0
U četvrtom nastavku feljtona iz knjige "Kaporova školica" Aleksandra Đurićića objavljujemo deo o prijateljstvima slavnog pisca, o kojih je jedno od najvećih ono sa Zukom Džumhurom, koje se raspalo tek posle Džumhurove smrti, kada se Kapor našao na sudu u sporu sa mrtvim prijateljem.
Posebno poglavlje u Kaporovom životu zauzimaju prijateljstva, o tome mi je dugo pričala Vida Ognjenović tvrdeći da je imao apsolutni sluh za prijateljstvo.
„Često se pitam u razgovoru s ljudima koji su kao i ja bili prijatelji s Momom, jesmo li mu oberučke uzvraćali, kao što smo tako primali njegovu nesebičnu i pouzdanu prijateljsku odanost. Daleko od svake razmetljive poze nadmenosti, Momo Kapor nas je zadužio prijateljskom ljubavlju koju nije uslovljavao ničim osim prija teljstvom. Nije među prijateljima nametao nikakve modele mišljenja i života niti je očekivao da se prilagođavamo njegovom izboru u bilo čemu. Ako se složimo u razgovoru ili raspravi, ako se pomirimo u svađi, ako obnovimo viđanja posle prekida, radovao se. Ako vidi da se dvoumimo, pojačavao bi ubeđivanje. Ako se na kraju mimoiđemo, prihvatao je i to, pa prelazio na duhovitu i pomirljivu šalu.
No, nikad se nije desilo da išta od toga upotrebi protiv svog prijatelja, da ga proda u drugom društvu za malu dosetku, da druge zasmejava njegovim omaškama ili da se javno žali na njegove slabosti. Nikad se nije desilo ni to da zbog tih uzgrednih, kafanskih nesuglasica, ogovaračkih poruka i čaršijskog sitničarenja odbije pomoć ili ne ponudi ruku svom prijatelju, ili da mu ne podmetne rame za oslonac i plakanje ako je trebalo. Takav je Kapor bio prijatelj.“
U tom nepreglednom moru prijateljstava možda je ono sa Zukom Džumhurom ostalo nekako uklesano u kamen. A na kraju su završili na sudu kada je Zuko bio mrtav, a Kapor optužen, od Zukove kćerke Donizade za „Zelenu čoju Montenegra“. Jer je na drugom izdanju, te knjige koja se i danas traži u knjižarama, Zukino ime premestio sa korice kao posvetu na drugoj strani. O tome mi je govorio Momin advokat Milorad Bojović.
„Teško je preživljavao Momo sudsku dramu, povređen do bola, zbunjen, tanana duša nije mogla da prihvati činjenicu da se njegovo ime, umesto na koricama knjige, nađe u sudskim spisima. Konačno, tužioci su ipak pokazali senzibilitet za ovaj specifičan sudski postupak i predložili mirno rešenje spora između gospođe Donizade Džumhur i Mome Kapora, što je i prihvaćeno i spor je rešen sudskim poravnanjem. Poravnanje zvuči pravnički hladno, međutim bilo je to pomilovanje za sve učesnike sudskog procesa i jedan od retkih trenutaka kada je blesak reči pretvorio zagušljivu i zatrpanu sudnicu u starogrčki amfiteatar.“
Miša Radivojević je pričao i o tome kako su se rastali iako se to zapravo nikada nije desilo.
„Kada smo radili Unu već sam imao problem sa sluhom. Taj proces se razvijao i u narednih deset godina praktično sam ogluveo. Poslednji naš susret bio je početkom devedesetih, uoči samog rata. On je tada počeo da piše Zelenu čoju Montenegra. Letovao je u nekoj pustoj uvali sa svojom Ljiljom i našli smo se u okolini Petrovca. Proveli smo jedan dan zajedno od ujutru do uveče, nismo se kupali, ćaskali smo u hladovini, pijuckali belo vino i krenuli na ručak. Pričali smo o svemu i znali smo šta nas čeka. Imali smo bojazan da dolazi velika oluja, ali više smo razgovarali o literaturi, filmu i o našim propalim projektima.
Stigli smo u neku finu konobu s terasom, maslinjakom i pogledom na more. Došao je vlasnik da nas pozdravi. Pitao sam gde je toalet, rekao mi je da je iza kafane. Otišao sam i video veliku uvalu, maslinjak veličine 50, 60 metara, gde je sedelo oko stotinjak vojnika JNA s mitraljezima, automatima, minobacačima…
Bili su kao neki ratnici na odmoru, na pauzi. Kao da je trebalo da očiste oružje i da krenu. Potpuno zaprepašćujući prizor. Kad sam se vratio za sto, ispričao sam im šta sam video. To je pojačalo osećanje užasne oluje koji dolazi. Uvek kad se setim Mome, setim se toga. Nije nas to preplašilo nego kao da smo liznuli ukus užasa koji se sprema. Videlo se da nema povratka.
Strašna slika.
Kasnije sam se retko kretao u javnom prostoru i tatotalna ekskomunikacija na neki način mi je odgovarala, bio sam privilegovan da ne čujem ono što vi čujete. Koliko sam bio hendikepiran, toliko sam bio i privilegovan. Na kraju mi je ostala provalija kada je Momo u pitanju. Svaki prijatelj je otvorena rana, bilo da kraj prijateljstva dođe fizički ili emotivno.“
Knjigu „Kaporova školica“ po povlašćenoj ceni od 750 dinara možete naručiti na ovom linku.
Bonus video: Najbogatiji književnici današnjice – pisanje se ipak isplati
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
