Roditelji su je ucenjivali, suprug ju je pokrao, a slavni ljubavnik drogirao i fizički zlostavljao...Ovo je samo delić otkrića iz knjige "Skriveni život Marije Kalas" (Cast a Diva: The Hidden Life of Maria Callas) o jednoj od najvećih operskih pevačica svih vremena Mariji Kalas.
Kratak, a buran život najslavnijeg soprana svih vremena i sve teškoće sa kojima se suočavala decenijama unazad predmet je priča, knjiga, filmova, pozorišnih predstava… Ali, nova knjiga otkriva do sad nepoznate, uznemirujuće trenutke iz tragičnog života operske dive.
Marija Kalas rođena je 1923. godine u Njujorku u porodici grčkih emigranata. Od početka, čini se, ništa nije slutilo da će i danas sloviti za jednu od najboljih operskih pevačica u istoriji, ili da će se njena uloga u „Toski“ u londonskom Kovent Gardenu opisivati kao „najuzvišenije opersko iskustvo koje se može doživeti“.
Roditelji, naročito majka od starta gledali su na nju kao na „grešku“. Želeli su dečaka, a na svet je stigla devojčica. Majka joj je govorila da je ružna, debela, neproporcionalna, nespretna, netalentovana…
Kada su se roditelji razišli, seli se sa majkom i sestrom u Atinu. Uprkos svim preprekama uspeva da se nametne na operskoj sceni svoje zemlje, već nakon debija 1942. godine u Grčkoj nacionalnoj operi kao Pučinijeva „Toska“. Od tada se uloge širom Evrope, sveta samo nižu, a slava i pažnja kojom obasipaju Mariju Kalas bila je bez premca. I dok su je, kada je bila na sceni svi obožavali i ona osećala ljubav publike širom sveta, u svom intimnom životu kao da ljubav nikada nije ni imala…. Uprkos braku ili velikoj ljubavi sa grčkim milijarderom Aristotelom Onazisom.
I upravo su teški momenti, ionako turobnog intimnog života Marije Kalas, predmet nove biografije, iz pera Lindzi Spens, koja je na raspolaganju imala do sad neobjavljen materijal, prevashodno lična pisma legendarnog soprana.
A ta intimna pisma otkrivaju da, ne samo da ju je majka mučila, ne samo da je brak bio potpuni horor, već i veza koja je godinama bila predmet naslade žute štampe- ona sa Aristotelom Onazisom, koju je je maltretirao čak i fizički. Doživela je i neku vrstu seksualnog zlostavljanja od strane direktora jednog od najpoznatijih muzičkih konzervatorijuma.
Sve strahote koje je preživela tokom veze sa Onazisom, sa kojim je bila desetak godina, ali koji nikada nije hteo da je oženi, smatravši je ljubavnicom i na kraju je ostavivši zbog Džeki Kenedi sada izlaze na videlo. U jednom trenutku, 1966. godine fizičko nasilje grčkog bogataša spram Kalasove bilo je takvo da joj je praktično ugrozilo život:
„Naišla sam na zaista uznemirujući podatak u dnevniku njene bliske prijateljice u kome je stajalo da ju je Onazis drogirao, uglavnom da bi je seksualno iskoristio. Danas bi takvo ponašanje bilo okarakterisano kao silovanje“, navela je autorka knjige.
Otuda i ne čudi što se Marija Kalas ovako poverila svojoj sekretarici:
„Ne bih volela da ponovo počne da me zove i maltretira…“
Ni o suprugu Đovaniju Batisti Meneginiju, koga je upoznala kao imućnog industrijalca kada je prvi put stigla u Italiju, u Veronu, kako se vidi iz pisama, nije imala nimalo lepo mišljenje:
„Moj suprug me još uvek uznemirava, iako me je opljačkao, uzeo mi polovinu mog novca tako što je sve prebacio na svoje ime kada smo se uzeli… Kakva sam budala bila da mu verujem“, napisala je o desetogodišnjem braku sa Meneginijem, nazvavši ga „vaškom“, koji se predstavlja kao „milioner iako nije zaradio ni prebijene pare“.
U jednom od pisama pominje i tadašnjeg direktora čuvenog njujorškog konzervatorijuma „Džulijard“, koji je, kako piše, okrenuo čitav fakultet protiv nje i onemogućio joj da drži masterklasove još jedan semestar samo zato što ga je odbila:
„Piter Menin se zaljubio u mene. I naravno, kako ne gajim nikakva osećanja prema njemu, okrenuo je sve protiv mene“.
Autorka knjige Lindzi Spens imala je na raspolaganju ogromnu kolekciju pisama koja su do 2019. godine stajala u različitim arhivama i nikada do sada nisu bila objavljena.
