1
"Da, vi ste ono pozorište što je juče prošlo ovuda ka Sloveniji", kaže policajac na graničnom prelazu Batrovci na ulazu u Srbiju. To "pozorište" zapravo je Bitefov kombi sa vozačem, umetničkim direktorom Ivanom Medenicom i šestoro novinara beogradskih medija, koji su sa "ausvajsom" i izjavama da nisu zaraženi koronavirusom otišli početkom nedelje do Ljubljane i preko Zagreba se sutradan vratili u Beograd.
„Šta ćete u Sloveniji“, pitala je samo tridesetak sati ranije policajka na istom prelazu, u smeru ka Hrvatskoj. Ljuba, vozač kombija, predajući pasoše ljubazno objašnjava da smo krenuli u Ljubljanu, idemo na konferenciju za novinare i dodelu nagrada. Policajka se preziva Horvat, ali verovatno i ne sluti da će nagrade biti uručene njenom prezimenjaku, Sebastijanu Horvatu, reditelju predstave „Ali: strah jede dušu“ sa kojom je prošle jeseni, na 53. Bitefu, osvojio tri priznanja: žiri mu je dodelio gran pri „Mira Trailović“, publika je istu predstavu izglasala za najbolju i dobio je „Politikinu“ nagradu za najbolju režiju.
Overa pasoša, vraćena potvrda, osmeh, srećan put.
– Ne znam za vas, ali meni je ovo avantura. Imamo „ausvajs“ uz koji možemo da uđemo u Sloveniju i izađemo u roku od 24 sata. Bitef pomera granice, ne samo u kulturi, nego i doslovno – rekao je Ivan Medenica još na početku puta.
Pitanje policajke na Batrovcima bilo je na mestu. Od kako su donekle olabavljene mere preduzete da bi se sprečilo širenje koronavirusa, prva smo grupa koja organizovano, poslom, prelazi granicu Srbije i odlazi u Sloveniju. U Bitefu nisu želeli da odustanu od tradicije da deo festivalskog programa najave u inostranstvu, u nekoj od zemalja odakle će pozorišni ansambli doći u Beograd na festival. Ove godine dve će predstave biti iz Slovenije, jedna u produkciji Slovenskog narodnog gledališča Drama, a druga u koprodukciji ove kuće sa Mestnim gledališem ljubljanskim i Cankarjevim domom.
Bitef je kontaktirao sa SNG Dramom , Drama sa slovenačkim Ministarstvom kulture, uključio se i srpski konzulat u Ljubljani, a rezultat je potvrda kojom nam se dozvoljava ulazak u zemlju na 24 sata. Svi mi iz kombija, na granici pod maskama, poslali smo prethodno i potpisane izjave da, prema ličnom saznanju, nismo zaraženi kovidom-19. Ali da li će to biti dovoljno da nas puste u Hrvatsku? Medenica pruža policajcu na prelazu Bajakovo naše pasoše i potvrdu i objašnjava gde smo se zaputili.
– Znate, Slovensko narodno gledališče Drama nas je…
– Dobro, dobro, u redu je – prekida policajac umetničkog direktora Bitefa, uzima papire i vraća se u kućicu. I baš tad padne sistem. Nestalo je struje. Čekamo. Za nama se već nižu vozila. Poneko i trubi. „Eto, a nama piše nazad ‘Bitef’. Još će da ispadne da Bitef pravi zastoj“, kaže neko u kombiju. Smeh. Policajac vikne drugom policajcu: „Puštaj Evropljane desnom trakom“. „Pa, valjda smo i mi Evropljani“, kaže jedna koleginica. Evropljani, uglavnom sa nemačkim i švajcarskim tablicama, prolaze trakom pored. Mi čekamo da dođe struja. Desetak minuta kasnije, pasoši su ipak overeni, potvrda je tu, sretan put.
Vožnja auto-putem „Bratstva i jedinstva“, pravljenom u vreme kada od Beograda do Ljubljane nisu bili potrebni pasoši, protiče brzo. Tek poneki automobil, ali kamiona ima kao i pre korone. U kombiju, pošto program Bitefa još nije poznat, kreće licitiranje da li će na festivalu ove godine biti jedna domaća predstava ili možda ipak dve, ko otvara, a ko zatvara festival… Medenica je neumoljiv. “Sve ćete saznati na vreme”, kaže. Sa razlogom je oprezan. Bitef je na konkursu Ministarstva kulture dobio 6,5 miliona dinara, upola manje od zatraženog u projektu. Ali je u kombiju vedro, uprkos niskim oblacima usput.
Zagreb nam ostaje sa desne strane. Koleginice pitaju Medenicu da li ćemo možda svraćati u povratku i podsećaju se sličnog puta pre dve godine, kada su putovale sa Bitefom i umetničkim direktorom iz Zagreba u Beograd preko Ljubljane. Tada nije bilo korone.
Na granici sa Slovenijom, ponovo policijska kućica. Sedimo pod maskama. Policajac čita potvrdu, zna za Slovensko narodno gledališče, ali takav dokument verovatno još nije video. Okreće brojčanik na fiksnom telefonu. Niko se ne javlja. Konsultuje se sa kolegom, ali ipak je na potvrdi ćaga ministarstva, i puštaju nas u zemlju. Pečat „Obrežje“ na pasošima znak je da nam od tog trenutka teče 24 sata. U Ljubljanu stižemo uveče.
Pred SNG Dramom sačekuje nas portparol tog teatra Jernej Pristov. Objašnjava da je planirano da pres konferencija i uručenje nagrade budu u Nemačkom domu, u zgradi odmah iza. Igraju li se predstave? „Da, počeli smo“, kaže. Kako prolaze, ima li publike? Vodi se, kaže, računa o distanci u publici. „Prvo veče imali smo 50 ljudi u publici, drugo 40“, opisuje kratko.
Tu je za sve što zatreba. I sve što nam je zatrebalo uspevao je da obezbedi.
I dok Ljubljana na ulicama živi svojim tempom, a maske se viđaju tek kod ponekog, uglavnom starijeg prolaznika, u hotelu „Slon“ u centru Ljubljane jasno je da doba pandemije nije prošlo. Markirano je obavezno odstojanje, recepcioneri su iza providne barijere, na vratima liftova i kraj dugmića unutra su papirne maramice, uz poruku da ih koristimo da bismo se zaštitili od kovida-19. Spa i fitnes centar je zatvoren. Restoran radi samo za doručak. Bife u prizemlju je otvoren. „Jesmo li jedini gosti“, pita neko. „Niste“, kaže recepcioner uz osmeh, „ali ste jedini iz Srbije“.
Kasne večeri ponedeljcima u mnogim gradovima sušta su suprotnost vikendima. Pogotovu po kiši. Ni Ljubljana nije izuzetak. Ali kafei, pabovi i restorani duž Ljubljanice rade. U pojedinima je teško naći i mesto. Mnogi se zatvaraju već u 22 sata. Ali i u tri ujutru mogu se sresti grupice mladih Ljubljančana.
Preko dana, Ljubljana je i ležerna i užurbana. Kranovi se pokreću na gradilištu kod pozorišta. Na pozorištu su veliki plakati sa najavama predstava. Neke od njih su ovogodišnja produkcija.
U pojedinim manjim lokalima će vas zamoliti da stavite masku ako je imate kod sebe. U većim neće. U parkovima se održavaju zabavni programi za decu.
Prostor u Nemačkom domu, iza velikih vrata, pun je i pre konferencije za štampu zakazane za tačno u podne. Stolice su postavljene malo dalje jedne od drugih nego što je to uobičajeno. Kamere su uključene. Za stolom poznati slovenački glumac Igor Samobor, ovaj put u ulozi upravnika SNG Drame, reditelj Sebastijan Horvat, Ivan Medenica i novinarka „Politike“ Borka Trebješanin.
