“I eto mene, u telu jedne žene. Ruke sam strpljivo skrstio, čekam i pitam se ko sam ja, zbog čega sam tu. Oči mi se čežnjivo sklapaju kad se setim kako sam nekad bludeo u prozračnoj telesnoj vrećici, lebdeo sanjiv u mehuru misli, u svom sopstvenom okeanu, u usporenim satima, nežno se tarući o providne stege svoje tamnice, te opne što ti se poverava i treperi, makar i prigušenim glasovima zaverenika u nekom nepočinstvu. Beše to moja bezbrižna mladost“.
Ovako započinje roman engleskog pisca Ijana Mekjuana “Orahova ljuska“ (202 str. preveo Vladimir D. Janković, izdavač: Čarobna knjiga Beograd). Odmah vidimo da nam se u prvom licu obraća mali junak iz majčine utrobe, željan da istrči na pozornicu života, ali već ozbiljno opterećen svim onim što dopire do njega. Njegova majka Trudi (skraćeno od Getrruda) poremetila je odnose sa njegovim ocem Džonom, koji je rešio da se povuče iz braka, ona je ostala u velikoj londonskoj kući spremna na svaki način da je mimo svakog sporazumnog dogovora zadrži za sebe (procena vrednosti je sedam miliona funti, zamašno bogatstvo). Sa njom je ostao Džonov brat Klod (skraćeno od Klaudije), već su uspostavili intenzivnu seksualnu vezu, a u pohlepi za vrednom kućom pletu zločinački plan koji ne ostavlja vidnije tragove (vlažni san svih ubica kako izvesti “savršeno ubistvo”, bez mogućnosti da ruka pravde stupi u dejstvo).
I tu se javlja jedna nevolja koju brakolomnici nisu predvideli: neimenovani Hamlet iz majčinog stomaka već primećuje da je “vreme iskočilo iz zgloba” (iskaz Šekspirovog junaka nastao četiri veka ranije, u drami koja nosi njegovo ime). Koliko su se vremena promenila pokazuje već i to da je novi, nerođeni Hamlet suočen sa moralnim izazovima pre zvaničnog rođenja, a na javi ga ne čeka zvanje kraljevskog sinovca (princa), već strah da će odrasti u nekom javnom sirotištu.
Naslov svog romana Mekjuen je preuzeo iz Hamletovog vapaja: “u oraha bih ljusku sputan mogo biti (…) samo da ružnih snova nema.” Šekspirov junak je slobodno šetao dvorcem u Elsinoru, čitao knjigu (neki smatraju, Montenjeve eseje), bio okružen sagovornicima-uhodama, Polonijem, Rozenkrancom, Gildensternom (sve ih je metodično poubijao), verenicu Ofeliju oterao u ludilo (smrt). Junak novog doba, njegov neimenovani dvojnik leži zarobljen u majčinoj “orahovoj ljusci”. Kad na kraju nešto uradi, možda je to samo užas, na njegovu štetu, pitanje je sad.
Varijacija na Šekspirove junake oko princa Hamleta bilo je i dosad. Šezdesetih godina prošlog veka britanski pozorišni istraživač Piter Marovic načinio je 50.minutnu verziju Hamleta na kružnoj klackalici, “Mašina Hamlet” (izvedena sa velikim uspehom u Zagrebu na Međunarodnom festivalu studentskih pozorišnih scena). Američki klasik Džon Apdajk napisao je istorijski ljubavni roman “Gertruda i Klaudije“, engleska romansijerka Ajris Mardok je načinila poetski roman o Hamletu “Tamni princ”, ali to sve deluje prilično konvencionalno u poređenju sa smelom i intrigantnom idejom Ijana Mekjuena da svoj roman sa zapletom oko “nečeg trulog u državi Danskoj”, prebaci u današnje vreme i priču saopšti u prvom licu fetusa koji se u majčinoj utrobi suočava sa nevoljama koja su danskog princa sačekala tek u zrelom životnom dobu.
“Orahova ljuska” pokazuje zašto je Mekjuen jedan od najznačajnijih pisaca današnice. Iz potpuno iskošenog ugla, mali junak razmišlja o odjecima iz spoljneg sveta koji dopiru do njegove krletke, uz uobičajene, za ovog pisca, gotičke elemente pretećeg hotora, crnog humora, uz trilerske elemente koji na kraju uključe zvaničnu policijsku istragu (to nije današnji Balkan gde se pravosuđe lomi svakog trena). Iako je referenca na Šekspirov kultni tekst lako prepoznatljiva (sa razumljivim odstupanjima), u romanu se nijednom ne pominju imena Šekspira, Hamleta… Dobro se čita, i bez toga.
