Umetnici koji budu hteli da izlažu u Galeriji ULUS u 2021. godini moraće da plate 30.000 dinara ako su članovi ovog udruženja, odnosno 45.000 dinara ako nisu. Takva odluka izaziva revolt među umetnicima, a sa druge strane, ako bi ta kotizacija bila ukinuta, to bi značilo otpuštanje zaposlenih u ULUS-u, jer drugih prihoda za njihove plate nema, odgovaraju u ovom udruženju.
„Zbog vanrednih finansijskih okolnosti, ULUS je prinuđen da uvede participaciju za samostalne i kolektivne izložbe za termin u Galeriji ULUS koja iznosi 30.000 dinara za članove ULUS-a i 45.000 dinara za one koji nisu članovi ULUS-a“, navedeno je uz ostale uobičajene uslove na konkursu za redovan izlagački program u Galeriji ULUS, završenom krajem novembra.
Od države pomoć 90.000, participacija za izložbu 35.000
„Ne izlažem u Galeriji ULUS i to možete shvatiti kao moj komentar“, rekla je samo kratko Nina Radoičić, umetnica koja je 2018. godine povukla svoj rad sa izložbe kada je Dragica Nikolić, supruga tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, proglašena počasnim članom ULUS-a, upitana kako vidi ovu odluku udruženja o naplati kotizacije.
Kotizacija za izlaganje nije nova mera u galerijama, ali je sada posebno izazvala negodovanje među umetnicima, koji skreću pažnju na to da su mnogi među njima u statusu samostalnih, da im je u vreme pandemije egzistencija dovedena na minimum, da su konkursi grada za ovu godinu otkazani, da otkupa nije bilo, a da je ULUS, gde inače plaćaju i članarinu, mogao bar da im omogući da bez plaćanja kotizacije izlažu u galeriji udruženja i tako dođu i do potencijalnih kupaca njihovih dela.
Drugim rečima, dok sa jedne strane jedva da su dobili 90.000 dinara pomoći od države za tri meseca proletos kada su galerije bile zatvorene, ako bi hteli da izlažu u galeriji svog udruženja morali bi da plate 30.000 dinara.
Međutim, više umetnika i umetnica sa kojima smo razgovarali, iako više nego nezadovoljni time, ipak ne žele da javno izraze neslaganje sa odlukom ULUS-a. Njihovo objašnjenje zašto ne žele da istupe moglo bi se svesti na rečenicu: „cela situacija je kompleksna, neću da neko upire prstom posle u mene da sam kriv/a za to što su ljudi u radnoj zajednici dobili otkaze“.
„Pokušali smo da je ukinemo“
Član Umetničkog saveta ULUS-a Danilo Prnjat kaže da je to telo htelo da ukine kotizacije za izložbe u Galeriji ULUS, ali da je donošenje ove odluke bilo „veoma teško“.
