladosti u komunističkoj zemlji“. „Kada su zvaničnici iz vlasti uveravali javnost da nema mesta panici, ta ubeđivanja smo svi shvatali kao jasan znak da su oni sami u panici“, piše Žižek.
Žižek piše da panika ima sopstvenu logiku, poredeći primer sa nestašicom toalet-papira u Velikoj Britaniji sa incidentom iz socijalističke Jugoslavije.
„Odjednom su počele da kruže glasine da nema dovoljno toalet-papira u radnjama. Vlasti su odmah izdale saopštenje da ima dovoljno toalet-papira za normalnu upotrebu. To ne samo što je bila istina, što je iznenađujuće, nego je i većina ljudi poverovala da jeste istina. Međutim, prosečni kupac rezonovao je ovako: znam da papira ima dovoljno i da su samo glasine da ih nema, ali šta ako ih većina uzme zaozbiljno i počnu panično da kupuju zalihe, pa zaista izazovu nestašicu? Zato bolje da i sam nakupujem zalihe“, opisuje Žižek, ukazujući na to da i danas možemo da vidimo takve postupke u Britaniji ili Kaliforniji.
On primećuje da ovakvo širenje panike prati i suprotnost: njen izostanak „tamo gde bi bila potpuno opravdana“, podsećajući da smo nakon epidemija SARS-a i ebole bili uporno upozoravani da je „pitanje trenutka kada će izbiti znatno jača epidemija“, da pitanje nije uopšte bilo „da li će“, nego „kada će“, ali da to svet uopšte nije shvatio ozbiljno i time se smo se bavili samo u filmovima katastrofe poput „Zaraze“.
„Ta suprotnost“, ističe Žižek, „govori nam da panika nije dobar način za suprotstavljanje pravoj opasnosti“, te da, kada panično reagujemo, mi zapravo „opasnost ne prihvatamo ozbiljno, nego je trivijalizujemo“. Šta bi onda bila odgovarajuća reakcija na epidemiju koronavirusa, šta bi trebalo da naučimo i da uradimo kako bismo joj se ozbiljno suprotstavili, pita filozof i predlaže neku vrstu „redefinisanog komunizma“.
„Kada kažem da epidemija koronavirusa može da pruži novi zamah života komunizma, moje tvrdnje su, očekivano, ismevane. Iako izgleda da je snažan pristup krizi kakav je primenila kineska država upalio, bar mnogo bolje nego onome što se dešava sad u Italiji, stara autoritarna logika komunista na vlasti takođe pokazuje ograničenja. Jedno od njih bilo je da je strah od javljanja loših vesti onima na vlasti (a i javnosti) prevladao stvarno stanje stvari – to je bio očigledan razlog zbog kog su oni koji su prvi proneli vest o novom virusu uhapšeni“, piše Žižek u tekstu za „Raša tudej“, pozivajući se na izveštaje „Biznis insajdera“ i „Blumberga“, gde se navodi i da su, da bi se očuvao privid da je sve u redu “najmanje tri grada zadala fabrikama kvote za korišćenje struje”, da bi tim podacima lokalni zvaničnici visokim zvaničnicima „pokazali oživljavanje proizvodnje”, zbog čega „pojedine fabrike uključuju mašine da rade u prazno“.
„Možemo samo da pretpostavimo šta će se dogoditi kada visoki zvaničnici na vlasti primete prevaru: direktori će biti optuženi za sabotažu i surovo kažnjeni, što će ponovo pokrenuti magični krug nepoverenja…“, napominje Žižek i dodaje da će biti potreban „neki kineski Džulijan Asanž da bi se pokazalo kako se Kinezi nose sa epidemijom“.
Kakav „redefinisani komunizam“?
Žižek navodi da ne misli „na takav komunizam“. A na kakav onda misli?