Atmosfera je prijateljska, Medenica preuzima ulogu domaćina, informativan, ali i pomalo kozerski raspoložen podseća da je redak slučaj u istoriji Bitefa da ista predstava osvoji i nagradu žirija, i nagradu publike, i nagradu za režiju. A to je Horvatu pošlo za rukom. U njegovim će se rukama potom naći statua, gran pri „Mira Trailović“ i slika „Beograd“ Vuka Vučkovića.
– Postoje te predstave koje reditelji prave, što bi rekao jedan poznati beogradski glumac, „i za domaćicu i za Medenicu“ – kazao je pozorišni kritičar i umetnički direktor Bitefa izazivajući opšti smeh.
Horvat je, zahvaljujući se na nagradi, rekao da je za njega Bitef uvek bio jedan od ključnih festivala, da je na tom festivalu gledao neke od najznačajnijih evropskih i svetskih reditelja, a da mu je posebno drago što je „Ali: strah jede dušu“ uz nagradu žirija osvojio i nagradu publike, jer to „govori da politički ozbiljne i angažovane predstave mogu da naiđu na širi odjek“.
Dok su se učesnici konferencije smenjivali za stolom, Medenica je, koristeći sliku „Beograd“ kao mapu, pokazao na tačku malo izvan rama i rekao da se očekuje da Horvat baš tu uskoro režira predstavu.
Ako je do tada i bila tajna koje dve slovenačke predstave će ove godine moći da vidi publika Bitefa, već pojava Ivice Buljana na pres konferenciji odgovorila je na pitanje koja je prva. Biće to „2020“ u njegovoj režiji, scenski spektakl zasnovan na knjigama Juvala Noe Hararija. A predstavljanje mladog reditelja Žige Divjaka dala je odgovor koja je druga. Biće to „Pluća“, hiperrealistički komad sa dvoje glumaca na sceni.
Trojica reditelja rado su i strpljivo odgovarala na pitanja beogradskih novinara, dok su kolege iz Slovenije iskoristile priliku da umetničkog direktora Bitefa upitaju za detalje oko 54. Bitefa. Skupu je, kako se moglo čuti, prisustvovala i Zorana Vlatković, ambasadorka Srbije u Sloveniji, ali je potpisnik ovih redova, ruku na srce, nije video, verovatno dovoljno uvučen u razgovore sa rediteljima. „Sad kad sam video ova vrata, na manja kad je Bitef u pitanju ne pristajem“, kaže Medenica uz osmeh.
I onda brzo u pozorišni klub, pretvoren delom u improvizovani pres centar, sa vazda prisutnim Jernejem Pristovim kao dobrim duhom. Pogled na sat kazivao je da imamo manje od tri sata da napustimo Sloveniju. „I mi ćemo raditi do kraja juna, pa zatvaramo. Pozorišnoj je sezoni tad kraj“, kaže nam šanker dok odlazimo. Ustaljeni kalendar je, izgleda, jači od „nove realnosti“.
Na granicu Slovenije i Hrvatske stižemo pre isticanja 24 sata. Jeste da je još na izlazu iz Ljubljane bilbord sa slikom plaže i mora pod suncem poručivao „Povratak u Piran! Sad je trenutak za nove doživljaje!“, ali ipak ćemo do Zagreba. Na putu nazad sa nama u kombiju je i Buljan i on nam kaže da je, baš negde u vreme kada stižemo, pred Hrvatskim narodnim kazalištem zakazan piknik. Vreme pandemije izvelo je glumce na trg ispred, gde su recitovali i govorili delove iz predstava i ljudi su počeli tu da se okupljaju. „Sad trg bude pun i kada nema programa“, priča Buljan.
Otkriva i da HNK, gde je direktor Drame, priprema novi veliki komad, po Murakamiju.
