Došla je generacija mladih ljudi koja traži da živi u razvijenom društvu, a ne po naredbama i mehaničkom dizanju ruku poslanika jedne partije u Narodnoj skupštini, kaže za Nova.rs književnica i rediteljka Vida Ognjenović.
Publika dolazi u pozorište ili uzima knjigu u ruke kao sklonište od svakodnevice, ponovila je mnogo puta Vida Ognjenović. A to pribežište publici je tokom višedecenijske karijere književnica, pozorišna rediteljka i profesorka nebrojeno puta pružila kroz svoja književna dela i predstave.
Pre nekoliko dana sreli smo se sa Vidom Ognjenović u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, gde je govorila na Skupu sećanja na Isidoru Žebeljan, zahvalivši joj se na svemu što je „učinila za ovu kulturnu zabit„. A zašto smo mi kulturna zabit Vida Ognjenović u razgovoru za Nova.rs objašnjava:
– Zato što samo u zabiti može da se desi da Isidora Žebeljan ne napiše nijednu operu po narudžbini Opere Narodnog pozorišta ili Opere SNP-a. Ili bilo koje druge muzičke institucije u ovoj zemlji. Nijedan festival, ni Bemus, ni Bitef, niko od nje nije naručio ništa. Zar to nije znak da smo zabit?! Ne odnosi se to samo na Isidoru. Kao i u mnogim drugim slučajevima mi ili nismo u stanju, ili nećemo da vidimo da sa nama žive i rade ljudi blizu genijalnosti, dorasli najstrožijim evropskim i svetskim kriterijumima. A mi se umesto toga rađe okrećemo ljudima koje u potpunosti razumemo, jer nam za to nije potreban nikakav napor. I ljudima koji su politički korektni, nisu zahtevni i rade male, jeftine i stvari dosegljive svima.
Da li je tako i u teatru?
– Mi se borimo! Za ponešto smo uspeli i da se izborimo, bez obzira na uslove. Istine radi, korona nam baš nije išla na ruku. Vratila nas je unazad nekoliko decenija. Pa i s njom, uz sve ostalo, moramo da se borimo. Inflacija osrednjosti je najveća opasnost za razvoj jedne kulturne sredine. Ako je osrednjost naš mejnstrim nećemo daleko stići.
Koliko je vaš komad „Kozocid“, letos izveden na festivalu Grad teatar Budva, borba protiv te osrednjosti?
– Uveliko jeste! Hvala što ga spominjete, jer je baš zato i napisan.
Ne režirate više toliko. Zašto?
– Možda je to pitanje koje bi trebalo da bude upućeno čelnicima teatara. Ja sam tu! Ali, možda nisam politički korektna. Ne znam da li je to razlog. Doduše, ne mogu da kažem ni da se nešto guram. Radim druge stvari, nisam besposlena. A možda bi trebalo da se guram… Ali, smatram da posle ovoliko godina ne treba to da radim. Zna mi se adresa…
Postoji li ovde „teror mladosti“?
– Mislim da je to veštačka podela. Mladim ljudima treba da se omogući da pokažu šta znaju, da se ogledaju kako bi i sami znali gde su i kako dalje. Ne treba deliti umetnike na mlade i stare. Pikaso je imao 90 godina kada je aktivno radio, a niko nije rekao: „Šta će ovaj starac ovde?“
Kažete da niste besposleni. Čime ste okupirani?
– Radim dramu za Novi Sad-Evropska prestonica kulture. Komad će biti izveden na festivalu Novi tvrđava teatar i u samom programu Prestonice kulture. Uskoro završavam komad, koji ću sama i režirati. Premijera se očekuje u junu.
Kako ovo društvo završava godinu?
– U priličnom haosu. Korona se nekoliko puta povlačila, pa vraćala. Možda malo modifikovana, ali s istom, opasnom pretnjom – da može da uradi ovo što je već uradila – odnevši tolike živote. Poljuljala je tolike kriterijume, razmestila nas je, ograničila, i na svaki način narušila i naš privatni, i društveni, i radni život. Nekako se osećamo kao pogorelci. Stalno imamo tu nesreću da sve počinjemo iz početka. Ne kažem da je to pogrešno i loše. Povremeno treba početi iz početka, naročito posle mnogo grešaka ili zamora materijala. Ali, ova godina, kao ni prethodna, nije nam bila naklonjena – prilično nas je rasturila.
Ali, u poslednje vreme kao da su stvari ovde malo „proključale“?
– Mislim da je pandemija narušila neku vrstu izgrađene društvene svesti kod nas. I tu svest je zamenila borba protiv bolesti i to na svim nivoima. Političari su to, naravno, iskoristili. Trudili su se da to okrenu u svoju korist. I preventiva i lečenje – sve je to u redu – ali nismo smeli da oprostimo sve druge greške. Onoga dana kada ozdravimo ne možemo nastaviti tamo gde smo stali. Jer, tamo gde smo stali nije ni najmanje dobro.
Kuda idemo u 2022?
– Ne mogu da predvidim, ali čini mi se da je počelo buđenje ozbiljne političke svesti. Mislim da su ljudi svesni da politika mora da se razvija na samosvesti ljudi, akciji, na popravljanju grešaka na licu mesta. Došla je generacija mladih, koju inače optužujemo da nema političku svest, niti je aktivna, što nije tačno. Ova generacija mladih traži da živi u zdravoj sredini, da ne uništavamo šume, ne dovodimo zagađivače u zemlju da bi zaposlili tridesetak ljudi, da ne živimo po naredbama i mehaničkom dizanju ruku poslanika jedne partije u Narodnoj skupštini. Traži da živimo u razvijenom društvu, za šta imamo sve uslove! Do sada nismo imali volje, a sada se polako nazire.
Bonus video:
Predstava „Te noći sam je video“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare