0
Kritičari su godinama pokušavali da dešifruju misterioznu ikonografiju u radu Leonore Karington koja je uključivala keltsku mitologiju, astrologiju, tarot, jungovske arhetipove i autohtonu meksičku narodnu tradiciju...
Središnja izložba ovogodišnjeg 59. izdanja Venecijanskog bijenala nosi naziv „The Milk of Dreams“ („Mleko snova“) prema seriji crteža koje je nadrealistička umetnica britanskog porekla Leonora Karington radila dok je živela u Meksiku tokom 1950-ih. Kasnije su ti crteži objavljeni kao dečja knjiga koja je svoje englesko izdanje dobila tek 2017. godine. No, ko je donedavno gotovo zaboravljena umetnica, poslednja od čuvene grupe nadrealista iz 30-ih godina prošlog veka, za koju mnogi nikada nisu čuli i koja je njena veza sa današnjim svetom umetnosti, a pre svega zbog čega je njeno delo aktualno danas, i to do mere da joj je posvećena jedna od najvažnijih umetničkih manifestacija?
Publikacija „Žene umetnice“ i nadrealistički pokret Vitni Čedvik iz 1985. radikalno je promenila razumevanje nadrealizma od strane istoričara umetnosti. Iako su žene bile deo nadrealističke pratnje od njenog nastanka i bile su uključene u brojne izložbe, njihova uloga je bila ograničena. Muški osnivači pokreta smatrali su žene prirodnim oličenjem iracionalnosti koju su i sami marljivo nastojali da neguju. Idolizovane kao muze, žene su bile po strani kao stvaraoci i od strane muških nadrealista i od kasnijih istoričara umetnosti. Knjiga Vitni Čedvik je sve to promenila tako što je skrenula pažnju na grupu fascinantnih žena povezanih sa nadrealističkim pokretom koje su sada prepoznate kao izuzetne inovatorke same po sebi, piše „Artnet“.
Jedna od njih posebno, Leonora Karington, sada ima svoj trenutak. Uključena u nedavni „Nadrealizam izvan granica“ Metropoliten muzeja – koji je i sam deo revolucionarnog revizionizma – već neko vreme je bila predmet pažnje. Sada je Karington inspirisala i ime i temu predstojećeg Venecijanskog bijenala. Kustoskinja Sesilija Alemani je svoje izdanje nazvala „Mleko snova“ prema zaista bizarnoj ilustrovanoj dečjoj Leonorinoj knjizi u kojoj se pojavljuju takve anomalije kao što je sofa koja guta vitamine i kojoj rastu noge i dečak čija glava postaje kuća.
Iz ovoga i iz čudesnih slika, priča, drama i romana, Alemani je izvukla tri koncepta koji će voditi Bijenale: „predstavljanje tela i njihovih metamorfoza; odnos između pojedinaca i tehnologija; veza između tela i Zemlje“. Drugim rečima, veoma aktuelne preokupacije fluidnim identitetima, kiborzima i kibernetikom i ekologijom.
Ko je bila Leonora Karington?
Njen rad obiluje simbolizmom snova, metamorfozama, mitskim bićima, ritualnim radnjama, ljudima koji se pretvaraju u životinje i životinjama koje se pretvaraju u ljude. Njene slike temperama od jaja su potomci Boša i Brojgela putem keltske mitologije, dok njeni romani i priče evociraju na Kafku, Bunjuela i Poa.
Na poznatoj slici „Autoportret“ (1938), umetnica je predstavljena kao divlje stvorenje, obučeno u pantalone za jahanje i uokvireno gomilom neposlušne crne kose. Napeto sedi na ivici tapacirane stolice pored divlje hijene. I umetnica i hijena gledaju u posmatrača sa izrazima opreznosti. Na zidu iza visi džinovski konj za ljuljanje čije držanje oponaša držanje belog konja koji slobodno trči ispred otvorenog prozora.
Ova slika je deklaracija o nezavisnosti mlade žene koja je odgajana da bude žena razmaženog društva. Karingtonova je rođena 1917. u bogatoj britanskoj porodici više klase. Njen dom iz detinjstva čini se na fotografijama kao imanje koje bi savršeno funkcionisalo kao okruženje za gotičku horor priču. Njen otac tajkun je očekivao da se ona dobro uda, ali je buntovna mlada žena stalno bila izbacivana iz katoličkih internata.
Njeni roditelji nevoljno su joj dozvolili da studira umetnost u Londonu gde je upoznala mnogo starijeg nadrealističkog umetnika Maksa Ernsta. On je postao njena ulaznica za ono što će se kasnije pokazati kao teško stečena sloboda. Njih dvoje su delili zajednički kreativni život, prvo u Parizu, a zatim u južnoj Francuskoj gde su pobegli od njegove ljutite supruge. Iako zahtevan i očinski nastrojen, Ernst je podstakao Leonorino interesovanje za okultizam i uveo je u svet nadrealističkog razmišljanja i umetnika.
U delu „Bird Superior: Portrait of Max Ernst“ (1939) Karingtonova predstavlja svog ljubavnika kao šamansku figuru u kaputu od perja i repu od morskog psa koji nosi fenjer sa belim konjem. Drugi konj, simbol nje same, pojavljuje se iza, zamrznut u ledu. Tumačenja ovog dela su različita – neki kritičari su ga videli kao vapaj protiv neprestanog prisustva njenog strašnog saputnika, dok drugi ističu da Ernst podseća na lik pustinjaka iz tarota, tragača za mudrošću. Frigidna atmosfera ove slike u oštroj je suprotnosti sa Ernstovim portretom „Leonora u jutarnjem svetlu“ (1940). Ovde su lepotica divlje kose i njen avatar konja upleteni u bujnu džunglu vinove loze, što sugeriše Ernstovu percepciju Leonore kao neškolovanog deteta prirode, ili po njegovim rečima, „neveste vetra“.
Njihovoj idili došao je kraj kada je Ernst, rođen u Nemačkoj, interniran kao „neprijateljski stranac“ na početku Drugog svetskog rata. Karingtonova je doživela nervni slom i smeštena je u španski azil čiji su užasi nastavili da je proganjaju celog života. Na putu do drugog azila u Južnoj Americi, pobegla je kroz prozor kupatila, udala se za prijatelja Meksikanca sa diplomatskim imunitetom i na kraju se nastanila u Meksiko Sitiju. Tamo se razvela, ponovo udala i postala deo grupe nadrealističkih umetnika iseljenika. Tamo je, uz povremene posete Njujorku, živela sedam decenija družeći se uglavnom sa ženama umetnicama. Umrla je 2011. u 94. godini. Bila je jedna od poslednjih originalnih nadrealista.
Kritičari su godinama pokušavali da dešifruju misterioznu ikonografiju u njenom radu koja je uključivala keltsku mitologiju, astrologiju, tarot, jungovske arhetipove i autohtone meksičke narodne tradicije. Ali, u svim slučajevima, Karingtonova je sama izmenila ove simbole, ulivajući im osećaj ženske magije. Njene slike i spisi predstavljaju ono čudesno u svakodnevnom životu žena. Mnogi radovi su postavljeni u kuhinjama, spavaćim sobama i baštama. U njenim delima, žene su čarobnice koje moraju da štite svoje magične moći od muškog mešanja.
Njen roman „Truba koja sluša“, takođe prepliće magično i svakodnevno i završava se postapokaliptičnom feminističkom utopijom u kojoj se junakinja ponovo rađa kuvanjem u kazanu.
Sve ovo sugeriše zašto je kustoskinja Sesilija Alemani smatrala da je Karingtonova toliko relevantna za savremene dileme. Leonora je prihvatila svoje srodstvo sa neljudskim svetom, odbacila usko materijalističke definicije znanja i već 1970-ih alarmirala je krhkost planete. I dok su druge nadrealistkinje bile neprijatne zbog feminističke etikete, ona je to prihvatila.
– Nadam se da je većina nas sada svesna da žena ne treba da zahteva prava. Prava su bila tu od početka; ona moraju biti ponovo vraćena, uključujući i misterije koje su bile naše i koje su prekršene, ukradene ili uništene – rekla je jednom prilikom Leonora Karington.
Istraživanja preistorijskih matrijarhalnih društava i mitologija boginja bila su rasprostranjena među feminističkim umetnicima 1970-ih, dok su tražile alternative patrijarhalnom čovečanstvu. Ali, feminističke umetnice iz kasnijih generacija su poništile takve ideje, smatrajući ih „esencijalističkim“ i neistorijskim. Brinuli su se da se fokus na žene kao isceliteljke, travarke opasno približio potvrdi dugotrajnog zapadnog dualizma koji je žene dodeljivao carstvu prirode, a muškarce carstvu kulture.
Sin Gabrijel Vis Karington je čuvar zaostavštine svoje majke i opširno je pisao o njenom životu. On sugeriše da bismo o njenim radovima mogli da razmišljamo kao o alatima za navigaciju pomoću kojih možemo da zacrtamo različite mogućnosti mašte.
– Zaboraviti neverovatnu sposobnost mentalne igre, znači umreti u svetu koji je sve teže nastaniti, gde je lažna mašta postala bolest. Leonora nas podstiče da sanjamo, a u snu, možda, i da stvorimo novi svet – kaže njen sin.
Predstavljajući koncepciju izložbe na Bijenalu na kojoj izlažu pretežno žene, kustoskinja Sesilia Alemani rekla je kako su priče Leonore Karington u knjizi „The Milk of Dreams“ ispričane u stilu koji podseća na snove, a koji je užasavao i mlade i stare.
– Njene priče opisuju oslobođeni svet, prepun mogućnosti. Ali, to je takođe alegorija veka koji je nametnuo nepodnošljiv pritisak na pojedinca, prisiljavajući Karingtonovu na život u egzilu: bila je zatvorena u duševnu bolnicu, večni predmet fascinacije, ali i lik zapanjujuće moći i misterija, uvek bežeći od ograničenja fiksnog, koherentnog identiteta – objasnila je Alemani.
Bonus video: Izložba Ervina Vurma u MSUB