– Idemo malo i na rizik, da vidimo da li će dolaziti više publike, da li ih je sada manje zbog korone ili zato što su reprize – priča Buljan.
Usput ima mesta i šalama, pa čujemo i delove priče o tome kako su u Hrvatskoj pokušali da Ujevićeve stihove uglazbe u narodnjački melos. Pitamo da li nam je potrebno neko odobrenje policije, ili nekog drugog, da se zadržimo duže od vremena predviđenog za tranzit. Nije, kaže Buljan.
Po ulasku u centar Zagreba, trenutak ozbiljnosti. Buljan pokazuje redom zgrade oštećene proletos u zemljotresu. Neka od tih lepih zdanja, iako se to spolja ne vidi, zatvorena su i dalje zbog opasnosti od obrušavanja.
Dok stojimo na semaforu, dvojica mladića iz kafića gledaju kombi. Postaje jasno šta im je privuklo pažnju. Na bočnim vratima je ispisan internet domen co.yu. Njih dvojica rodila su se nakon raspada Jugoslavije. Nasmešili su se.
Stajemo u jednoj od poprečnih ulica i baš tad, slučajno, nailazi Duško Ljuština, pozorišna legenda kojoj mnogo šta mogu da zahvale i ansambli i publika „Kerempuha“, „Jazavca“, KPGT-a, brionskog „Ulyssesa“ Radeta Šerbedžije… U penzionerskoj šetnji, u trenerci, sa osmehom pozdravlja ekipu iz Beograda i pita: „Kako je kod vas“.
Na platou ispred HNK poređane su stolice, na udaljenosti većoj od uobičajene, bez obzira na to što je program napolju. Okolo su postavljene i posude sa sredstvom za dezinfekciju ruku. Tu je i dvoje redara u žutim prslucima. Orkestar iz pozorišta na ulazu se uštimava. U programu piše da će svirati „Karmen“, operete, malo popularne klasike… Dan kao poručen za piknik, ali smo jedini na travnjaku, sa hranom, voćem i sokovima uz koje su nas ispratili domaćini iz Ljubljane.
Stolice pred pozorištem su pune, na njima mahom stariji Zagrepčani. Klupe okolo takođe. I kafići na trgu. Šarolik svet šeta se okolo. Mladi na biciklima, poneko sedi na ivičnjaku, roditelji s bebama u kolicima… Pomislio bi čovek da smo pogrešili. „Ovo ćemo shvatiti kao naš performans“, smejemo se.
Ali u jednom trenutku prilazi nam profesionalni fotograf i pita da li može da nas fotografiše. Urednik u agenciji za koju radi ga je poslao na teren da slika piknik ispred HNK, kaže, a niko sem nas, zapravo, i nije ispoštovao ideju o pikniku. Utom počinje i uvod u „Karmen“…
Nije, međutim, vreme za preterano opuštanje. To što smo u Hrvatskoj u tranzitu ne znači i da možemo da kampujemo.
Duž auto-puta ka granici, a noć je već pala, viđamo kolone kamiona. Oznake mahom turske. Pred granicom, u traci za teretna vozila, vidimo i tri autobusa puna putnika. Na njima ispisane firme na albanskom.
Policajac na Bajakovu rutinski udara pečate u pasoše. Stižemo na Batrovce u ponoć. Par reči sa policajcem, pošto je zaključio da smo mi „ono pozorište“. Pitamo da li njihove kolege s one strane granice puštaju ljude koji privatno putuju u Hrvatsku. „Puštaju ako imate papire, čak puštaju i ako imate vaučere za rezervisan smeštaj“, rekao je on.
Međutim, to je bilo u utorak. U petak su na granicama su uvedene nove mere. Za ulazak u Sloveniju „ausvajsi“ ne važe. Ili 14 dana karantina ili sveža potvrda da niste zaraženi kovidom-19.
A Bitef… Bitef tek treba da počne u septembru.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