„U tim pismima Kalasova otkriva svoje najdublje misli i najintimnije momente“, objasnila je Spensova „Gardijanu“.
Pisma rasvetljavaju i mučno detinjstvo Kalasove u Evropi.
„Marija je mrzela svoju majku, koja je tokom Drugog svetskog rata radila kao prostitutka, i zato što je pokušavala da je podvodi nemačkim vojnicima“, ukazala je Spensova.
Kada se pevačica proslavila majka bi čak prodavala priče o njoj tabloidima. I ucenjivala ju je, tražeći novac da bi ćutala.
„Znaš šta zvezde skromnog porekla rade čim se obogate? Odmah potroše prvi zarađeni novac na to da roditeljima obezbede krov nad glavom i obasipaju ih novcem… Šta imaš da kažeš na to, Marija?“
„Da se ponašala kao prava majka, volela bih je i cenila“, zapisala je Marija.
Međutim, ni otac nije bi ništa bolji, objasnila je autorka knjige, navevši da joj je on poslao pismo u kome se pretvarao da umire u bolnici kako bi iznudio novac od nje.
„Preko glave mi je egoizma mojih roditelja i ravnodušnosti spram mene… Ne želim više da imam ikakve veze sa njima. Nadam se da se mediji neće dočepati ove priče. Ako se to desi, proklinjaću to što uopšte imam roditelje“, napisala je.
Zahvaljujući pismima dodatno se rasvetljava rivalstvo Marije Kalas i soprana Renate Tebaldi. Mediji su se onomad naslađivali „prepirkama“ Kalasove i Tebaldijeve… Tako je grčko-američka diva jednom prilikom, odbacujući poređenje sa Tebaldijevom, rekla da je njen vokal poput „šampanjca“, a njene koleginice poput „Koka-kole“. Tebaldijeva je na to uzvratila rečima da Kalasova „nema srca“.
Međutim, kasnije su obe malo ustuknule, optuživši medije da su preuveličali „duel primadona“. Kalasova je tako ukazala da je vokal njene koleginice poput „konjaka, a ne Koka-kole“ i da ponekad poželi da ima glas poput Renate. A Tebaldijeva je glas Kalasove opisala kao „jednostavno najbolji“.
Ali, u novootkrivenom pismu iz 1957. godine Marija svoju „rivalku“ naziva „bezobraznom i prepredenom“, što obrazlaže time da je Tebaldijeva slagala da je razlog za otkazivanje nastupa u Metropoliten operi srčani udar njene majke:
„Njenoj majci nije bilo ništa. Kakav srčani udar… Uradila je sve to samo zbog publiciteta, kako bi je svi sažaljevali. Muka mi je od Renate i njenih trikova… Bog ne voli takve metode publiciteta i takva ružna sredstva protiv mene“.
Knjiga osvetljava i njene zdravstvene probleme, koji su se tokom šezdesetih odražavali na njene nastupe. Ali i njenu zavisnost od lekova. Glas je gubila nekoliko puta.
Autorka knjige uspela je da pronađe neurologa koji je lečio opersku divu pre smrti. Otkrio joj je da je patila od neuromišićnog poremećaja još od pedesetih godina. Međutim, doktori, umesto da postave pravu dijagnozu, prosto su je nazvali „ludom“. A upravo taj poremećaj doveo je i do gubljenja vokala, zbog čega je morala da okonča opersku karijeru.
„Smrt Kalasove je užasavajuća priča. Sama u svom stanu u Parizu, oslanjala se na sestru, sa kojom nikada nije bila bliska Džeki, i grčkog pijanistu, inače prevaranta Vasa Devecija, da je snabdeju sedativima. Život Marije Kalas pun je tragedija, ali ja sam želela da joj dam glas“, izjavila je Lindzi Spens, autorka knjige, koja će biti objavljena 1. juna.
Marija Kalas preminula je 1977. u 53. godini života. Probudila se tog 16. septembra, doručkovala u krevetu i onesvestila se. Srčani udar bio je tako jak da kada je stigao doktor, mogao je samo da konstatuje smrt.
Godinu dana nakon smrti muzički kritičar i prijatelj operske dive Džon Ardoin kazao je da je „biti Matija Kalas, zapravo, bila kletva“:
– Postoje ljudi koji su obdareni neverovatnim talentom, koji je istovremeno i blagoslov i kletva. Jednom sam joj rekao kako mora da je zavidno biti Marija Kalas, a onda mi je odgovorila: „Užasno je biti Marija Kalas, jer sve vreme pokušavaš da razumeš nešto što je neshvatljivo“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare