"1. maj Pirot" imao je zbirku da vam pamet stane, pa "Geneks ili "Jugoeksport". Novac koje su bogate državne firme davale za slike stizao je do umetnika, priča za Nova.rs istoričar umetnosti Nikola Kusovac.
Nekada ponos i dika Jugoslavije i jedna od najuspešnijih firmi, danas se „diči“ stečajnim postupkom kome kraja nema. Više od deceniju i po „Jugoeksport“ je u stečaju i isto toliko traje rasparčavanje bogate imovine.
A u njoj su, između ostalog, bile zgrade koje su proglašene kulturnim dobrom, ali i vredna umetnička dela. I jedan od poslednjih „činova“ rastakanja Jugoeksportovog nekdašnjeg bogatstva jeste prodaja umetničkih dela iz stečajene mase kako bi se namirili poverioci.
Popović, Lubarda, Konjović… za 10, 4 miliona dinara
Aukcija preostalih dela iz fundusa „Jugoeksporta“ zakazana je za 18. maj. Na „meniju“ su, u paketu, 148 artefakata među kojima su dela slavnih slikara Miće Popovića, Lubarde, Konjovića… Cena je, kako je objavila Agencija za licenciranje stečajnih upravnika, 10,4 miliona dinara.
Ponuđenu umetničku zbirku „Jugoeksporta“ čine 124 likovna i 24 dela primenjene umetnosti. Među brojnim poznatim umetnicima koji su autori dela ponuđenih na prodaju su Petar Lubarda, Mića Popović, Milan Konjović, Lazar Vozarević, Milo Milunović, Peđa Milosavljević, Zora Petrović, Emir Dragulj, Aleksandar Deroko i Ana Kapor.
Kako je „Jugoeksport“ ova dela uopšte stekao?
Ako se pogleda istorijat ove firme i ne čudi da je ova izvozno-uvozna firma, osnovana 1953. godine u Beogradu, mogla da raspolaže velikom umetničkom kolekcijom. Jer od dve prostorije na prvom spratu Kolarčeve 1 u samom centru Beograda, kada su počinjali, vrlo brzo su postali jedna od najuglednijih i najvećih firmi Jugoslavije. Kao robna kuća prva je kupcima nudila kvalitetnu i modernu robu sa potpisom svetskih kreatora, kakve do tada nije bilo u Jugoslaviji. Meteorski uspon Jugoeksporta ubrzan je pokretanjem sopstvenih kreacija i kolekcija, a naročito od 1970. posle dolaska kreatorke Mirjane Marić.
Ali, raspad zemlje i uvođenje sankcija 1992. godine, označili su „sumrak Jugoeksporta“. Vrhunac godina i godina propadanja, kao i mnoge druge državne firme, doživljava 2006. kada je uveden stečaj.
I najpre su se prodavali lokali, poslovne prostorije, magacini, nameštaj a potom je pre pet godina, posle devet neuspešnih pokušaja, na aukciji prodata poslovna zgrada. To zdanje u Kolarčevoj, koje je inače proglašeno za kulturno dobro, danas je hotel u vlasništvu kompanije „Matijević“.
Predstojeća prodaja umetničkih dela poslednji je simbol propasti nekadašnjeg diva. Do pre koju godinu stečajni upravnici, koji su se listom menjali, imali su na raspolaganju vrednu kolekciju sastavljenu od 268 umetničkih dela. Tada su izjavljivali za medije da umetnost „ostavljaju za kraj“. Zbirku „Jugoeksporta“ činile su slike, grafike, akvareli i serigrafije, koje su potpisali umetnici, poput Petra Lubarde, Zore Petrović, Peđe Milosavljevića, Milana Konjovića, Stojana Ćelića, Đorđa Andrejevića Kuna, Miloša Gvozdenovića, Nedeljka Gvozdenovića, Safeta Zeca, Ljubomira Jankovića Jaleta, Miodraga Protića… Delić je mogla da vidi publika u holu zgrade u Kolarčevoj pre nekoliko godina, pre nego što je „otišla na doboš“.
Svojevremeno je ovaj trgovinski gigant stalno kupovao umetnička dela, između ostalog gotovo redovno nagrađivane radove na Oktobarskom salonu, a čak je imao i svoju nagradu. Ogromnu kolekciju, koju čelnici firme više nisu imali gde da čuvaju, počeli su s godinama da „rabe“.