Da bi se odgovorilo na to, kaže Žižek, potrebno je čitati saopštenja Svetske zdrastvene organizacije i ukazuje na ono u kom čelnik SZO Tedros Adanom Gebrejesus navodi da su zdravstvene ustanove širom sveta sposobne da uspešno spreče širenje virusa. Tu organizaciju zabrinjava što „u nekim zemljama nivo političke posvećenosti ne prati nivo opasnosti“ i Gebrejesus ističe da nema mesta izgovorima da se primene planovi koje te zemlje imaju spremne decenijama, te da „ova epidemija može biti savladana, ali samo uz kolektivan, koordinisan i sveobuhvatan pristup koji uključuje kompletnu mašineriju vlasti“.
Žižek ističe da bi se na to moglo dodati da bi takav „sveobuhvatan pristup“ trebalo da znači uključenje „mašinerije“ koja prevazilazi okvire vlada pojedinačnih zemalja.
„On bi trebalo da obuhvati mobilisanje ljudi na lokalu izvan okvira kontrole države, kao i snažnu i efikasnu međunarodnu koordinaciju i saradnju. Ako hiljade budu smeštene u bolnicu zbog problema s disanjem, znatno će se povećati potreba za respiratorima, a da bi bili nabavljeni, država bi trebalo da interveniše isto kao kad nabavlja oružje u slučaju rata, i to bi trebalo da se zasniva na saradnji među državama. A kao i pri vojnoj saradnji, informacije bi trebalo da se dele, a planovi da budu sasvim koordinisani. Sve to podrazumevam pod ‘komunizmom’ potrebnim danas”, piše Žižek.
Kao dodatno objašnjenje, Žižek citira i Vila Hatona, britanskog političkog ekonomistu, koji navodi da „jedna vrsta neregulisane globalizacije, zasnovane na slobodnom tržištu, sa svojim krizama i pandemijama izvesno odumire“, ali da se rađa „drugi oblik, koji prepoznaje međusobnu zavisnost i prioritet zajedničke akcije“.
Žižek se slaže sa Hatonovom analizom u „Gardijanu“, gde ističe da su snazi princip „svaka zemlja za sebe” i nacionalne zabrane izvoza najvažnijih proizvoda, poput medicinske opreme, uz problematična razumevanja situacije u zemljama ponaosob.
„Epidemija koronavirusa ne ukazuje samo na ograničenja globalnog širenja tržišta, nego i još fatalniju ograničenost nacionalističkog populizma koji insistira na suverenosti država: gotovo je sa tim ‘Amerika (ili ko već) na prvom mestu!’, jer i Amerika sada može da bude spasena samo kroz koordinaciju i saradnju na globalnom nivou”, napominje Žižek.
„Nisam utopista“
Filozof dodaje da nije utopista, niti „priziva idealizovanu sliku solidarnosti među narodima“, nego naprotiv, da „aktuelna kriza jasno pokazuje da su solidarnost i saradnja na globalnom nivou u interesu opstanka upravo svakog od nas“ i da je to „jedina racionalna stvara koja može da se uradi iz čistog egoizma“.
„Širok komunistički pristup kakav zagovaram jedini je način da se prevaziđu ta primitivna vitalistička shvatanja“, ističe Žižek, navodeći kao primer debate u Velikoj Britaniji oko uloge „tri mudraca“ za slučaj povećanja razmera epidemije i nemogućnosti medicinara da svima pruže pomoć.
„Protokol ‘tri mudraca’ podrazumeva da će tri savetnika u svakoj bolnici biti prinuđena da odlučuju o racionalnoj upotrebi opreme poput ventilatora i kreveta, u slučaju da bolnice budu preplavljene pacijentima. Na kakvim kriterijumima će ‘tri mudraca’ zasnivati svoje odluke? Da žrtvuju najstarije i najslabije? Ne otvara li to i direktan put korupciji? Zar takvi pristupi ne pokazuju da se pripremamo na primenu najbrutalnije logike o tome da opstaju samo najjači? Zato, još jednom, ovo je ključna odluka: ili to ili neka vrsta redefinisanog komunizma”, zaključuje Žižek.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