Rođen 1948, Makjuen je već prvom zbirkom kratkih priča osvojio nagradu “Somerset Mom”, a onda je za romane dobio Nagradu Buker (uz šest nominacija), francusku nagradu Femina, Šekspirovu nagradu (1999), nemačku “Gete”, izraelsku “Jeruzalem”. Koja je izazvala buru u Izraelu jer je Makjuen imao hrabrosti da predloži doseljenicima iz Evrope da prepuste deo pustinje na upravu starosedeocima, Palestincima. Otišao je po nagradu i nije popustio ni za jotu.
Njegove najpoznatije knjige, “Betonska bašta”, “Crni psi”, “Amsterdam”, “Iskupljenje” (doživeo izvrsnu ekranizaciju sa Kirom Najtli i Siršom Ronan), “Solar” prevedene su na najznačajnije svetske jezike, u najuglednijim engleskim novinama (u opštem medijskom srozavanju drže barjak) često polemisao o političkim temama, izbegavajući onu andrićevsku mudrost: u ćutanju je sigurnost.
Privremeni zarobljenik u majčinoj opni ima o mnogim bitnim stvarima svoja stanovišta i primedbe, jer njegova majka od jutra do mraka sluša programe Svetskog servisa Bi-Bi-ja, sve dopire do njega i uvodi ga u složeni svet koji ga čeka. Sa druge strane njegov otac je priznati pesnik koji rado glasno izgovara svoje stihove, ali i birane mislioce na kojima nesuđeni Hamletov sabrat kali svoj ukus. Možda će se neko zapitati, da li je u toj fazi oblikovanja moždanih i senzornih funkcija to moguće, ali na to imam laički odgovor: baš me briga šta bi rekli moderni neurolozi, oni nemaju odgovore ni na neka jednostavnija pitanja o odnosu kognitivnih i etičkih dilema kod odraslih, podložnih skenerima i laserima.
Junakova mišljenja su zabavna i podsticajna, polako počinje da razvija hedonističke sklonosti kad majka Trudi gucne neka birana vina o kojima ja ne znam ništa (osim one “odvratne“ istarske malvazije koju sam zavoleo po preporuci pacijenta AV). Posebno je dramatično kad dečak oseti veliki pritisak na svoju ljušturu koji preti da ga uguši. Čim njegov stric krene da obavlja čuvene “engleske smešne pokrete” (izraz poslovičnog britanskog lorda), nešto golemo tvrdo nasrće na njega, jedva spasava dušu.
Pošto ne planira da se preda, zamišlja svet krajem 21. stoleća – potrošene prirodne rezerve, nove ratove: o njima zna malo, ali pošto stalno dopiru glasovi kako se u nekim plemenima ratovi započinju kako bi se domoroci priveli blagodetima demokratije, očekuje da se od tog zaraznog hobija neće lako odustati.
Glavna muka se dečaku javlja kad Trudi i Klod krenu da smišljaju kako da otruju njegovog oca. Pošto dozna dobro razrađen plan, on postaje nehotični saučesnik, jer na njega više niko ne računa. Nevolja povelika, plan je izveden, počinje zvanična istraga, u pranoidnom strahu Trudi i Klod spremaju beg preko granice. I tu nerođeni Hamlet izvede osvetnički plan: usled ritanja nogicama u majčinoj utrobi vodenjak pukne, kreće prerani porođaj. Propast zlikovačkog plana. A novorođeni Hamlet našeg doba? Ne gine kao njegov daleki prauzor, ali ga čekaju mračne godine neizvesnog odrastanja.
Ovaj izvrstan roman virtuozno je sa engleskog preveo iskusni prevodilac Vladimir D. Janković, kojem dugujemo desetine vrhunskih dela moderne engleske, američke i francuske književnosti. Kad u knjižari ugledam njegov potpis ispod nekog meni ne mnogo poznatog pisca, odmah kupujem knjigu. I dosad se nisam prevario. Malo je takvih: Zoran Paunović (engleski), Srpko Leštarić (turski i arapski), Elizabet Vasiljević. Mirjana Ognjanović (italijanski), Mirjana Miočinović, Olja Petronić, Kolja Mićević (francuski), Božidar Zec (nemački), Jasmina Nešković (portugalski)… Ima toga još ali, što bi rekao Famozni Bas, nema karaktera.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare