Žiri NIN-ove nagrade ostavio nam je na raspolaganju malo nade i dug razgovor o prećutanom

Reakcija na finalni izbor romana za 71. NIN-ovu nagradu

„Književnog genija, a njega je teško definisati, ne možemo otkriti bez usredsređenog čitanja“, piše Harold Blum. „Čitalac uči da se identifikuje sa onim što oseća kao veličinu koja može da upotpuni jednu ličnost, a da ne ugrozi njen integritet. `Veličina` je možda izašla iz mode, kao i transcendentalno, ali je teško živeti bez nade da ćemo naići na izuzetnost.“

Smisao i logika u umetnosti nisu problem, njih tamo naprosto nema. Lepota i učinak književne reči nisu izmerive, niti treba da budu, a opet se uporno bavimo njihovim vrednovanjem - domenom u kom se graniče zemlja izuzetnosti i zemlja propagande i uticaja. Čini se, ipak, da nas je svaka napetost u razmišljanju o vrednovanju napustila: umesto očekivanjima i prognozama, sve više ćemo se baviti onima kojih nema, izostavljenima i prećutanima.

Logično: jer ako želimo da se bavimo budućnošću svog čitanja, bavićemo se kanonom srpske književnosti, razmišljaćemo o hronikama njegovih praznih soba, o mogućnostima njegovog obogaćivanja i dinamizovanja, ne demonizovanja. Čitaoci i čitateljke žele nove primere izuzetnosti u svojoj lektiri, ali i nove pustolovine po svojoj meri.

Žiri NIN-ove nagrade obrazložio je sve svoje krugove, izbore i odluke u dovoljnoj meri da nam ostavi na raspolaganju malo nade i dug razgovor o prećutanom. Članovi žirija pominju da je u njihovim izborima bilo „previše knjiga sa istom temom“, ali se i nadaju da će se „zabaviti o dobru“.

Kako bi izgledala istorija prećutanih u kontekstu nagrada, kako bi mogao da izgleda kolumbarijum zanemarenih vrednosti i ispuštenih šansi? Oto Horvat i Borivoje Adašević, Mirjana Đurđević i Mirjana Novaković, Ljubica Arsić, Vladislav Bajac, Jovica Aćin, Uglješa i Radivoj Šajtinac, Mileta Prodanović, Judita Šalgo, Boba Blagojević, Laslo Blašković samo su neki od onih članova i članica akademije paralelnih dimenzija koji nikad - nikad ponovo ili nikad više - neće moći, želeti ni hteti da budu deo istorije nagrađivanja, iz poetičkih ili tehničkih razloga. Neki od njih nisu više sa nama, većina onih koji su još tu pisaće i dalje bez obzira na svu suvišnost i neizmerivost umetnosti - a neki su odlučili da biraju društvo.

Ostaje da se vidi hoće li zaostavština Gorana Petrovića zaista ponuditi romaneskni ciklus koji se bavi strukturom celog jednog sveta, društvenom hijerarhijom jednog doba i načinom na koji se u tom svetu prihvataju običaji i čuda. Ostaje da se vidi da li će intergeneracijska tema emotivnog (samo)ranjavanja i anksioznosti biti potisnuta i zaboravljena (a pristupaju joj, svako na svoj način, Velikić, Šurbatović i Katarina Mitrović, i ne samo oni) ili jasno verifikovana u narednim godinama. Ostaje da se vidi da li će zaista pisci posvećeni žanrovskoj književnosti morati da se vrate zatočeništvu malih enklava, jer ih velike nagrade očigledno neće.

Ono što opstaje veličanstveno, i ono što daje veru, jeste žensko iskustvo, i njegovo sve temeljnije, sve intrigantnije tematizovanje; ono je toliko dugo bilo prećutano, skriveno i nepriznato da se taj rudnik iskustva i imaginacije neće moći još dugo iscrpsti. To je tema koja budi želju da kao čitaoci pristupimo i u iskustvo drugih marginalizovanih i prećutanih, onih koji zavičaj u književnosti nikad nisu ni imali.

Dolazi vreme borbi i bojkota, vreme velikih odluka. „Kad je teško, raspust“, rekao je jedan studentski transparent. Nagrade su tako postaje najlepša i najlepršavija od svih tema: uživajmo u iščekivanju.

Autorka je profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, književna kritičarka i teoretičarka, članica mnogobrojnih žirija (nagrade: Meša Selimović, NIN, Stevan Sremac, Pekićeva stipendija) i stalni književni kritičar dnevne novine Nova i portala Nova.rs

Bonus video: Stevo Grabovac