Slobodan Milivojević je znao da ga mnogi umetnici nisu voleli i da se zbog tih i takvih ljudi gotovo 30 godina smucao od nemila do nedraga. Zaslužio je posthumne hvalospeve, ali ne čuje ih sada, reči su umetnika Dragoljuba Raše Todosijević sa jučerašnje onlajn komemoracije Eri Milivojeviću.
– Slobodan Milivojević, koga su svi u gradu zvali Era, rodom je iz Užica, iz onog Užica koje su decenijama posle Drugog svetskog rata zvali Titovo Užice – podsetio je Dragoljub Raša Todosijević u „pismu prijatelju i kolegi“.
Upravo su Milivojević i Todosijević, uz Marinu Abramović, Zorana Popovića, Nešu Paripovića i Gergelja Urkoma činili neformalnu „Grupu šestoro umetnika“ početkom sedamdesetih godina u SKC-u u Beogradu.
Ova grupa realizovala je brojne umetničke akcije i performanse koji su uneli tektonske promene u način umetničkog izražavanja i delovanja na ovdašnjoj kulturnoj sceni.
Osvrnuvši se na čitavu halabuku koja se u javnosti digla oko prvobitnog odbijanja gradskih vlasti da sahrane umetnika u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, da bi na kraju Milivojević, ipak, bio sahranjen na tom mestu u sredu, Todosijević je naveo:
– Sada mirno počiva tamo na Novom groblju, u Aleji zaslužnih građana. A znao je da kada umetnici odu u večna lovišta, na onaj drugi svet, s Bogom na razgovor ili na laganu partiju šaha, da njihove umetničke ideje i dela zadugo ostaju da kruže među finim svetom i da retko kad završavaju na buvljim pijacama onako kako im je to, ne bez cinizma, proricao izvesni D.P. Slobodan Milivojević je takođe znao da ga mnogi umetnici nisu voleli i da se zbog tih i takvih ljudi gotovo 30 godina smucao od nemila do nedraga.
Posle tih, kako ih je Todosijević nazvao „smucanja“, umetnik je doživeo priznanje „na kraju balade“:
– Tek posle trideset i kusur godina od Umetničkog udruženja, na kraju balade, posle bezbrojnih nebitnih „mazala“, dobio je nekakvo gnezdo od dvadesetak kvadrata koje nikako nije moglo da zamagli godine lutanja, besparice i rezignacije.
Osvrćući se na sve, brojne posthumne hvalospeve o Eri Milivojeviću Raša Todosijević je zaključio:
– Zaslužio ih je, ali ne čuje ih sada. Bilo je bolje da su te časti došle nekoliko decenija ranije.
Pored Todosijevića na jučerašnjem virtuelnom komemorativnom skupu, putem Zum aplikacije, u organizaciji Udruženja likovnih umetnika Srbije govorili su i drugi prijatelji i kolege jednog od pionira konceptualne umetnosti u nas koji je pronađen mrtav 17. marta u svom stanu-ateljeu u Beogradu. Preminuo je u 77. godini.
Maja Ćirić, Jovan Čekić, Čedomir Vasić, Stevan Vuković, Vladan Caričić, Branislav Dimitrijević, Zoran Erić, Snežana Arnautović, Vladimir Šojat, Lazar Sakan, Tanja Ostojić i Zoran Kuzmanović istakli su značaj njegove umetničke prakse, koju je poistivećivao sa samim životom, kao i potrebu posthumnog organizovanja retrospektive koja bi prvi put na sveobuhvatan način predstavila izuzetno kompleksno delo.
Prikazan je i snimak Ere Milivojevića sa poslednje izložbe „Upleteni“, postavke koje je ULUS prošlog decembra organizovao u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, kada je umetnik poslao ovu poruku:
– Imam jednu razglednicu mlade umetnice koja kaže – život je sve. Ali, umetnost je sve. Ja ne govorim o samom delu, već o onome što sam otkrio i proniknuo kao beskonačnu mogućnost za samog sebe, a to je valjda najviše što možeš da uradiš kada je u pitanju umetnost.