– ULUS realizuje svoj umetnički program u dva prostora – Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ i Galeriji ULUS. Za potrebe realizacije istog, ULUS sredstva potražuje na konkursima za sufinansiranje projekata u oblasti kulture koje raspisuju gradski Sekretarijat za kulturu i Ministarstvo kulture. Ovi konkursi, pošto su sredstva koja se na njima dobijaju po projektu okvirno par hiljada evra, namenjeni su uglavnom organizacijama malog i srednjeg formata ili pojedincima kojima je to dovoljno za realizaciju projekta, dok nikako nisu odgovarajući za organizacije koje imaju veoma glomazan program, kakav je program ULUS-a ili program Kolarca, odakle su više puta javno istupali sa ovim problemom, ili kakvi su programi nekih većih festivala… Za razliku od privatnih organizacija ili festivala, Udruženje nema mogućnost da naplati svoj program, ne naplaćuje ulaznice za izložbe. Projektno finansiranje je isto tako samo delimično moguće u ovom slučaju, jer izložbe najčešće nisu program za koji je moguće pribaviti novac iz projektnih fondova (sem ako nisu prateći program nekog događaja, što ipak nije tako često). Jedina sredstva sa kojima ULUS raspolaže za realizaciju svog izložbenog programa su članarine, ali one su tolike da mogu pokriti samo platu jednog od četiri, pet zaposlenih koji rade u programu (kustos i tehnička služba). Zato su ranije uprave ULUS-a uvele obavezu da umetnici plaćaju kotizacije za učešće na izložbama, 500 do 2.000 dinara za grupne i par desetina hiljada dinara za samostalne, koje su služile isključivo za pokivanje tekućih troškova Udruženja tokom realizacije tih izložbi. Nova uprava, formirana u januaru ove godine, silno je želela da ovu stvar promeni smatrajući ovaj sistem izuzetno lošim i za umetnike i za program. Međutim, u tome nismo do kraja uspeli, odnosno jesmo samo delimično. Smanjili smo troškove gde god je to bilo moguće i grupne izložbe u velikoj meri oslobodili plaćanja kotizacije da bismo što većem broju umetnika dali mogućnost da predstavi svoj rad. Ovim potezom te izložbe su postale znatno reprezentativnije i mnogo kvalitetnije. Sa druge strane, kada su u pitanju termini za Galeriju ULUS gde se održavaju uglavnom samostalne izložbe, tu Umetnički savet nije dobio dozvolu Upravnog odbora da ukine kotizacije iako nam je to bila namera, a donošenje ove odluke bilo je veoma teško. Treba reći da nam situacija sa koronom i dodatna sasecanja fondova za kulturu nikako nisu išla na ruku – kaže Prnjat.
Pod onim što su uspeli, on vidi i to što su obezbeđeni neki od termina da se u Galeriji ULUS izlaže bez kotizacija.
– Uspeli smo da dobijemo nekoliko termina za izložbe u Galeriji ULUS bez kotizacija, čak šest termina za samostalno izlaganje su dobili umetnici kojima je ove godine dodeljene neke od nagrada udruženja za najbolji rad po oblastima, a dodatno je predlog Umetničkog saveta za program u sledećoj godini, na kome se još radi, da se velike izložbe ULUS-a poput Prolećne, Jesenje, Trijenala crteža i Bijenala mladih prošire na oba prostora. Nažalost, zaostala dugovanja za račune u ovom prostoru koja se vuku iz ranijih godina su toliko velika da nema tih kotizacija kojima bi se ona mogla pokriti – kaže Prnjat.
Borba za plate osmoro zaposlenih
Govoreći o kotizaciji, članica UO ULUS-a Vahida Ramujkić kaže da je to praktično „nasleđena mera“ i da je namera aktuelne uprave svakako bila njeno ukidanje, ali da bi zbog finansijskih teškoća koje je udruženje pretrpelo zbog pandemije o tome moglo da se razmišlja tek naredne godine.
– Godišnji program Galerije ULUS uređuje Umetnički savet, a usvaja ga Upravni odbor. Program za ovu godinu je kreiran od strane ranije uprave Udruženja kojoj je mandat zapravo istekao u decembru prošle godine, tako da nova uprava samo faktički realizovala ono što je već bilo dogovoreno i pod uslovima pod kojima je dogovoreno. U interesu ULUS-a i Umetničkog saveta je da program bude što kvalitetniji, a kotizacije koje umetnici moraju da plaćaju da bi participirali u programu Udruženja nikako ne ide tome u prilog. Umesto da se umetnicima obezbede naknade za izlaganje, što zagovaramo, mi se nalazimo u situaciji da radi opstanka Udruženja (sa osmoro stalno zaposlenih članova radne zajednice i održavanja dva velika prostora u centru grada) od umetnika naplaćujemo izlagačke termine za potrebe tehničkog održavanja prostora i realizacije programa. To je veoma loše i za program, ali je i pokazatelj u kakvoj se situaciji nalazi čitav kulturni i umetnički sektor. Bilo je raznih pokušaja da se iznađe rešenje za ovaj problem, kao traženje sponzorstva, aukcije, crowdfunding, ali je i dodatni otežavajući faktor za organizovanje svega ovoga predstavljala trenutna pandemijska kriza, pa se zato i toliko kasnilo sa raspisivanjem konkursa koji je izašao u poslednjem momentu. Ipak, naš Umetnički savet za program Galerije ULUS za 2021. je uspeo da odvoji i značajniji broj termina koji se ne plaćaju, to su samostalne izložbe laureata ULUS-ovih nagrada – kaže Vahida Ramujkić.
Na pitanje da li je, s obzirom na to da su se mnogi (samostalni) umetnici našli zbog pandemijske krize u lošoj situaciji, moglo da prođe bez kotizacije u galeriji njihovog Udruženja, članica UO kaže da bi ULUS praktično ostao bez prihoda iz kojih se plaćaju zarade zaposlenih u programu i ostali troškovi.
– Glavni problem je što mi kao Udruženje ovog obima i kompleksnosti nemamo nikakvu strukturalnu podršku od strane države. ULUS svakog meseca mora da obezbedi više od 450.000 dinara za plate petoro zaposlenih, plaćanje komunalija za dva velika prostora u centru grada i razne druge troškove. Svi članovi uprave, odbora sekcija i radnih grupa radimo volonterski, a pri tom imamo osmoro zaposlenih po ugovorima na neodređeno vreme. To su tehnički sekretar, računovođe, kustos, troje ljudi u tehničkom osoblju, muzejski tehničari koji čuvaju prostor. Ogroman je broj radnih obaveza, a još imamo i manjak kapaciteta za sve ove poslove. Za petoro zaposlenih u programu (kustos i tehnička služba) treba obezbediti redovne plate u bruto iznosu, jer su tri plate (poslovni sekretar i računovodstvo) pokrivene iz poverenih poslova za vođenje evidencije o samostalnim umetnicima. A način na koji ULUS može da prihoduje je kroz članarine, kotizacije, autorski servis (simboličan procenat za vođenje autorskih projekata za članove), različite poslovno-tehničke saradnje i to je uglavnom to – ističe Vahida Ramujkić.
Pri organizovanju većine izložbi ove godine u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, dodaje ona, kotizacije su bile isključene, a uslov za učestvovanje su bile plaćene članarine.
– To je bila novina u odnosu na prethodne godine. Tako da su ove godine sve ove mogućnosti za prihodovanje i zbog pokušaja uvođenja popularnijih mera, a i zbog vanrednog stanja, bile smanjene i ušli smo u finansijski problem. To znači da su kasnile plate, imali smo poteškoća sa plaćanjem računa, imali smo gomilu dugova. Odluka da se ne ukidaju kotizacije doneta je u kontekstu svih tih dešavanja. Morali smo i da spustimo plate svih zaposlenih na minimalac, da donesemo neke nepopularne mere. Tim rešenjem, naravno, nismo zadovoljni i gledaćemo da to nekako rešimo. Ideja takođe nije da se ljudi otpuštaju jer je i posla preko glave, a i svakako nije ideja da bilo ko ostane bez posla u ovim teškim vremenima – objašnjava Vahida Ramujkić.
Na pitanje da li bi ona kao umetnica konkurisala za izlaganje u Galeriji ULUS-a a da mora da plati 35.000 dinara kotizaciju, Vahida Ramujkić kaže da je ona sa svojom organizacijom to već radila ranije u jednoj drugoj galeriji, jer je to jednostavno realnost sa kojom umetnici operišu i snalaze se na razne načine kako da „zatvore finansijsku konstrukciju“.
„Da bi kotizacije bile ukinute, potrebna pomoć države i grada“
ULUS je, potvrđuje ona, tražio pomoć i iz drugih izvora.