Tako je još početkom osamdesetih „Jugoeksport“ poklonio Muzeju grada Beograda kolekciju od 75 umetničkih slika i skulptura. Među njima neka od dragocenih dela velikana naše likovne umetnosti, kao što su Sava Šumanović, Uroš Predić, Petar Lubarda, Ivan Meštrović, Risto Stijović, Milo Milunović, Stojan Aralica, Lazar Vozarević, Marko Čelebonović, Nadežda Petrović, Zora Petrović…
Kolekcija poklonjena muzeju bez izlagačkog prostora
Međutim, paradoks u čitavoj priči, kako podseća istoričar umetnosti Nikola Kusovac, jeste da ta kolekcija nije imala gde da bude prikazana. Razlog? Muzej grada Beograda tada nije imao izložbeni prostor. I svo to blago nalazilo se daleko od očiju posetilaca.
– Najbolji komadi, njih 75 iz „Jugoeksportove“ kolekcije stigli su svojevremeno u Muzej grada Beograda. Tada sam se malo jedio jer Muzej grada nema svoju zgradu. Bio sam i pomalo ljubomoran što je tadašnji direktor „Jugoeksporta“ Rade Kušić poklonio deo kolekcije Muzeju grada. Ali njegovo pravo je bilo da ustanova koju vodi da svoju kolekciju gde hoće. Odlučio je da je bolje pokloniti Muzeju grada Beograda koji je imao manje zbirke nego Narodni muzej, što na izvestan način jeste kako valja. S druge strane, mislio sam da to treba da se da Narodnom muzeju, u kome sam bio, smatrajući da bi se to bolje uklopilo u naše zbirke. A i imali smo i bolje postavke od Muzeja grada. Međutim, na kraju, najvažnije je da je stiglo i da se čuva u Muzeju grada, pa kad se osposobi, ta kolekcija će se onda lepo „užljebiti“ – priča Kusovac.
Ispostavilo se da je taj vredan poklon sve ove godine ostao nedostupan narodu. Zbog toga Kusovac izražava i nadu da će taj, najbolji deo iz kolekcije Jugoeksporta, konačno izaći na videlo dana.
– Ako ništa drugo, tamo je remek-delo Petra Lubarde koje se zove „Sumrak Lovćena“. To je zaista kapitalno delo srpske umetnosti nad kojim se treba klanjati. Sve što je tada poklonjeno Muzeju grada Beograda, bilo je vrhunsko. Jugoeksport je bio bogata firma, ekonomski vrlo unosna i moglo im se da imaju takva dela – podseća istoričar umetnosti.
Osvrćući se na predstojeću aukciju Kusovac naglašava da je ona samo još jedna u nizu gde se dragocene stvari iz nekadašnje društvene svojine stavljaju na doboš.
– Odlukama prinudnih ili stečajnih upravnika i tog mehanizma koji je napravljen umetnička dela su rasprodata i sada su, uglavnom, u privatnom posedu. Ali, važno je da nisu uništena – smatra naš sagovornik.
Od 148 dela koje se nude kupcima na javnoj licitaciji 18. maja zaista je vredno, kako procenjuje Kusovac, „nekih 15-tak“:
– Ostalo je nekoliko jako dobrih slika, dve- tri rane Lubardine slike, jedan Konjović, pa vrhunski Lazar Vozarević. Iako se nude u paketu, rekao bih da su ponuđene za realnu, pristojnu sumu. I verujem da će se ta cifra na aukciji ostvariti. Sve što je do sad prodavano na aukcijama završilo je uglavnom u dobrim rukama – ukazuje naš sagovornik.
Problem sa legatima
S obzirom da je Muzej grada Beograda, kome je „Jugoeksport“ darivao deo kolekcije, do skora izlagao samo u Konaku kneginje Ljubice, a da vodi brigu i o mnogim legatima, neki od njih su, kaže Kusovac, stradali u „toj igri“:
– Muzej grada nije baš na najbolji način čuvao ono što im je ostavio direkor Narodnog muzeja Veljko Petrović. Svoju kuću i sve što je imao u njoj, a bilo je tu dosta zanimljivih stvari, dao je Muzeju grada i čini mi se da je sve to postradalo. Ono što se sačuvalo u Muzeju grada, nekako traje i u nešto je boljem stanju, jeste ono što je poklonio veliki vajar Toma Rosandić. Ove druge ostavštine su se prosto gubile. Bili su veliki izdaci za održavanje, a mala poseta – priča istoričar umetnosti i dodaje:
– Tanke korpe za kulturu su bile oduvek, i vi treba da odvojite za izdržavanje tih legata, a jedva se pokrivate od prodatih ulaznica i razumljivo je da to nije moglo da funkcioniše. To je bio rđav koncept tada a i danas kad se pomenu legati nisam srećan. Nije im dobra sudbina. Mnogi slikari, umetnici ne znajući šta će, ostavljaju legate, pa onda sad imamo i Kuću legata. To ne funkcioniše dobro. Trebalo bi dobro razmisliti šta raditi sa onim što ostavljaju umetnici iza sebe i poklanjaju. Tako nam se izgubio legat Nedeljka Gvozdenovića, koji je u ono vreme Bogdan Bogdanović dočekao raširenih ruku. Taj legat je bio u Knez Mihailovoj i nema ga više – podseća naš sagovornik.
