Stevo Žigon u Dahau: Svirepe predstave sa zverima u glavnim ulogama (2)

Zahvaljujući sajtu poreklo.rs donosimo vam priču o boravku našeg legendarnog glumca Steve Žigona u zloglasnom nacističkom koncetracionom logoru Dahau. On je u  Dahau proveo celu 1944, dočekavši oslobođenje 30. aprila 1945. godine. Ironijom sudbine, danas ga generacije pamte po tumačenju uloge zloglasnog Krigera, majora Gestapoa u okupiranom Beogradu (u seriji “Otpisani” i “Povratak otpisanih”). Iz dokumenata se saznaje da je Žigon uhapšen u Ljubljani 9. oktobra 1943. godine. Inače, u dokumentima koji su pronađeni  je naveden tačan datum njegovog rođenja (8. decembar 1926. godine), kao i mesto (Ljubljana – Laibach). Takođe, navodi se i da je u to vreme bio student, a iz dokumenta se vidi i broj koji mu je dodeljen – 61185. Stevo Žigon je u svojim memoarskim zapisima, opisao dane provedene u logoru Dahau, a mi vam prenosimo drugi deo priče čiji je prvi deo juče objavljen na našem portalu.“… Jedan od komandanata smislio je da tu i tamo prikaže za robijaše poneki film. Sagradio je baraku i u njoj sam jednom gledao nemačku varijantu filmske biografije Roberta Šumana u kojoj je Klaru Šuman igrala naša vojvođanska lepotica, Švabica, Hilde Kral.

Negde februara 1945. godine opet su nam obećali da ćemo gledati film. Svečano raspoloženi, svrstali smo se u četvororede (u „Precifiksu“ nikad nije bilo više od 450 radnika) i krenuli iz fabrike u logor. Posle kolektivnog kupanja gde su, kao i obično, puštali čas vrelu, čas potpuno hladnu vodu, krenuli smo prema bioskopskoj baraci. Međutim, ošurena četa prošla je baraku, nevidljiva ruka je otvorila glavnu kapiju logora i zaokrenuli smo desno, niz žicu sa spoljne strane – prema krematorijumu. Opet je neka nevidljiva ruka pred nama otvorila vrata, sada krematorijumska i, kada smo ušli u krug, opet ih tiho zatvorila. Čula se komanda: „Prvih sto!“, pa druga, i tako smo se postrojili u kvadrat i počeli da buljimo u vešala pred nama. Vešala su bila u obliku drvenog vratila sa koga su visile četiri žice sa omčama od kožnih traka. Svako od nas pitao se, nije li on kandidat za jednu od tih omči. Bila je ciča zima.Što se, u stvari, desilo? Mi smo, naime, već bili zaboravili događaj koji se desio još u maju prošle godine. Nemac iz Alzasa, Hans, poliglota, bivši socijaldemokrata, koji je robovao već oko osam godina, dobar čovek, izveo je, kao rukovodilac grupe, trojicu svojih najboljih drugova da urede fabričku rondelu, sadeći po njoj „dan i noć“ i razno drugo cveće. Hteo je da im učini uslugu, da se radeći napolju, malo opuste. Dan je bio vruć. Njegovi radnici su bili jedan poljski fotograf, koji je stalno pokazivao fotografije svoje petoro dece, jedan Ukrajinac, besprizorni mladić, koji nije baš uvek bio spreman da se odrekne neke sitne krađe i jedan ozbiljni, mladi, a ćelavi, pomalo tajanstveni Rus, Nikolaj, za koga niko nije mogao da sazna, ko je i šta je. Ja samo znam, da je bio dobar prema meni. Naterao me, na primer,da ujutro popijem litru vruće vode, koja se zvala čaj: „Jeste da nije čaj, ali je vruće. Biće vam to kao termofor, bar dva sata“. Dakle, ti njegovi radnici nisu baš marljivo radili na majskom suncu i upravo u trenutku kada je Hans, iznerviran kriknuo: „Hoćete li da radite ili nećete?!“ prošao je pored grupe SS-šturmfirer, pitao u čemu je stvar i zapisao brojeve „lenjivaca“.

Ti nesrećnici pojavili su se u belim košuljama do peta, duge kose drhteći od zime, i stali na dasku ispod omči, tog hladnog februarskog dana. Hans, u stroju „gledalaca“ pao je u nesvest i dvojica robijaša su ga pridržavali. Dok je dželat – takođe robijaš – navlačio mašću namazane omče, Poljak – fotograf, kao u bunilu, stalno je ponavljao: „Hans, warum hast du mir dass getan?“ (Hans, zašto si mi to učinio?“). Nikolaj je ćutao bled i skamenjen. A besprizorni, kome je kosa, koja mu je porasla u zatvoru, žuta kao zrelo žito, padala na ramena, odjednom je raširio ruke i iz sveg glasa počeo da izvikuje: „Da zdravstvujet velikaja socijalističeskaja oktobarskaja revoljucija!“ Sećam se, da sam se pitao otkud mu snaga, da izgovori tako glasno, tako razgovetno, parolu tako dugačkih reči.Nesrećni logoraš nije završio svoj uzvik. Negde na sredini reči „revoljucija“, SS oficir u zelenom kožnom šinjelu, stao je na polugu, daska se okrenula i ostatak reči je nestao u vrhovima jela, koj su tu pored nas, pucale od zime.Posle kratkog govora, u kome nam je oficir obećao da ćemo svi tako proći ne budemo li marljivo radili, čula se opet komanda „prvih sto“, i tako dalje, vrata su se ponovo sama od sebe otvorila i mi smo pognutih glava napustili „gledalište“.Ponekad mi se čini da je upravo to tajanstveno, nevidljivom rukom ili mehanizmom pokretano otvaranje tih velikih kapija pakla učinilo, da sam kasnije, kao reditelj, uvek pokušavao da za svoje režije izmislim scenografije koje su se same pokretale i kao neki, nekad poslušni, a nekad svojeglavi roboti, učestvovale u radnji komada.Bilo je, znači, u Dahau mnogo izvođača, još više „publike“. I mada su predstave bile tužne, svirepe, ponekad sa zverima u glavnim ulogama, ipak su dokazivale da čovečanstvo bez predstava ne može, čak ni u paklu.

Kad su nas Amerikanci oslobodili sve su „zapadne narode“ veoma brzo evakuisali, što avionima, što autobusima, uz svakojaku medicinsku i ostalu negu. Ostali smo samo mi, divlji Sloveni – Rusi, Poljaci, Srbi, Česi, Ukrajinci, Slovenci… Valjda su čekali da se opredelimo protiv socijalizma koji je uzeo vlast u našim zemljama i da postanemo emigranti. A možda su, naprosto, čekali da umremo, da smanje troškove transporta. Često su sa kula bacali bombone i čokolade, a posle kamerama snimali metež koji bi nastao kada bi zatvrenici počeli da se otimaju o slatkiše.Ipak, zahvalan sam onim prvim američkim vojnicima koji su nas oslobodili. Oni su bili dobrovoljci. Međutim, u toj svojoj dobrovolji postupili su, zacelo nenamerno, nerazumno. Odmah su otvorili magacine pune hrane, konvervi i svakojakih stvari, od čebadi do nezaobilaznih kondoma. (Dahau je bio administrativni centar SS – Hitlerove garde). Zbog nekontrolisanog uzimanja hrane prvog dana umrlo je, govorilo se, više od 300 zatvorenika.Ponekad je neki robijaš u mnoštvu koje se šetalo po Lagerštrase na majskom suncu prepoznao – verujem da su često bili prepoznavani pogrešni ljudi – nemačkog dželata, koji je navukao zebru i pomešao se, ošišan, sa nama, želeći tako da spase život. Trebalo je samo pokazati prstom na takvog uljeza i rulja bi se navadila na njega ne proveravajući. Nekoliko minuta trajala bi neviđena predstava i kada bi glumci pogurenih glava otišli sa scene, glavni glumac ostao bi da leži na lagerskoj „štrase“ u obliku krvave, izgažene mase. I mi – publika, sa takvih predstava razilazili bismo se pognutih glava.Vreme je proticalo, a Amerikanci nikako da nas transportuju kućama. Zbog toga, nestrpljivi, uskoro smo ja i dobri moj drug Toljanić sa Krka odlučili da pođemo peške u otadžbinu.U Salcburgu, UNRA nas je pristojno obukla i nahranila. Ja sam propušio cigarete „Kamel“ i ovako američki kostimiran, jednog lepog dana, posle svih mitinga u sabirnom centru i posle romantičnih noćnih šetnji stazama Mocartberga, seo u voz koji je kretao na jug i stigao u otadžbinu elegantan, sa cigaretom u jednoj, a malim Unrinim koferčetom u drugoj ruci. Ispred stanice u Ljubljani unajmio sam fijaker i sišao pred očevom kućom, kao da sam se upravo vratio sa nekog lepog vikenda. Kao da se ništa nije dogodilo."Bonus video: Alfred Nobel - "Zlotvor" čistog obraza

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=sortinobelds-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3742447"]