– Ali znate kako funkcionišu konkursi? Nova uprava je došla u januaru, a svi veliki konkursi se otvaraju za narednu godinu i za njih je potrebno dobro pripremiti aplikacije, organizovati radne timove… Konkurisali smo na razne strane, i za sad smo dobili sredstva za realizaciju debatno-istraživačkog programa gde se bavimo pitanjem položaja umetnosti i umetika, samostalnim umetnicima… Mi zapravo tek sada kreiramo neku bazu sa kojom možemo da se pripremimo za izlazak na velike konkurse tipa Kreativna Evropa i druge, i tako da pokušamo da se se malo preorijentišemo finansijski za sledeću godinu. Tu se pre svega radi u uspostavljanju bolje koordinacije između članova radne zajednice, članova uprave, radnih grupa i članstva. Što se tiče izlagačkih programa, problem je jer se oni uglavnom ne finansiraju projektnim sredstvima, odnosno veoma su retki konkursi kojima mogu da se pokriju troškovi izložbenog programa. Stoga on treba da bude podržan strukturalno, a ne kroz konkurse. Na konkusu Ministarstva kulture smo ove godine dobili po 500.000 dinara za celokupni program i za jedan i za drugi prostor. Šta sa tim novcem može da se uradi, ako vi po izložbi dobijete 30.000? To nije dovoljno ni za plate plate, a kamoli za opremu koja nam je neophodna, projektore, ekrane, kompjutere, osvetljenje, ozvučenje, pa se dovijamo se sve vreme, pozajmljujemo i radimo volonterski. I konkurs grada je ukinut ove godine, pa tu nismo dobili ništa – dodaje ona.
I Prnjat smatra da je, da bi kotizacije bile ukinute, potrebna pomoć grada i države.
– Ukratko, da bi se izuzetno nepopularne kotizacije umetnicima ukinule, Udruženje bi moralo da ima strukturalnu finansijsku podršku grada i države za program koji proizvodi u svoja dva prostora i ova tema je bila jedna od pokrenutih tokom nedavne posete ministarke kulture Maje Gojković ULUS-u, gde je načelno iskazana dobra volja da se ovom problemu u narednom periodu ozbiljnije pristupi – navodi Prnjat.
„Umetnici su prepušteni sami sebi“
Uz ogradu da se nije bavila konkretno kotizacijom u Galeriji ULUS-a, Nina Todorović iz neformalne grupe „Inicijativa – vizuelni umetnici“, kaže da pitanje participacije za učešće na izložbama „otvara jednu veoma ozbiljnu temu koja je duboko isprepletana sa statusom umetnika i uslovima u kojima umetnici žive i rade“.
– Imajući u vidu da u Srbiji samostalni umetnici nemaju nikakav regulisan, redovan izvor prihoda, da umetničko tržište nije razvijeno, da su još 2013. godine ukinuti i do tada skromni honorari za izložbe, koji često nisu pokrivali ni kompletne troškove produkcije radova, a samim tim ni sve ostalo što jednu samostalnu ili kolektivnu izložbu prati, onda je pitanje plaćanja kotizacije zaista problematično – kaže ona, dodajući da je kultura u Srbiji u nezavidnom položaju, a da su „umetnici prepušteni sami sebi“.
– O tome govori i minimalni izdvojeni budžet za sve oblasti umetnosti, pa su tako umetnici (a često i ustanove kulture) stavljeni u poziciju da se bave poslom, koji bi po svim humanističkim principima bio neophodan za održanje jednog društva, ali su, izvesno, prepušteni sami sebi, tako da se suočavaju sa niz teškoća i postavlja se pitanje da li u ovakvom uređenju bavljenje umetnošću uopšte ima neki smisao – navodi Nina Todorović.
Izložbe obavezne da bi se očuvao status samostalnog umetnika
Ona, govoreći o kotizacijama, ističe dva segmenta na koja bi trebalo obratiti pažnju.