Radne organizacije i umetnost
Povodom umetničke ostavštine „Jugoeksporta“ postavlja se i pitanje kako su i zašto nekada velike firme dolazile do umetničkih dela?
– Tih šezdesetih, sedamdesetih i početkom osamdesetih uoči Titove smrti umetnost se u radnim organizacijama primala kroz poklone, skupljala, uzimala i čuvala sa idejom da će se tako kultivisati osoblje, da će likovna kultura ili kultura uopšte u ustanovama dobijati na zamahu. Ali, to se nije događalo i najčešće je to završavalo po nekim kancelarijama. I negde je sa više poštovanja čuvano, a negde sa manje i, što je najgore, u nekim slučajevima doživelo sudbinu „ostalog nameštaja“. Umesto da mu raste vrednost, kao i svakoj umetnosti, ono se tretiralo kao sto ili pisaća mašina. Na kraju su slike, po onome kako su ih vodili ekonomi tih velikih preduzeća, postale bezvredne, jer su potrošene, otpisane – navodi Nikola Kusovac.
Tako su mnoge vredne stvari, prema rečima našeg sagovornoka, koji je bio zadužen za popis dela u društvenoj svojini, stradale. Postojala su tada dva zakona – Zakon o opštenarodnoj odbrani i onaj o samozaštiti, gde su se stvari popisivale kako bi se znalo šta s njima, odnosno koje treba da se čuvaju u slučaju velike nesreće, rata…
A sve velike ustanove u nekadašnjoj Jugoslaviji imali su dragocene kolekcije:
– Banke, ili trgovinske organizacije, poput „Geneksa“, imali su ogromne zbirke, pa hoteli… Znate kakvu je zbirku imao „Metropol“ i tu se dosta značajnih stvari izgubilo, kada je prelazilo u privatno vlasništvo. Jednu od najboljih zbirki, koja je bila u privatnom posedu i to moga rođaka Blaža Kusovca, koji je radio u Ministarstvu inostranih poslova, odmah posle njegove smrti naslednici su prodali „Sintelonu“. Strani vlasnik, koji je preuzeo „Sintelon“, shvatio je da mu ta kolekcija ne treba ili ne odgovara i ti Francuzi su je poklonili Galeriji Matice spske. Tako da su izvanredne slike, na sreću, tamo završile. Možda i najbolja zbirka slika Petra Lubarde je stigla, hvala Bogu, do Galerije Matice srpske – napominje Kusovac.
Sa kolegama je vodio evidenciju, i popisao sve što se nalazilo u zgradama Saveznog izvršnog veća 1, 2 i 3 i što se nalazilo pod kontrolom SIV-a po kućama na Dedinju…
– Popisao sam sve što se nalazi u Skupštini grada Beograda, u Saveznoj pre nego što je poharana. To što policija zna šta je ukradeno zna zahvaljujući tome što je Narodni muzej imao sve popisano. Uoči raspada jugoslovenske zajednice popisao sam sve što se nalazilo u posedu Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije i obradio i sve što se nalazilo po ambasadama, vojnim predstavništvima… Kada sam prvi put popisivao još u drugoj polovini šezdesetih Narodnu banku, oni su zauzvrat poklonili tri ili četiri dragocene slike Lazaru Trifunoviću, koji je bio direktor Narodnog muzeja do 1969. Kao honorar smo dobili nekoliko kapitalnih dela koje su ušle u zbirke Narodnog muzeja. Dobili smo Lubardu, Nedeljka Gvozdenovića, a posle je neke od njih Lazar Trifunović u razmenu ustupio galeriji u Drezdenu, jer je Lazina ideja bila da naši dobri slikari treba da uđu u velike galerije. A drezdenska galerija je jedna od svetski najznačajnijih, pa je tako Gvozdenović „otišao“.
Nekada su, kako svedoči naš sagovornik, u zemlji formirane državne komisije gde se odlučivalo gde će šta ići.
– 1. maj Pirot imao je zbirku da vam pamet stane, pa Geneks ili Jugoeksport, odvajali smo i za Vrnjačku Banju. To je bio i sistem koji je pospešivao firme da odvoje nešto za kulturu i umetnike. Novac koje su bogate državne firme davale za slike stizao je do umetnika. Bila je to uzajmna korist i za te firme, kako bi se podigao nivo kulture u njima, a i samoj kulturi i umetnicima koji su načinili ta dela – kaže na kraju Nikola Kusovac.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare