3
Svaki građanin koji otputuje u inostranstvo istovremeno je i diplomata, na mikro planu predstavlja Srbiju. A svi umetnici koji putuju ili žive u inostranstvu menjaju sliku naše zemlje svojim delanjem. Ne možemo svi da se merimo sa Kuturicom i Đokovićem ili Nemanjom Radulovićem i rano preminulom kompozitorkom Isidorom Žebeljan koji su takođe zvezde, ali doprinosimo tome. Sigurna sam da je to naša glavna snaga i da bismo morali da se konsolidujemo oko takvih tačaka, kaže za Nova.rs glumica Vjera Mujović koja je proletos objavila monografiju „Kulturna diplomatija u službi Srbije“.
Monografija u izdanju Instituta za političke studije deo je njene doktorske disertacije „Kulturna diplomatija kao činilac promene imidža Republike Srbije u svetu“ na Fakultetu za medije i komunikacije univerziteta Singidunum. Doktorirala je prošle godine, a tezu je radila kod Nade Popović Perišić koja je, prema njenim rečima, mnogo učinila za našu kulturnu politiku.
Jedan od recenzenata, prof. dr Darko Tanasković, zapisao je, između ostalog: „Monografija dr Vjere Mujović vredan je i osvežavajući iskorak u misaonom i metodološkom odnosu prema složenoj problematici kulturne diplomatije, a i kulturne politike. Ona predstavlja funkcionalnu i primenljivu sintezu teorijskog promišljanja i praktičnog iskustva u oblasti kojoj je posvećena… U našoj sredini, ovo je pionirski pokušaj sistemskog objedinjavanja praktičnih iskustava i teorijskog promišljanja jedne značajne komponente celokupnog nastupanja Srbije u međunarodnim odnosima, komponente čiji bi doprinos predstavi o njoj u svetu mogao biti neuporedivo veći nego što je to danas…“.
Vjera Mujović rođena je u Podgorici 1972. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Predraga Bajčetića. Članica je Narodnog pozorišta. Dobitnica je nagrada „Mata Milošević“, Zlatni vitez u Moskvi za ulogu Aglaje u predstavi „Idiot“, a na XXIV Festivalu ruske klasike nagradu za najbolje glumačko ostvarenje za ulogu Sonječke, kao i nagrade na festivalu monodrame Zvaigzne u Rigi (Letonija) i tri nagrade na pozorišnom festivalu Vrostja, u Vroclavu, u Poljskoj.
Govori ruski, engleski i francuski jezik, a služi se i italijanskim. U domenu javne diplomatije, učestvovala je u brojnim akcijama, od kojih izdvajamo izložbu „Jasenovac – pravo na nezaborav“, januara 2018. u Njujorku u Ujedinjenim nacijama, otvaranje Hebrejskog centra u Beogradu, kao i Srpsko-jevrejskog centra „Sveti Sava i Jehuda Alkalaj“ u Jerusalimu, 2019. godine.
Pored glume, bavi se muzikom, pisanjem i prevođenjem. Snimila je dva muzička CD-а: „Viens“, mini-CD na francuskom jeziku, i „Začem“, sa ruskim pesama. Autor je dve knjige proze: „Registar kreveta, čežnji i opomena“ i „Nisam ovako zamišljala život“. Sa ruskog je prevela roman „Cinici“, Anatolija Marijengofa, dramu A. Getmana (po romanu Nabokova) „Dama, kralj, pub“, a sa francuskog komad Žaka Duajona „Osveta jedne žene“.
„Murmansk, severni polarni krug, festival Polarna zvezda, Ukrajina, Kiev, Suzirja, Moskva, Tjuz, Hanover, Minhen, Gastajg, Jermenija, Jerevan, Armmono, Moskva, Lobnja, Festival ruske klasike, Zlatni vitez, Pariz, Kulturni centar, Riga, Letonija, Zvaigzne, London, Norveška, Bergen, Oslo, Švedska, Linčeping, Geteborg, Štokholm, Jenčeping, Sankt Petersburg, Poljska, Vrostja, Varšava, Vroclav, Torunj, Austrija, Beč, Salcburg, Braunau, Kanada, Toronto, Montreal, Budimpešta, Tekelianum, Grčka, Atina, Krf, Vido, Gruzija, Kuba, Havana, Mongolija, Sveta Muza…“ , zapisala je autorka u uvodu monografije „Kulturna diplomatija u službi Srbije“.
– To su samo neka od mesta u kojima sam gostovala kao glumica. Mnoga od njih ne bih se setila da turistički posetim, a obogatila su me. Radila sam u stranim produkcijama, učestvovala na raznim festivalima, bila deo programa koji su namenjeni našoj dijaspori, posebno u Rusiji i frankofonom svetu, i videla sam koja je problematika i zanimljivosti, tako da me je to iniciralo da počnem da se bavim kulturnom politikom i diplomatijom. Kultura i umetnost su instrumenti i mostovi koji govore razumljivijim i lepšim jezikom i utiču na bolju sliku Srbije u svetu. Tako sam iz prakse ušla u istraživanje ove sfere i time sam se bavila čitavu deceniju – priča Vjera Mujović, koja je tokom tih godina i empirijski analizirala međunarodnu kulturnu saradnju naše zemlje.
Intervjuisala je, kako kaže, stotinu umetnika koji su kao nosioci kulturnih aktivnosti izneli svoja iskustva i stavove, kao i strane diplomate u Srbiji i naše u svetu koji su izneli mišljenja o pitanjima kulture diplomatije i o njenom uticaju na promenu imidža Srbije u svetu.
– Veliki broj naših umetnika živi u inostranstvu, a Srbija nema njihovu bazu podataka. Jovan Filipović ima, i širi svakog dana, bazu akademske srpske dijaspore, koja je takođe jako važna za kulturnu diplomatiju na posredan način. Jer sada se širi polje diplomatije naročito javne, koja više nije tradicionalna, pa tako, na primer, jača diplomatija socijalnih mreža – objašnjava naša sagovornica i napominje da je neophodno umrežavanje naših ljudi koji žive van matice jer ogroman broj istaknutih i obrazovanih stručnjaka, srpska elita, danas živi u dijaspori.
Ona ističe da na nastupima u inostranstvu nikada nije imala neki neprijatan događaj sa kulturnim poslenicima iz takozvanih „neprijateljskih“ država.
– Čak smo se svi pazili da budemo obazriviji, a posle kada smo bili na nekim zabavama shvatili smo da se te političke nesuglasnice nas ne tiču. I onda je jasno da su kultura i umetnost polja slobode i dobrog delovanja i nešto za šta treba da se uhvatimo kao država.
Moramo mnogo toga da učimo, nastavlja Vjera Mujović, i dodaje da smo fantastični u individualnoj praksi, ali smo manje organizovani kada su institucije u pitanju.
– Verovatno zato što postoji sistemski nedostatak pre svega finansija, a onda neodgovarajuća planska i kadrovska politika. Austrija, na primer, kada pravi planove kulturne diplomatije, može da kaže ove godine stavlja akcenat na film, sledeće na klasičnu muziku manjeg formata, a naredne na orkestarsku. Mi još ne možemo da određujemo akcente naših kulturnih programa i sadržaja nego se koprcamo i borimo.
Zato to treba sistemski rešavati, kaže ona, a to je dugotrajan, spor proces u promeni imidža Srbije u svetu.
– I time sam se najviše bavila. Da ne prepričavam sve, ali recimo da moramo da ulažemo, između ostalog, u lektorate, koji su veoma važni jer na taj način se ulazi u strukturu edukativnog sistema druge zemlje. O njihovoj važnosti je pisao Miroslav Perišić u knjizi „Diplomatija i kultura“. Jugoslavija je prvi lektorat osnovala u Lionu 1948. godine. Hrvatska danas ima 60, Slovenija 45, a mi mislim 13 jer smo izgubili veliki broj naših lektorata a neke izdržavaju zemlje prijema. To su ogromna ulaganja koja donose dugoročnu korist. Kod nas čak ne postoji nadležnost u toj oblasti koja je važna prosvetno – obrazovna delatnost kulturne diplomatije. Sad je napravljena radna grupa između Ministarstva kulture i Ministarstva nauke i prosvete koja će se time baviti.
Vjera kaže da su muzički i likovni programi najprijemčiviji za inostranstvo jer nemaju jezičku barijeru.
– S druge strane, mislim da je neizmerno važno ulagati u prevođenje. Do sada sam kupila između 50 i 70 knjiga Mome Kapora „Vodič kroz srpski mentalitet“ jer je na engleskom jeziku i nosila ih na poklon kada sam odlazila na gostovanja u inostranstvo. Trudila sam se da pronađem Andrićevu „Na Drini ćuprija“ na jeziku zemlje u koju idem jer ona mora da se čita na maternjem jeziku da bi je čitalac razumeo. Ali to je nemoguća misija, može da se pronađe samo na engleskom jeziku. Pa Orhan Pamuk je postao svetski poznati pisac jer je Turska država ulagala u prevode njegovih knjiga. Moramo da ulažemo u prevode knjiga, monografija, kao što je na primer fantastična „Šljiva, bre“ Petra Lazića. Mi smo toliko kretaivni, spremni da brzo reagujemo, da improvizujemo, duhoviti, ali tapkamo u mestu.
Mi nažalost, dodaje ona, trenutno imamo samo jedan kulturni centar – u Parizu.
– A to su mesta gde se predstavlja naša kultura građanima drugih zemalja, a za to su potrebne finansije, delegiranje programa, da ne budu samo tradicionalni sadržaji nego i savremena umetnost. Ja sam u svom radu sklona malim mobilnim formama visokog kvaliteta, koji zadovoljavaju visoke kriterijume jer se bavim važnim temama koje volim da prikažem iz nekog drugog ugla. Tako sam napisala komad „Mala crna haljina“ posvećen Koko Šanel u kojoj igram sa Radom Đuričin. Gostovale smo u našem Kulturnom centru u Parizu 4. marta i tom prilikom je bilo i mnogo Francuza, uglednih kulturnih poslenika, glumaca, kritičara, koji su bili oduševljeni što su dobili jedan srpski kulturni sadržaj a na francusku temu i to je bio način da se otvori dijalog. Ovo je primer kulturne diplomatije, a on je bio izvodljiv zato što sam se izborila da se u našem kulturnom centru prvi put koriste slušalice zbog prevoda predstave – priča Mujović i ukazuje da su ona i Rada Đuričin na sebi imale sve što je napravljeno u Srbiji.
Naša sagovornica napominje da je do sada uradila mnogo projekata i da neće odustati jer joj oni donose radost stvaranja i emocije tokom igranja.
– Svoje znanje i iskustvo sam sistematizovala u ovoj monografiji. Ali džaba su nam sve teorije ako ih ne sprovodimo u praksi. To je sistemski problem. Mora da postoji ravnoteža od građanina diplomate do institucija koje se bave kulturnom diplomatijom. Ministarstvo kulture treba da radi svoj deo posla u okviru kulturne politike, i one strategije koja je pisana, gde su bile neke opšte smernice. Bar nije bilo neke preciznosti u vremenu kada sam je čitala dok sam pisala svoj rad. I naravno, Ministarstvo kulture i Ministarstvo spoljnih poslova moraju tesno da sarađuju – smatra Vjera Mujović, koja je 4. novembra igrala poslednju predstavu i priznaje da joj pozorište užasno nedostaje.
– Imam neka snimanja, ali najviše vremena provodim u pisanju. Završila sam novi dramski tekst, pišem sada drugi i mislim o trećem. I planiram da napišem svoju treću knjigu, da zaokružim taj moj kupusarnik – navodi ona.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