– Prvi je upravo pitanje statusa umetnika, da li je umetnik u samostalnom statusu, da li je zaposlen ili pak bez regulisanog statusa. Takođe, ako je u statusu samostalnog umetnika ili, iz bilo kojeg razloga, bez regulisanog statusa, da li uopšte ima uslove za život i rad i samim tim da li može da priušti sebi osnovna sredstva za rad i radni prostor, a nakon toga i participaciju za učešće na izložbama, što je nužno povezano i sa održavanjem statusa samostalca, jer umetnici koji su ostvarili samostalni status moraju periodično da ga dokazuju svojom izlagačkom aktivnošću koja podrazumeva žirirane samostalne i grupne izložbe. Dakle, može da se desi da se krećemo u začaranom krugu u kojem svaka stavka uslovljava neku sledeću – precizira ona.
A kotizacija koju umetnik plaća samo je deo njegovih troškova, podseća Nina Todorović.
– Samostalni umetnik koji reši da uđe „u trku“ za izložbu, da bi opravdao svoj status, ima sledeće troškove: pre svega realizaciju radova koja podrazumeva materijale, vreme i prostor za rad, troškove prezentacije tih radova u zavisnosti od uslova konkursa za izložbu (uglavnom se sve sada obavlja onlajn, ali i dalje ima galerijskih prostora koji traže da se na uvid donesu originalni radovi) što dalje podrazumeva transport radova u oba smera, samo za potrebe konkursa, tu su trošak za učešće na konkursu ili kotizacija; nakon toga, u slučaju da je umetnik odabran, a da izlagački prostor – što je u poslednje vreme najčešće slučaj – ne obezbeđuje transport radova u oba smera za potrebe izložbe, dizajn i štampu kataloga, pozivnica i plakata, slede svi ti navedeni troškovi. A onda i ono što je postala najnovija praksa: participacija za korišćenje izlagačkog prostora, koja ide do nivoa od nekoliko desetina hiljada dinara, koliko su nekada iznosili honorari za samostalne izložbe koje je umetnicima (i opet ne svim) dodeljivao gradski Sekretarijat za kulturu – nabraja ona.
Dublji džep vs. umetnički kredibilitet
Drugi veoma važan segment je, napominje ona, i pitanje kriterijuma i kvaliteta radova koji se na konkurs podnose.
– Ako se podrazumeva da se plaćanjem učešća, a kasnije i eventualnim troškovima zakupa izlagačkog prostora može obezbediti izlagački termin za nekoga ko, sticajem okolnosti, može da ima i dublji džep ali nema nužno završenu neku umetničku školu ili već ranije izgrađen umetnički kredibilitet. Bitno je razdvojiti izlagačke uslove za profesionalne, školovane umetnike, kojima je to osnovni i jedini posao, od uslova za izlaganje umetnicima-amaterima, kojima je to možda samo dodatna aktivnost i stvar prestiža – navodi Nina Todorović.
Ona smatra da kotizacija koja podrazumeva isključivo troškove konkursa, ali ne i korišćenja izlagačkog prostora, „možda može i da ima smisla ali samo u uređenom društvu, sa uređenim tržištem“.
– Može da ima smisla u slučaju kada su svi ostali segmenti umetničkog rada i života već pozitivno rešeni i, takođe, kada se radi o uglednoj, tradicionalnoj izložbi, koja ima stručni žiri, ozbiljnu organizaciju, dugu tradiciju pa eventualno i međunarodni karakter. Takvih izložbi kod nas, na žalost, više nema mnogo. Ne treba zaboraviti da ustanove kulture nemaju ni izdaleka dovoljnu podršku države, pa su prinuđene da se snalaze na razne načine, što uključuje i naplaćivanje kotizacije/participacije za troškove konkursa ali i za korišćenje izlagačkih prostora. Praktično, i umetnici i ustanove su bačeni na tržište, koje u našem slučaju ne postoji – zaključuje Nina Todorović.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare