INTERVJU Đorđe Kosić: Čekamo Treći svetski rat i žalimo se na pogrešno biljno mleko u kafi

U centru pažnje "Centrale za humor" su glumci Jovan Tanić (u impresivnom izvođenju Miloša Đorđevića) i Aleksandar Cvetković (Radovan Vujović), pored kojih je prva liga humorističkih i glumačkih teškaša predratnog Beograda – Žanka Stokić (takođe impresivna Vanja Milačić), Ljubinka Bobić (Suzana Lukić), Mirko Milisavljević (Pavle Jerinić), kao i svojevrsni „uljez“ u ovoj ekipi Nikola Popović (Jovan Jovanović). Svoj rad u pozorištu svi su skupo platili, a Tanić i Cvetković su i streljani po kratkom postupku.

Đorđe Kosić je pripremu i rad na tekstu započeo baš u godini kada se navršava 80 godina od streljanja Tanića i Cvetkovića, a za Nova.rs kaže da smo ovim ljudima nešto ostali dužni.

- Šta god ja ili bilo ko verovao o njima, ono što je definitivno greh jeste da nisu doživeli suđenje. U trenutku tranzicije i haosa uspostavljanja jednog sistema, oni su protiv prava i pravde streljani po kratkom postupku. Bez pravnog sistema (koji funkcioniše!) ne postoji ni država, već samo privid države koji brani one sa najviše uticaja. A znamo da ko se ne suoči sa prošlošću, osuđen je da je ponavlja.

U predstavi su posebno potresni poslednji trenuci predstave, u kojima čujemo glas stvarne Žanke Stokić i drugih glumaca. Koliko si se oslanjao na dostupne istorijske dokumente i svedočanstva o njima, a koliko si imao slobodu da se sa tim malo i poigraš? Čini mi se da njima ne bi smetalo ni da si se malo više "igrao".

- Sa jedne strane, pisanju teksta je prethodilo zaista temeljno istraživanje biografija likova i istorijskih okolnosti, tu je stvarno veliki posao uradila dramaturškinja na projektu, Jefimija Sekulović. Osećao sam odgovornost da uradim "domaći" kako treba, jer ipak je reč o ljudima kojih se i danas sećaju poznanici. Sa druge strane, puko predstavljanje biografskih činjenica, koliko god uzbudljivih, ne čini dramski tekst. Tako da sam dopustio sebi razne umetničke slobode u samoj konstrukciji i raspisivanju likova.

Primera radi, za Cvetkovića postoji podatak da je bio kockar. Iz toga je nastala čitava scena u kojoj on igra ruski rulet sam sa sobom - po dramskom principu dovođenja premise do krajnje konsekvence. Ili, na primer, postoje podaci da je Tanić zaista istovremeno šurovao i sa četnicima, i nedićevcima, i socijalistima, i partizanima. Da bi on bio dramski uzbudljiviji lik, odabrao sam da ga raspišem ne samo kao oportunistu, već i kao vrhunskog cinika koji prepoznaje besmislenost sveta kao jednu farsu, i koji zapravo i svoj život vodi na isti način na koji je pravio skečeve. Na taj način on postaje ne samo istorijski zanimljiv lik, već i dramski. Ovaj princip generalno važi za ceo tekst - krenuo sam od istorije, a onda u interpretaciji pustio mašti na volju.

Prostor u kome sam imao apsolutnu slobodu igre jesu skečevi. Jedino što je ostalo od njih jesu, u najboljem slučaju, naslovi ili poneki kratki opis sižea. Uživao sam pišući te delove, i bila mi je neka poetska lepota u tome da te pučke skečeve "niske" komedije, za koje su dobijali svojevremeno najoštrije kritike, gledamo na sceni Narodnog pozorišta. Na kraju, mislim da mi je najlepši kompliment koji sam dobio taj da su ljudi zaista mislili da su u pitanju skečevi iz tog vremena.

U komadu otkrivamo mnogo o skrivenom životu Beograda u periodu oko Drugog svetskog rata, od putujućih trupa koje su bile poput neke preteče stand-up megazvezda današnjice, do manje-više otvoreno queer glumaca poput Mirka Milisavljevića. Niko od njih kao da pojma nije imao šta ih čeka iza ćoška. Kako je to moguće?

- Postojala je jedna generalna neverica u mogućnost još jednog Svetskog rata. Evropa se još uvek oporavljala od Prvog rata, a Srbi i od balkanskih ratova pride. Osim toga, Hitlera dugo niko nije uzimao za ozbiljno. Ljudi se sa jedne strane brane racionalizacijom, a neki od argumenata i danas zvuče poznato - na primer, neće to Evropa dozvoliti. I naravno, čuvene demagoške priče o prijateljskim vezama između naroda, koje se obično svedu na interes i srazmeru ulaganja, rizika i dobiti.

Vidimo i danas koliko se Evropa bori za određena prava koja zagovara kako i kad joj odgovara. I nije to samo stvar Evrope već svetske politike. Ali na stranu filozofiranje o politici, mislim da često zaboravljamo da ljudi "žive život" i u vanrednim okolnostima, dok okolo njih "kuva". Setimo se samo zaoštravanja konflikta u Ukrajini. Istovremeno se očekivao Treći svetski rat i nuklearna katastrofa, pravili su se mimovi na tu temu, a ljudi su i dalje u susednim zemljama išli na letovanja, u bioskop i pozorište, žalili se na pogrešno biljno mleko koje su im sipali u kafu i slično.

Zato je taj "skriveni život" koji spominješ izuzetno zanimljiv, ta istorija privatnog života, jer se u tome krije punoća, lepota i apsurd života. Ne postoje jasni rezovi i ljudi su retko svesni da žive u velikom istorijskom trenutku. Kad se o tome ne vodi računa pri pisanju, dobiju se oni trenuci koji su urnebesni, kao u jednoj domaćoj seriji gde vojnik stupa i objavljuje svima: "Gospodo, počeo je Prvi svetski rat."

Predstava se bavi pitanjem na koje ne postoji jednoznačan odgovor: Kako ostati čovek u neljudsko vreme? Kako igrati komedije dok na Terazijama vise ljudi? Kako su na to pitanje, po tvom sudu, odgovorili Jovan i Aca?

- Kao što si lepo primetio, odgovor nije jednoznačan, i teško je suditi o postupcima ljudi kojima je mač nad glavom. Da li su stvarno verovali da komedijom pomažu narodu okupiranog Beograda ili ne, ostaje otvoreno. Komedija može biti fenomenalno sredstvo političke borbe, i protivotrov strahu i cenzuri, kao spomenuti mimovi ili davanje nadimaka (ceo "Ćaci" fenomen je savršen primer toga).

Komedija ne mora biti povlađivačka prema vladajućim strukturama, i postoje nagoveštaji da su se Cvetković i Tanić trudili da budu subverzivni koliko su mogli. Sa druge strane, imamo Ljubinku Bobić koja je sa početkom rata prestala da nastupa u potpunosti. Ona je time definitivno odbranila svoje ideale, ali da li je njena obustava rada više pomogla okupiranim sunarodnicima nego što bi da je igrala za njih?

Naravno, nema govora da su Tanić i Cvetković de facto sarađivali sa nacistima i jesu se materijalno okoristili u ratu. Da li su oni taj novac koristili da pomognu sunarodnicima, i da li su sadržaji tih skečeva bili subverzivni ili ne, to su bila pitanja za sud, do kog oni nisu ni stigli. Mislim da svakako nisu zaslužili kraj koji im je život namenio.

Teme ovog komada su tokom SFRJ bile praktično zabranjene, jer u NOB nije smelo da se dira. Onda tokom devedesetih, a bogami i danas, imamo talas ozbiljne revizije istorije i rehabilitacije saradnika nacista. Veruješ li da ćemo ikad imati punu sliku o tim događajima?

- Mislim da nećemo. Između ostalog i jer ne postoji dokumentacija, i to ne u smislu da je zapečaćena ili skrivena već je prosto nema. Ako je i bilo, verovatno je namerno uništena da prikrije brljotke poput streljanja Tanića i Cvetkovića. Sve što znamo o okolnosti smrti Tanića i Cvetkovića je rekla-kazala, a sve su šanse da će tako i ostati. Talas revizionizma koji si spomenuo je opasan ako se koristi kao sredstvo relativizacije nacističkih zločina. Oni su bili zlo. Tačka.

Danas svedočimo jačanju desnice u svetu i relativizaciji istorije koja može biti vrlo opasna. Istine koje nam se na oči dešavaju, govore nam (kroz impresivnu mentalnu akrobatiku) - samo su nam se učinile. Ilon Mask nije uradio zighajl (dvaput), nego mu se omaklo (dvaput), i slučajno je podržao radikalnu desnicu u Nemačkoj uključivanjem preko video poziva na miting; ljudi su se tokom protesta sami od sebe razmakli u istom trenutku, nije bilo nikakvog povoda već je u pitanju masovna panika; i tome slično. Dakle, sa jedne strane, totalna relativizacija, sa druge strane, apsolutne izjave i osude.

Danas je najradikalniji stav kritički razmišljati sa "plusevima i minusima". Ako mišljenje ne staje u naslov vesti, bolje da se nije ni desilo. Kada danas neko relativizuje saradnju sa nacistima govoreći da su se ljudi samo 'snalazili', to nije opasno samo zato što menja prošlost, već zato što time šaljemo poruku da je takvo ponašanje prihvatljivo u budućnosti; sa druge strane, ako ne razumemo okolnosti u kojima se to desilo, ako ih po kratkom postupku osudimo, kako da razumemo svoje društvo i istoriju?

Kada ih gledamo na sceni, utisak je da su u pitanju živi ljudi, ovde među nama. Ne samo zbog sjajne glumačke ekipe, nego i zbog teme koja deluje bolno aktuelna. Da li sam paranoičan kada vidim sličnost između njihove životne situacije i ovoga što se dešava u Srbiji danas? Kako igrati komedije dok ljudi ginu pod nadstrešnicama?

- I meni se čini da su glumci, svi odreda, i ništa manje rediteljka Olja Đorđević uradili vrhunski posao u oživljavanju ove priče. A da odgovorim na pitanje, mislim da nisi paranoičan ni najmanje. Paralele se same nameću, iako nismo izmišljali nikakve istorijske okolnosti. U pitanju su vrlo slični politički mehanizmi, i slične filozofske dileme. Dosta smo razgovarali na ovu temu dok smo pripremali predstavu i suočili se sa istim pitanjima. Na kraju smo došli do toga da je ova predstava, uz sva druga građanska sredstva kojima možemo da se koristimo, naš najbolji način umetničke borbe.

Pretpremijera kojoj sam prisustvovao održana je na dan kada je objavljena smrt Vukašina Crnčevića, 16. žrtve pada nadstrešnice u Novom Sadu. Na kraju predstave, održan je minut ćutanja preminulom Vukašinu. Iz publike, a čini mi se i sa scene, čuli su se samo jecaji. Kako zamišljaš komad o ovome što nam se danas dešava koji bi bio napisan za 80 godina?

- Da, i meni je to bilo potresno. Ne mogu ni da zamislim kako je porodicama nastradalih. Ne želim da budem defetista i fatalista, pa ću reći samo – nadam se da se ljudi u budućnosti neće prepoznati u našim pričama onako bolno jasno kao što se mi danas možda prepoznajemo u priči o "Centrali za humor".

Moram da pitam i ovo: Koja ti je omiljena fora ili vic iz komada?

- Ovo je baš spojler, ali volim na kraju, dok čekaju na streljanje, kad Tanić ispriča vic: "Priča jedan otac svom sinu kako su početkom rata Nemci sve postrojili i rekli: - "Ili ćemo vas jebati ili streljati." Pita sin: - "I?" – „Mene su streljali.“