3
Pesnik Tomislav Marinković ovogodišnji je dobitnik nagrade "Desanka Maksimović", koju dodeljuje Zadužbina "Desanka Maksimović" za ukupan doprinos srpskoj poeziji.
Žiri u sastavu: Tanja Kragujević, Vladimir Kopicl, Slobodan Zubanović, Sonja Veselinović i Svetlana Šeatović (predsednik), odluku o laureatu doneo je jednoglasno.
Tomislav Marinković je sredinom osamdesetih godina ušao krupnim koracima u srpsku poeziju, a svakom novom knjigom je usavršavao poetički iskaz donoseći veoma delikatnu lirsku notu obeleženu emotivnim i misaonim tokovima u razvoju srpske poezije, istakao je žiri.
Tomislav Marinković (1949) rođen je i živi u Lipolistu kod Šabca. Mada je relativno kasno u odnosu na savremenike objavio prvu zbirku „Dvojnik“ (1983), naredne pesničke knjige su pokazale zavidnu zrelost pesničkog izraza koja je dostizala sve više domete u ličnom opusu i sveukupnom okviru srpskog pesništva.
Usledile su zbirke: „Izvesno vreme“ (1985), „Stihovi“ (1991), „Sumnja u ogledalo“ (1996), „Škola trajanja“ (2003), „Svet na koži“ (2007), „Običan život“ (2011), „Putovanja kroz blizine“ (izabrane pesme, 2013), „Nevidljiva mesta“ (2015), „Izdvojene tišine“ (izabrane pesme, 2016), „Večito sada“ (2018).
U elitnom Plavom kolu SKZ prošle godine objavljene su „Izabrane pesme Tomislava Marinkovića“.
Za knjigu „Svet na koži“ dobio je nagradu „Branko Miljković“, a za knjigu „Običan život“ nagrade „Vesko Popa“ i „Miroslav Antić“.
Za sveukupno pesničko delo nagrađen je Disovom nagradom (2016). Za pesmu „Brojevi“ dobio je nagradu „Zaplanjski Orfej“.
Priredio je knjigu „Pisac u vrtu, najlepše priče i pesme o biljkama i prijateljstvu“ (2016). Posebno se izdvaja knjiga priča i sećanja na detinjstvo „Putovanje u orahovoj ljusci“ (2017) u ediciji „Vidi čuda“ časopisa „Povelja“.
Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, španski, portugalski, japanski, slovenački i makedonski jezik.
„Poezija Tomislava Marinkovića je obeležena specifičnom poetikom ‘malih stvari’, estetikom svakodnevice koja nosi odlike univerzalnih vrednosti. ‘Rečita tišina’ Marinkovićeve poezije savremenog čitaoca dovodi do zaboravljenih vrednosti naše civilizacije u stalnom ubrzanju sveta koji se menja u smeru iz koga je povratak težak ili sasvim nemoguć. Dvojstvo, igra ogledala, vreme kao večita tema i napokon sasvim mala skrovita mesta na kojima otkrivamo pun smisao svakog trenutka obeležavaju pesnički opus Marinkovića od prve do poslednje pesničke zbirke. Sasvim tiha ličnost pesnika obeležava i poeziju koja je tu pred nama, ali bez nametljivosti, suvišnih reči i pozerskog stava. Lirika koja je uspela da dosegne srećnija vremena za umetnost, ali i sposobnost da opstane u dobu sasvim nenaklonjenom književnosti, a poeziji naročito“, navedeno je u obrazloženju žirija.
U poslednjoj pesničkoj knjizi „Večito sada“ posebno su, kako je primetio žiri, izraženi trenuci svakodnevice koji se duboko prožimaju sa osnovama egzistencije.
„Marinković neguje celovitost zbirki koje se razvijaju od pesme do pesme i od ciklusa do ciklusa stvarajući jedinstvenu celinu. Nizom izuzetnih lirskih evokacija, tananih deskripcija obojenih dubinom ličnog iskustva koje je neprevaziđeni izvor mudrosti Marinković izgrađuje osobenu pesničku celinu. ‘Izabrane pesme’ (2019) u Plavom kolu SKZ u veoma selektivnom izboru prof. dr Radivoja Mikića predstavile su Marinkovića kao istančanog liričara za koga priređivač posebno ističe uvođenje ironije kao ‘nove tačke gledišta na neku od vrlo starih pesničkih tema'“, ocenio je žiri.
U nedavno objavljenom intervju Marinković i opisuje sopstveni doživljaj sveta koji je utkan u njegove stihove: „Živimo u praznini između realnog i obećanog, kao kad se razočarani vraćamo iz pozorišta, jer je predstava otkazana. I onda shvatimo da smo u životu imali samo nostalgiju za životom, da je budućnost, iz nekog nepoznatog razloga, odložena za kasnije“.
Poezija Tomislava Marinkovića pomera granice srpske poezije filozofijom malih stvari, nostalgijom za svetom u kome nismo ostvarili snove, ali smo otkrili najdublji smisao našeg okruženja. U tom aspektu Marinković je veoma blizak pesničkom delu Desanke Maksimović ostvarenom upravo u vlatima trave, crvkutu ptica i glasovima sasvim običih ljudi njenog valjevskog kraja, zaključio je žiri.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
